Iz knjige „Letopis Lakićke parohije“, paroha Nikodija Stefanovića

Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srp­ske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

Mogao bih reći, božijim proviđenjem i igrom slu-čaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vu­kadina Ilijinog Lukovića, no-vinara poreklom iz ovog kraja, i Aran­đelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

O toj beležnici Vukadinovoj biće reči kasnije… Ona mi je pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

Da se vratim Aranđelu Lakiću.

Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milu-tin Lakić službovao je u Pri­zrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira srpske vojske u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj život posvetio ljubavi prema otadžbini, pa se nikad nije ni ženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio rodnu kuću u Prizrenu i došao u Beograd, postavši vojni pitomac i kasnije, mladi potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je nagonio da pomogne otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

Imao je uspešnu vojničku karijeru, krunisanu u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Međutim, velike sile nisu dozvolile Srbiji da vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države i to ga je žestilo. Iz rata se vratio ranjen, penzionisan kao pukovnik, ali, što je važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije kralja Milana Obrenovića, i nagrađen je ogrom-nim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, prethodno vlasništvo osuđenog zaverenika u ubistvu kneza Mihaila.

O svojim zaslugama kruni Aranđel Lakić nikada nikom nije pri­čao i ljudi o tome nisu mnogo znali. Jednog dana sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo…

Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, okružena šumom i nekoliko kilometara udaljena od naj­bližih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinak hektara zemlje i veliki deo šume. Uglavnom pašnjake, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo bre­žuljak je bio u njegovom posedu.

Uskoro su ljudi zaseok koji je oko njegove kuće iznikao nazvali Lakići.

Kralj Milan Obrenović je u to vreme bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao duže vremena, skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru bio rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć svojih veza, brzo je postao jedan od najcenjenijih i naj­bogatijih ljudi u kraju.

Njegovom dobrom glasu doprineli su izuzetna velikodušnost i darežljivost prema siromašnim seljaci-ma, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

Veliki deo imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi i upravo je tamo više od devet desetina novca lično uložio u izgradnju ovog pravo­slavnog hrama, osveštanog 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima i ne bih se tome vraćao.

Dakle, Aranđel Lakić…

Njegova tajanstvena uloga na dvoru produžena je i posle abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom vladalo namesništvo, sve do punoletstva kralja Alek-sandra Obrenovića. Tih godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra. Putovao je više puta i ostajao nedeljama u Beču. Poslednji put se vratio u društvu kralja Milana 1894. godine, posle državnog udara koji je izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

Činilo se da je u samom državnom udaru i sam imao aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njima zaposeo vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indi­kativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, a u zdravici je objavio svoju odluku i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć. To je vreme iskoristio da bi po beogradskim ka­sarnama dobio zakletvu vernosti od vojske.

Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću i posle Aleksinog rođenja više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima i puštali da radi sve što mu se prohte.

Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da sin krene njegovim stopama. Ni dve godine nisu prošle kad je bio prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao povinovati vojnoj disciplini. Pravio je probleme koji nisu mogli da se tolerišu, čak ni uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi.

Bila je tu još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan.

Radilo se o začetku nekakvog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa ponekad gubio i padao u trans. Nije se to dešavalo često, ali sasvim dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te je njego-ve odiseje u nesvesno, nazivao vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pi­sati nešto kasnije.

Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsus­tvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, što je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu ništa postizali. Naime, Aleksa poče otkrivati devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući druš­tvo po okolnim krčmama i po sumnjivim konacima. Razvio se u nao­čitog mladića, a računavši i bogatstvo kojim je raspolagao, postao je curama neodoljiv. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

Ni ženidba sa već nosećom Valjevkom Milicom Gačić, poreklom iz bogate kuće, na koju ga je otac prinudio spasavajući obraz, kako svoj tako i devojčinih roditelja, ništa nije promenila u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući sred Lakića. Aleksino se zdravstveno stanje pogoršalo, neobični napadi su učestali. Da nije večito bio okružen braćom po piću, možda bi negde i stradao. Prijatelji bi ga tada odnosili u konak, gde bi se zatekli. Aleksa nije dozvoljavao da ga odvode kući… Ukućane nisu obaveštavali. Aranđel Lakić ni slutio nije da se duševno zdravlje nje­govog naslednika pogoršava…

I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi boemski, da se nije desilo nešto, što ga je, na neki način, promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu nje-gove porodice…

Bilo je to krajem leta 1895. godine.

Ali, o tome ću nešto kasnije, po prikazu događaja koji su svemu prethodili…