Draško Zukić je celo prepodne bio nervozan.
Sinoć, u kafiću, isprepadala ga je priča
koju je čuo od Lakija, o nekoj demonskoj veštici koja progoni sve iz loze
Lakića, znači i njegovog druga Mila, a
za koga se sad ispostavilo da je, izgleda, Lakijev sinovac…
Magdalenu je dovezao svojoj kući, i jadna
devojka je, čuo je, celu noć preplakala, smirila se i zaspala tek pred zoru…
Žena mu nije ništa prigovorila, ali nije
mu izgledalo da joj je baš sasvim jasno zašto dovodi nepoznatu devojku, još u
histeričnom stanju, i tako kasno noću, u njihovu kuću…
Jutros ga je probudio telefonski poziv od
Lakija sa lošim vestima o Milovoj nesreći…
I na kraju, kičma ga je sve više bolela,
Diklofenak, koga je sam sebi prepisao, izgleda da nije delovao.
Nije mogao da dočeka da ga Laki ponovo zove i
obavesti o Milovom stanju, već je sam nazvao bolnicu. Saznao je isto što je i
znao, naime, da je Mile u komi, i da mu je zdravstveno stanje, zasad,
nepromenjeno. Tada se setio da je danas četvrtak, dakle Mile je trebao raditi,
pa je javio i menadžeru svoje agencije za saobraćajnu nesreću, i da mu večeras
mora naći zamenu.
Nije on bio takav čovek koji bi mogao samo
da sedi i čeka, želeo je da može nekako aktivnije da pomogne, ali nije znao
kako?! Da je to neki problematični huligan, koji pravi sranja, znao bi on kako
bi sa njim, lepo bi ga provukao kroz šake, ali kako se boriti protiv veštice, i
to još mrtve sto godina?
Sad je shvatio da je, valjda već pedeseti
put u deset minuta, sedeći u dnevnoj sobi i držeći u ruci daljinski upravljač,
promenio kanal na televizoru, a da na ekran uopšte nije obraćao pažnju. Ugasio
je televizor i bacio daljinski na drugi kraj troseda. Onda je ispod stočića
dohvatio par starih časopisa i počeo mehanički da ih prelistava.
A onda, iznenada, naleteo je na članak
koji ga je zainteresovao! Bio je to članak o komuniciranju sa mrtvima, autor je
navodio primere uspešnih razgovora sa pokojnim osobama, gde su srodnici, na
primer, uspeli saznati gde je pokojnik pre smrti sakrio polisu osiguranja, i to
direktno od njega, ili bi sam pokojnik, koji se vodio kao nestao, objasnio gde
je skončao, pa su naslednici mogli da mu nadju kosti, da ga propisno sahrane i
podele nasledstvo. Okrenuo je naslovnu stranu časopisa i pogledao, bilo je to
Treće Oko, a onda se ponovo vratio na članak. A onda je autor, na kraju članka,
otkrio i ime tog parapsihologa, koji je uspešno komunicirao sa duhovima. Bio je
to, naime, sam autor, izvesni Orhan Kalamperović iz Beograda!
Pa, ako ja ne mogu duha da propustim kroz
šake, i da ga naučim pameti, možda može ovaj čovek u tome nešto da pomogne?
Nije baš nešto bio ubedjen, ali uraditi bilo šta, bolje je nego ne raditi baš
ništa, i Zukić se odluči da okuša sreću…
Koliko Orhana Kalamperovića može biti u
telefonskom imeniku Beograda, pomislio je?
Ispostavilo se da je bio samo jedan.
Ukucao je broj telefona u svoj mobilni
telefon, i izašao u dvorište. Nije hteo da, možda, probudi Magdalenu, koja je
spavala u susednoj sobi, a ni ženi nije baš do kraja tačno obrazložio razlog
njenog boravka kod njih, a ona je tu u kuhinji, kuva ručak, ako on može da čuje
nju kako struže varjačom i lupka šerpama, mogla bi i ona njega. Što je sigurno,
sigurno je.
Posle drugog zvona, veza je uspostavljena,
i javio mu se neki ženski glas.
“Izvinete, da li mogu dobiti gospodina
Orhana Kalamperovića?”, pitao je.
“Ja sam, “ odgovorio mu je taj isti glas.
Gospodin Orhan Kalamperović je imao
izuzetno visoku boju glasa!
Zukić je ukratko objasnio da je pročitao
gospodinovov članak, i da je veoma zainteresovan za mogućnost komuniciranja sa
pokojnicima, da, naime, jedan njegov prijatelj ima jedan sličan problem onima
opisanim u članku. Nije mu jedino pomenuo da bi u ovom slučaju bilo potrebno
komunicirati sa pokojnom vešticom! Gospodin Kalamperović je pristao da pomogne
ukoliko može, dao je svoju adresu, čak štaviše, upravo za sat vremena bi mogli
da se vide, jer za danas nije imao ništa u planu.
Samo što je završio razgovor, telefon mu
je zazvonio. Bio je to Laki, rekao je da je video Mila, da je sredio da ga
premeste u bolju sobu i da dobije bolju negu. Opet se raspitivao o Magdaleni i
rekao mu je da sa Ivanom upravo kreće u Lakiće.
Pa, ako vidovnjak danas nema ništa u
planu, i ako hoće da pomogne, može to
biti i u Lakićima. Put može videti na auto karti, a samu kuću će, verovatno,
naći još lakše, ljudi u selu znaju gde je čija kuća, raspitaće se usput.
Ženi je objasnio da mora da ide da nešto
pomogne jednom kolegi, i zamolio je da pravi društvo Magdaleni kad se probudi.
“Hoćeš doći do ručka?”, pitala je.
Odgovorio joj da ga ne čekaju, ješće on
nešto usput, ili kad se vrati.
Kad mu je gospodin Kalamperović otvori
vrata stana, Zukića je dočekalo još jedno iznenadjenje!
Vidovnjak, pored ženskog glasa, bio je
visok nešto manje od metar i po, i nosio je naočare debljine dve oveće
pepeljare, iza kojih su njegove bledoplave oči izgedale ogromne! Bio je obučen
u sivo parno odelo, i sivu košulju, bez kravate, sa raskopčanom kragnom čiji su
mu vrhovi dolazili skoro do pola tela. Na nogama je imao kućne papuče u oblika
dva velika bela zeca.
Živeo je u malom stanu, ali koji je skoro
ceo bio ispunjen knjigama. Ponudio je Zukiću kafu, ali i konjak, i ovaj je
pristao na oba pića.
“Razumem ja skepticizam naših ljudi koji
ne veruju da je komunikacija sa mrtvim osobama moguća,” rekao je Orhan kad je
poslužio piće, i seo u veliku fotelju naspram Zukića. Fotelja ga je progutala,
noge su mu visile oko deset santimetara iznad poda. “Ovde je pedeset godina
vladao komunizam, i veliki broj ljudi ne veruje u zagrobni život. Ali, evo,
uzmite za primer Severnu Ameriku i Kanadu. Po istraživanjima renomiranih
agencija, tamo dvesta hiljada ljudi svako veče komunicira sa mrtvima. Vidim da
niste ubedjeni, ali evo vam dokaza! Sigurno ste gledali mnogo filmova u kojima
se pojavljuje takozvana uidži ploča ili ploča za gatanje. To je kartonska ploča
sa štampanom abecedom i plastičnim trouglom. Pored slova abecede ima još i
odštampano jedno “da” i jedno “ne”. Nekoliko ljudi sedne oko te ploče, pazeći
da se ne dodiruju i stave desni kažiprst na plastični trougao. Pozovu nekog
prisutnog duha, nešto ga upitaju, i trougao, čini se, sam od sebe krene od
slova do slova, ispisujući reči!”
“Gledao sam to u filmovima”, kaže Zukić.
“To je samo primer komunikacije sa
duhovima, koji je opštepoznat. Ja, inače, ne koristim uidži,
moja komunikacija sa njima je na iznadsvesnoj razini. Imam dar da pronalazim
energetske tačke u kojima oni obitavaju, i sa njima razgovaram mislima.”
Gospodin Kalamperović je još oko pola
sata objašnjavao svoj način komunikacije i navodio primere, sve dok nije
zapazio kako Zukić pogleda u sat, pa mu je onda dopustio da objasni kakvu pomoć
očekuje od njega.
Vidovnjak je pristao da sa Zukićem
otputuje u Lakiće, o svojoj nagradi nije hteo da govori unapred, to se
podrazumevalo samo ako je mušterija zadovoljna uspostavljenim kontaktom.
Zaintrigirala ga je činjenica da neko želi da priča sa osobom koji je mrtva već
ceo vek, ali to po njemu nije bio problem, jer “sa one strane” vreme ne teče.
Deset minuta kasnije bili su na putu.
Kao što je i mislio, Lakiće je lako
ponašao, a i prvi seljak koga je upitao za kuću Alekse Lakića, znao je gde se
ona nalazi, i objasnio mu kojim putem tamo da dodje, mada ga je, videlo se, ova
poseta začudila.
Kad je izašao autom iz šume, ugledao je
na vrhu brda krov male kućice, skoro cele zaklonjene drvećem i šibljem, i
obrasle bršljanom. Na putu ispred bio je
parkiran Lakijev žuti golf. Pored njega, prepoznao je Ivana, koji je stajao sa
jednim krupnim čovekom, i obojica gledali u traktor na padini brežuljka pored
kuće, koji je izoravao neku jarugu.
“Izgleda da smo stigli”, rekao je malom
čovečuljku sa naočarima pored sebe.
Izašli su iz auta. Zukić je prišao Ivanu
i čoveku u njegovom društvu.
Pozdravio se sa Ivanom, a onda je pružio
ruku i drugom muškarcu.
“Poštovanje, ja sam Draško Zukić, Lakijev
prijatelj”, predstavio mu se.
Kameni je prihvatio ruku i odgovorio:
“Dobar dan, dobro došli, ja sam Mihajlo
Luković, Aleksin prijatelj.”
“A gde je Laki?”, upitao je Zukić
obojicu.
Ivan mu pokaza glavom prema traktoru, a
Kameni, češkajući se iza uva, odgovori:
“Prijatelj nam je, kanda, izludeo, ene ga
ore livadu, sto puta sve po istom mestu, sad ´namo, sad ´vamo, iskop´o je već
dva metra, mo´š u rupu već diviziju vojske sa´raniti, a računam da će do jutra
stići i do Kine, jašta, more!”
Čovečuljak sa naočarima nije se
zaustavljao da se pozdravlja, nego se polako, bez reči, uputio bliže kući,
jednom rukom se držao za okvir naočara, i drugu je ispružio napred, ispred
sebe. Izgledalo je kao da opipava zrak.
Koliko god da se Kameni čudio Lakiju na
njegovim postupcima, još više se sad začudi čovečuljku!
“A šta ovaj opipava, jel´ ćorav, šta
li?”, upita Zukića.
Ivan se zasmejao.
“To je Orhan Kalamperović, on je
vidovnjak, sad traži energetski pojas ili tačke, jebemliga, kako se to već
zove, preko njih on može da komunicira sa duhovnim svetom, i da razgovara sa
mrtvima,” objasni Zukić.
“A, tako…”, reče Kameni, kao da mu je sad,
posle ovog razjašnjenja, postalo baš sve
jasno. Ali, još uvek se češkao iza uva.
Laki je registrovao da je stigao Zukić,
pa je brzo doterao traktor do njih.
“Je li sve u redu? Gde je Magdalena?”,
pitao je uzbudjeno Zukića kad je ugasio traktor i skočio sa njega.
“Ne brini ništa, kod mene je u kući, sa
mojom ženom i decom. Nego…”, Zukić pokaza Lakiju na čovečuljka, koji je upravo
zamicao iza ograde u dvorište. “Doveo sam vidovnjaka, on može da komunicira sa
mrtvima, možda može da sazna gde su kosti te veštice…”
Laki ga zagonetno pogleda.
“Znam ja gde su kosti Magdalene Simonović
i njenog brata.”
Sva trojica ga sa zaprepašćenjem
pogledaše! Ivanu sa treskom ispade knjiga iz ruke.
“Gde…?”, upita Zukić.
Laki podiže prst uvis, i ne okrećući se, uperi
ga sebi iza ramena. “Tamo, gde orem!”
Kiša, koja se skoro celo popodne sa juga približavala,
u tom trenutku je počela da pljušti.
Нема коментара:
Постави коментар