Laki se odlučio.
“Ne želim”, rekao je i ponovo odlučno
pogledao u klona svog sina. “Ali, sada želim odgovore!”
Onda je ustao i popeo se na galeriju.
Posle nekoliko minuta vratio se dole, noseći u ruci malu, crnu, kožnu
beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.
“Znaš li šta je ovo?” upitao je,
posmatrajući mu pažljivo izraze lica.
Lice Alekse Lakića je bilo nepomično.
“Znam. Aleksa Lakić, tvoj predak, u tu
beležnicu je upisivao sve njegove susrete sa mnom”, rekao je mirno.
Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo
palcem listove, i pustio ih da se, poput karata preslože sa desne na levu
stranu korica, od početka do kraja, kao kad bi niz crteža na listovima naterao
da se pokrenu u pokretnu sliku.
“Ovde ima 186 zapisa, za šest godina, od
čega su 110 u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će
moj jadni predak ubiti onu jadnu decu…!” Lakijevo lice je sad bilo mračno poput
bakarne statue. “Pročitao sam ove bajke od prve do zadnje strane za ove dve
godine toliko puta, dok nisam sve od reči do reči naučio napamet!”
“Dosta stvari sam ga lagao,” rekao je
opet mirno Aleksa Lakić.
Laki je spustio beležnicu na sto, i blago
je pomilovao.
Нема коментара:
Постави коментар