Aleksa Lakić je odlučio da umre

      Aleksa Lakić je odlučio da umre.

      Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada,  bila je tu.

      Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

     Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

      Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

      Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

      Vreme mu je isteklo.

&

      Blic, izdanje za Beograd

      Beograd, 19. septembar 2011. godine

      Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.

      Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

      Isti anonimni prijatelj,  koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

      Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

&

     Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

&

      Mile je bacio pred njega novine, smejući se…

      Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda.

      “Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.

      Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.

      “I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.

      “Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”

      Laki je slegnuo ramenima.

      “Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!”

      “Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile.

      Laki se zamislio.

      “Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.

      Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.

      “Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem.

      Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:

      “Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!”

&

      Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…

      Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment…

      Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru.

      “Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak.

      Lazar se nasmejao.

      “Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak.

      “Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.

      “Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.

      Laki je sipao još po jednu čašicu rakije.

      Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!”

      Ispili su naiskap i sipali ponovo.

      Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava.

      “Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”

      Lazar se uozbiljio.

      “Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.

      “Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.

      “O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.

      Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao:

      “E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama!  Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da  ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!”     

      Lazar se smejao.

      “Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu. 

&

      Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…

      Bila je prazna, i hladna…   

Lazar Janić