…Senke
lišća igrale su na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske
ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga
zatvori, pa opet otvori i nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je
veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja...
Sagao se i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim
grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i napunio usta hladnom
tečnošću, proždirao je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i
leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao
rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa
dna. Osetio se oslobođenim i od osvojene slobode, dobio želju da viče! I vikao
je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda,
onda više nije vikao, nego je vrištao od radosti!
Ustao je
go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvo-dno. Voda je negde bila plića, a
negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od
izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a
onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je čitav ptičji hor pevao
pesmu kojom je dirigovao! Pesma o lepoj ženi koja ga čeka, negde tamo iza šume!
Istrčao je nag na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se
provlačio između višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir pod tabanima,
vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan,
ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sa jedne strane razmakao,
pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili
ređati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i
zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke...
Izronio je
iz vetra, preskačući, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao
pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između
tamo i ovde...
Čovek se
pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u
kojoj je nosio ostatke doručka. Obučen u prosto seljačko odelo i, mada je bila
vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio
je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao
„pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku.
Stajao je
u potoku i znatiželjno posmatrao pridošli-cu. Ovaj se teatralno okrenuo iza
sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a
ona je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj
se okrenuo, i ponovo šištao: „Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda,
nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je
puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“
I tada, iz
pozadine svesti, doprla mu je misao da on, u stvari, ovog čoveka i poznaje, pa
da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se
postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao,
ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se
sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi,
a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane? ...da se sagne?,
...da požuri...? ...Pitao se kakav li mu to znak pokazuje, jer ovaj je
nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom. Da stane, ili da krene polako? I šta
to ovaj zagleda, tamo u šumi?
Ne
shvatajući više šta se od njega očekuje, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali,
nogu do članaka, šaka i vrhova guzova u vodi...
Izgleda da
je dobro uradio, jer se pridošlici ruka smirila, čučao je pored drveta i
osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta,
naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio.
Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj
prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru. „Moramo sačekati
mrak da uđemo u Lakiće, kaže mi Milutin Jevđić da su oni otpadnici nekrsti
formirali tamo oslobodilački odbor i da stražare po celom kraju,“ počeo je tiho
da priča, pušeći. „Kaže da naročito paze na našu kuću, onaj lopov Rajević se
natovrzo na mene otkad su mu sina zaklali zimus kod Korenite... A on je sad
tamo neka glavna budža, seme mu se zatrlo, dabogda! Misli da sam ga ja zaklao,
a nisam, ovoga mi krsta, ne bih ja na decu, greh je. Njega bih, ne bih dvaput
razmislio, ali na decu, nikad! Kaže mi moj imenjak i pobratim Milutin, svaki
dan je kod tvoje Ilinke, raspituje se, pretresa, džukela, a znam da je bacio
oko na lepu ženu, svidela mu se, ona njegova, kažu, ne da mu da se na nju
popne, prava Srpkinja, iz ugledne kuće, vratila se ocu početkom rata i sad za
njega ni da čuje... Zato mi još više žao sina joj, i njen je sin, nije samo od
one džukele. Ko zna, možda su ga i oni nekrsti zaklali, da bi na nas ljagu
bacili! Šta je za njih da ubiju srpče od četrnaest leta...“, govorio je, činilo
se više sebi, nego njemu. „Ti, kaže Milutin, možeš ostati kod kuće, nakupili
su i za tebe svedoke da nisi bio u četnicima, svi ovi naši koji su se već
vratili će potvrditi, potvrdiće i pop Nikodije, čak je našao i neke njihove da
podrže i overe ispravu. A ja, šta ću, dok je kopilan Rajević živ, moram u šumu!
Inače će me u aps, na tešku robiju, ako me i ne ubiju, nije nevernicima
verovati! Milutin će mi donositi hranu, ti i Ilinka ne možete, na vas će
motriti. Neće ovo njihovo dugo, kažu da će Englezi pomoći kralju da se vrati,
za mesec, dva, pre jeseni... A onda će ona džukela videti, ko je Milutin
Lakić!“ Pričao je još neko vreme, hrabreći samog sebe, a onda mu pogled ponovo
pade na mladića u potoku, koji je je još uvek go čučao, kao da vrši nuždu. „A
što se ti, crni sine, ne oblačiš, gde su ti čak-šire?“, pitao ga je iznenađeno,
kao da ga sad prvi put vidi.
Ha, dobro
pitanje, pomisli mladić, gde su mi čakšire, tamo negde nizvodno potoka, valjda,
nije se sećao... Zapravo, ne zna ni ko je ovaj čovek, koji kaže da se zove
Milutin, iako mu je u glavi neki čudan osećaj da ga poznaje? I, što je još
čudnije, ne zna ni ko je on sâm, iako ga je ovaj Milutin nazvao Gavrilom? I
čitavo ovo bulažnjenje Milutinovo bilo mu je nerazumljivo, ne zna on ni ko su
nekrsti, ni ko su četnici, a kako da zna, kad ni sam nije sav svoj? I bi mu
smešna ova situacija, i opet se zasmejao, kao malopre, dok je šljapkao po
potoku...
Milutin ga
je sad gledao ozbiljno, dok mu se ovaj smejao, a onda mu se lice namrači,
ustade i poče da viče: „Što se smeješ, nesrećniče? Gde ti je odelo, nesrećniče?
Gde ti je odeća, crni Gavrilo?!“ Zaboravio je Milutin sad i na oprez, i nije
mario da li ga je neko pratio, video je sina poludelog u vodi, kako se
histerično smeje, ustaje, i pruža ruku sa ispruženim prstom prema njemu, u
njegova prsa. „Šta, šta...“, gledao je sebi u košulju, ništa nije video, bila
je stara, potrgana i prljava, ista kao i juče, pa zar ga Gavrilo, zajebava, šta
je njemu?! I smrači se od besa!
I stajali su tako, jedan prema drugom, bradati
čovek na obali, iznenađen i skamenjen, i goli golobradi mladić u potoku, sad mu
se već histerično smejući u lice! Gledali su jedan u drugog, i nisu primetili
treću priliku, ženu duge crne, raspuštene kose, u beloj haljini, koja je
stajala na šumskom putu, i sa ispruženim rukama im dirigovala, kao lutkama na
kanapima!
Milutin
lagano podiže pušku prema Gavrilu. Ovaj mu je prilazio, skačući uvis i
trupkajući nogama po vodi, nesvestan puške, očigledno se odlično zabavljajući!
Na dva koraka od Milutina, puška je opalila pravo u Gavrilove grudi. Još se
smejao, gubeći vazduh, i dok je padao, uhvatio se za Milutinove noge.
Pokušavajući da se uz njega popne, stezao mu grčevito prljave čakšire. A onda
je još jednom zakrkljao i opustio se...
Milutin
je, kao hipnotisan, repetirao, i okrenuo pušku prema svojoj bradi. Zažmurio je
i palcem gurnuo okidač.
Bio je
mrtav još pre nego što je pao preko sina.
Žena u
belom je spustila ruke.
Par
trenutaka je stajala, a onda se okrenula i lagano vratila šumskim putem, dalje
od potoka... Njen posao ovde bio je završen.
Нема коментара:
Постави коментар