Magla

Magla, lepljiva kao testo, hladna i teška, zaklonila je drugu stranu ulice i slučajne ranoranioce prolaznike. Tek, izronila bi potkadkad tamna senka iz sivila beogradske ulice, i, kako bi mi prilazila, pomolio bi se lik, radnika koji u svom radnom kombinezonu žuri do prve nevidljive autobuske stanice, penzionera koji polako šeta do još neotvorene prodavnice da kupi pola vekne hleba i čašu jogurta, ili vredne domaćice koja je pošla do pijace da pazari tek pristigla sveža jaja, ili glavicu kupusa... Jutro je u Beogradu.

Uskom ulicom prođe tek pokoji auto, iza zamagljenih stakala ne vidim dobro putnike ili vozača, ali njihov zvuk motora tera me da uzmaknem ka sredini trotoara... Zvuk autobusa čujem pre nego što ga vidim, pojavljuje se odjednom, pored mene ubrzava, žuri da stigne onog radnika koji je otišao pre par minuta da ga čeka. Slika do pojasa golog mladića, koji sa uzdignutom jednom rukom preko glave miriše svoje pazuho, reklamirajući nekakav dezodorans, smeje mi se sa strane autobusa, glava mu je preko stakala, i gleda me dok odlazi u maglu...

Izlazim konačno iz uličice na širi bulevar, sad susre-ćem više ljudi, radnici su krenuli na posao; i više auta, prolaze u oba smera, čuje se iz magle brundanje njihovih motora, nervozno trubljenje i poneki, iznenadni, zvuk kočenja... Pod nogama mi šuška preko noći otpalo lišće sa drvoreda uz ivicu trotoara, koje čistači još nisu stigli da počiste.

Prijatan miris tek ispečenog hleba i peciva, zove me iz velike pekare, i ja se odazivam i kupujem dve kifle i flašicu voćnog jogurta. Jedem polako, naslonjen na duga-čak uski sto pored izloga, gledajući kroz staklo na, sad tišu, ulicu...

Prognoza vremena za ovaj dan glasi, sunčano i toplo, ali magla još uvek ne da suncu da se probije. Ove godine miholjsko leto otelo je dane i novembru, odbija da se pokori kalendaru, i svom godišnjem dobu. Iako nosim tanku jesenju jaknu i krpene patike i farmerke iz fazona pocepane na kolenu, nije mi hladno. Zato odustajem da se na prepunom autobuskom stajalištu uguravam i isto tako prepun autobus, i nastavljam svoj put peške.

Zapravo, baš i nemam neki određeni cilj. Vikend je, nekih velikih obaveza nemam, poranio sam da odmorim i resetujem mozak od učenja (čitaj: fejsbuka, onlajn igrica i filmova sa kompjutera!), i da na miru razgledam svoj grad, preliven kao šlagom, jesenjom maglom... Smejem se u sebi sveže obrijanim ali pospanim licima ljudi koje srećem, smejem se i naglas odrpanom starcu koji je poranio da iza trafike već cupka sa flašom piva u ruci... Prisećam se reči Duška Radovića koji je rekao da kafane (danas to važi i za trafike) imaju dve smene gostiju, jutarnju, koja je već propala, i večernju, koja to još i nije.

Ja volim jesen, smiruje me njen odraz prolaznosti... Budi u meni lepa ali i tužna sećanja, na prve ljubavi, na prohujale dane... Ali kao što biljke u jesen ispuštaju svoje seme, iz koje će nići nove mladice, lišće, iz koga će nas-tati novi humus, hrana za naredne naraštaje, tako i ovi, naročito lepi i sunčani jesenji dani, najavljuju neka nova leta i neke nove osećaje... Ja volim sunce kad ti ne treba klima uređaj da bi se razhladio. Ja volim i kišu, ali ne kada mi pada na glavu, nego da je gledam iza stakla prozora... A to su stvari koje jesen ima, i koje nam nudi.

I gle, sunce se konačno probilo, njegova toplina greje mi lice i prozeble ruke! Zastajem, podižem glavu prema njemu, i zatvorenih očiju upijam njegovu naran-džastu svetlost ispod kapaka. Kad otvorim oči, vidim i ovaj grad drukčiji, probuđen, užurbaniji ali i veseliji! Vratio je svoj ritam života, koga je magla jutros usporila.

Sad vidim, odnele su me moje krpene patike daleko, prepoznajem deo grada u koga obično idem gradskim prevozom. Gledam po prvi put u svoj mobilni telefon, i vidim, prošlo je devet, i brzo izračunavam koliko čovek može da ode peške za više od dva sata. Mnogo.

Zato se nazad vraćam gradskim prevozom!