“Znate, prvih godina mog života, još od kako smo živeli u Beogradu, mrzeo
sam nedelje… Zato, što je moja majka nedeljom sprovodila jedan skoro religiozan
ritual! Imao sam, pa ne više od četiri godine…”, govori Aleksa Lakić čučeći pored
vatre. Iznad vatre stoji metalni tronožac sa okruglim obručom, koji drži
oraniju punu kipuće vode, i Aleksa povremeno ubacuje u plamen po komad drveta.
Ostalo vreme džara po izgorelim ugarcima na krajevima ognjišta dugačkim štapom,
koga je malopre odrezao sa drveta svojim lovačkim nožem. Odraz plamenova titra
mu iz očiju, crvenim, skoro demonskim sjajem. Ne gleda u svoje sagovornike,
nego u vatru, i čini se kao da vatri, ili možda samom sebi, i priča…
… Majka
ga budi naglim i grubim odizanjem jorgana, koji odvaja njegov topli kutak od
hladnoće koja izbija iz zidova, i još nerasanjenog, sa ostacima poslednjeg sna
koji mu još nedosanjan polako izvetrava, odiže iz kreveta, stavljajući ga ispod
ruke, onako kako bi nosila džačić šećera, i iznosi iz sobe. Tiho ječi i batrga
se samo golim nogama ispod jednostavne spavaćice, koja se skida svlačenjem
preko glave, jer su mu ruke zarobljene uz telo ispod majčine ruke. Njena ruka
mu miriše na smrdljivu so.
Iako
zna da broji do sedam, i zna da nabroji sve dane u nedelji, ali ipak to znanje
ne ume da primeni u praksi, i uvek ga ovaj njen postupak dočeka nespremnog…
Znači, opet je nedelja…
Unosi
ga u malu sobicu ofarbanom u belo, u kojoj je jedno veliko ogledalo i mala
polica sa mnogo raznoraznih bočica
smrdljive sadržine, koje majka zove mirišljavim
solima. Na sredini sobe je veliko duguljasto korito, iz koga se diže vruća
magla. Majka ga spušta pored korita i jednim potezom skida mu spavaćicu preko
glave, ostavljajući ga golog golcijatog. Ništa mu ne priča dok ga ne ubaci u
korito, u kome je do polovine nasuta vruća voda, i čija mu gornja ivica, kad
sedne, zamalo prelazi najgornji čuperak njegove kose. Onda mu se smeje. Dodir
njegove meke kože sa vrućom vodom je nešto neopisivo bolno. Ranije bi se
dernjao i nogama i rukama pravio vodoskoke, koji bi pokvasili majčino lice i
bluzu, ali tada bi ga ona besno vadila iz korita, i jednom rukom ga izdizala za
obe njegove ruke uvis, dok mu prsti na nogama ne bi jedva dodirivali pod, a
drugom rukom pljeskala po zadnjici, dok ne bi pocrvenela, već opečena vrućom
vodom, od otisaka njenih prstiju.
Zato
sada ćuti i više ne pravi vodoskoke.
“Nemoj da mučiš sebe takvim sećanjima, ionako nisi siguran u to
ni da su istinita”, prekida ga u prisećanju glas, koji kao da dolazi iz njegove glave, ali
on se okreće, i sad vidi svog sagovornika, stoji u mraku pored drveta, odblesak
vatre mu tek malo titra na licu, ali on odmah u njemu prepoznaje sebe sa
petnaest godina! Dečak kao ugljen crne
kose, koja u mraku deluje još crnja i kovrdža mu se na čelu, gleda ga blago
svojim zelenim očima u kojima se ogledaju plamenovi. Aleksa besno udara štapom
po vatri, toliko da varnice odskaču po njemu, i viče na sebe mladjeg: “Ti ima da
ćutiš, Arandjel te je kupio svojim
parama, i ti si u Beogradu pravio sranja i uživao, zato si zaboravio kako sam
ja živeo pre nego što smo se doselili u Lakiće!”
Sagovornik mu ne odgovara, i čini mu se
da mu izmiče, da se utapa u pomrčinu, i
odjednom ga više nema. Zato, sa druge strane vatre, sad čuje dobro
poznati smeh svoje majke, i okreće se prema glasu. Zaista je tu, u onoj svojoj
beloj haljini, i sa crnom sada raspuštenom kosom, sedi naslonjena na drvo, gleda
ga podsmešljivo i izaziva ga: “Uvek si bio pr-lja-vo!
de-ri-šte! Aleksa Lakiću! Uvek!” I diže glavu u nebo i smeje se u
noć…
Aleksa sada ćuti, ponovo gleda u vatru, i
ponovo džara ugarke svojim štapom…
…Smrdljive
soli, i sapun koji mu ulazi u oči, i nisu najgore stvari u ovom njegovom
nedeljnom kupanju… Gora stvar su četke kojima mu majka struže skorenjenu
prljavštinu sa vrata, ruku, od dlanova do iznad lakata, i nogu, od kolena do
tabana… A najgora stvar je što se majka svo vreme smeje, i peva mu neku glupu dečju
pesmicu dok mu to radi!
U
koritu ga dranja dok se voda skoro ne ohladi, a onda donosi u loncu iz kuhinje
sa šporeta još vruće vode, malo je rashladjuje zahvatajući je metalnim bokalom
i podižući uvis, prosipajući je nazad u lonac. Temperaturu vode proverava
stavljajući u lonac svoju ruku. Ali njena koža je otvrdla, i ono što je njoj
mlako, njemu je još vrelo! Onda mu naredjuje da ustane, i sipajući mu vruću
vodu bokalom pravo na glavu, ispira ga od sapuna i prljave vode. Poliva ga
celog više puta, sapunicu sa njega skida stružući ga i pljeskajući drugom
rukom, po ledjima, prsima, rukama, i nogama, gura mu prste u uši, ispod pazuha
i izmedju nogu, gnječka mu piška i
njegove loptice, zavlači brid dlana u razrez guzice, i to sve dok ne potroši
sadržaj lonca. Dobro je raspoložena i smeje se glasno, mala kupaonica odzvanja
od njenog smeha. Briše ga peškirom koji je dvaput veći od njega i u njega
umotanog, iz koga mu viri samo lice, iznosi iz kupaonice.
U
kuhinji pored šporeta ga suši trljajući ga peškirom po telu, i nadnoseći mu
glavu nad vruću plotnu, suši mu kosu.
Kosu mu
maže orahovim uljem i tek tada uspeva da začešlja neposlušne kovrdže, praveći
mu razdeljak na desnoj strani glave.
Oblači
mu belu svilenu košulju, koja ne propušta znoj i zakopčava mu je do grla. Obuva
mu čarape do kolena , na sive i crne pruge. Nikakve gaće u tim godinama ona mu
još ne oblači, nego mu na golo telo oblači grube, crne čojane pantalonice, čije
su nogavice tesne i završavaju se ispod kolena, u koje uvlači košulju, ali koje
ga grebu od kolena pa do medjunožja! I mali kaputić, kratak napred, i sa dva mala trouglasta repa pozadi, je iste boje i od
istog materijala. Pred njom ne sme da se češe po nogama, iako ga svrbi, jer ga
inače udara svojom teškom šakom po prstima. Zato se uzdržava, dok mu ona vezuje
belu benkicu oko vrata da se ne isprlja dok jede svoj doručak, sastavljen od
kačamaka sa kiselim mlekom, ili lepinjica od brašna namazanih pekmezom od
šljiva.
Zato,
čim se majka okrene i ode u svoju sobu da se i ona spremi, gura ruke u
pantalone, dranja se besomučno i vuče krajeve košulje što niže, da ga zaštiti
od debele čoje koja ga ujeda!
Majka
se vraća u dugačkoj do zemlje beloj haljini, dugih rukava i uz grlo. Na glavi
nosi šešir širokog oboda sa veštačkim cvećem, a na ruci malu damsku tašnicu u
boji haljine. Suncobran nosi i kad je sunce, ali i kad ga nema. Proverava
koliko je pojeo od doručka i požuruje ga da pojede sve, jer će uskoro stići
gospodin Majković.
E, sad,
ne seća se on kako se taj gospodin, koji svake nedelje dolazi kočijama pred
njihov stan po njih dvoje, stvarno zove, ali ga je nazvao gospodin Majković,
zato što se stalno dodvorava njegovoj majci, “Kako smo danas, draga gospodjo
Radica Lakić, blagodarim, blagodarim…”, ljubi joj ruku, vodi je sa izdignutom
rukom do vrata kočije, i pomaže joj da se popne, pridržavajući je za gornji deo
butine drugom rukom! Aleksu diže uvis kao džačić, i uz jedno “Hop-laaa!”, ubacuje
u kočiju, a zatim i sam seda. Kočijaš kreće i ne pitajući za odredište,
očigledno je da ga već zna.
“Taj gospodin Majković, kako ti kažeš, je očev
prijatelj i ministar u ratnoj srpskoj vladi, a to hvatanje za majčine butine si samo umislio, zato što ti se
nikad nije svidjao,” ponovo mu se javlja glas ili u
glavi, ili iza ledja, i Aleksa zna da se petnaestogodišnji dečak u njemu ponovo
vratio. Umesto njega odgovara majčin glas ispred njega, suzdržavajući se od
smeha: “Ooo,
itekako me je taj gospodin pipkao po zadnjici, ne bila ja sad ovde, ako nije!” I opet taj njen glasan smeh koji mu kida nerve i
dovodi ga do ludila i on viče: “Ućitite oboje! Ućutite oboje!” I nastavlja da
se priseća dok i dalje gleda u vatru…
…Njihovo odredište zna i Aleksa, a zna i da usput prolaze pored bazara,
i on, kako ga je majka već naučila, traži uvek neku poslasticu, belu alvu,
krompirov šećer, medene kolače ili šarene bombone da mu majka kupi. Gospodja
Radica Lakić, hladeći se lepezom, uvek mu odgovara da je rat, pa i otac mu je u
ratu, krvari za otadžbinu, nije sad vreme za troškarenje para na besposlice. To
je uvek okidač za gospodina Majkovića, koji se dodvorno smeška i zalizuje brk,
da zaustavi kočijaša, kaže mu da ih pričeka i onda svo troje prolaze kroz bazar.
Aleksa dobija svoju poslasticu, ali i Radica uvek zastaje da se divi pred nekim
odevnim predmetom, šalom, šeširom, bluzom, ili pred nekim prstenom ili
narukvicom, ponestalo možda i mirišljive soli, i da u to čeznutljivo gleda, dok
se gospodin Majković uslužno ne ponudi da priušti to zadovoljstvo gospodji
Radici i da joj tu sitnicu kupi, na što ona, posle kraćeg navaljivanja, teška
srca pristaje…
Svoj
poklon, osim ako to nije intimni veš, gospodja Radica odmah, još u kočiji
isprobava, ali Aleksi ne dozvoljava da jede svoju poslasticu, da se ne isprlja,
nego je ostavlja u svoju damsku torbicu za posle.
Njihovo
odredište je u prigradju, stara kuća, uvučena sa ulice, u velikom dvorištu
punom drveća, do koje se stiže prolaskom kroz veliku gvozdenu kapiju, širom
otvorenom samo nedeljom prepodne, uskim popločanim putem od crvene cigle. Kuća
je u viktorijanskom stilu, puteljak kojim kočija prolazi širi se u veliki
popločan prostor ispred nje, u čijoj sredini stoji neobična fontana, u obliku
ogromne metalne ribe, koja više luči na ajkulu u skoku izvan površine vode.
Ribetini iz usta, kroz šiljate zube, teče voda i vraća se u veliko ovalno
korito.
Mnogo
kočija je tu već parkirano, mrki konji puštaju vazduh kroz nozdrve i lupkaju
kopitama, i ćutljivi kočijaši sede ili stoje svaki pored svoje kočije. Njihov
kočijaš se zaustavlja i iz kočije najpre izlazi gospodin Majković, da pomogne
gospodju Radici da sidje, a da se ne saplete na dugačku suknju. Ona najpre gura
Aleksu prema izlazu, a onda jednom rukom blago zadiže suknju do ispod kolena a
drugu pruža gospodinu Majkoviću, koji je spustio Aleksu pored sebe i sad
prihvata njenu ruku. Gospodja Radica Lakić silazi dostojanstveno, namešta svoj
savršeni šešir sa veštačkim cvećem, širi suncobran, i jednom rukom hvata
gospodina Majkovića blago ispod ruke. Gospodin Majković ruku za koju ga je uhvatila
Radica savija u laktu pod četrdeset i pet stepeni, dok mu je podlaktica
vodoravno oslonjena na stomak. On hvata Aleksu drugom rukom, jer su Radici ruke
zauzete suncobranom, i skoro ga vuče za njima prema ulazu u zgradu…
“Ne znam odakle, ali tu zgradu si u
potpunosti izmislio! Ja sam bio u Beogradu, tražio sam je ali nigde takvu
zgradu nisam našao, sa takvom fontanom i takvim dvorištem! Ja znam da ste
nedeljom odlazili samo u crkvu, ali se tvoje sećanje iz nekog razloga izokrenulo, kao
kad imaš mantil sa dva lica, crnim i sivim, i sad ga uvek
oblačiš sa crnim spolja, toliko dugo da si već zaboravio na
sivu stranu!” ponovo čuje dečakov glas iza ledja, i ženin kikot
ispred sebe. Ali, ne udostojava se sad više da im odgovara…
… Penju
se velikim stepeništem u susret ogromnom tremu, sa četiri viktorijanska stuba.
Aleksa sad neće da pokreće noge, i gospodin Majković ga uzima slobodnom rukom i
nosi. Prolaze kroz ogromna visoka dvokrilna vrata, koje im otvaraju dvojica
livrejisanih vratara, u ogromno predvorje, okrečeno u belo. Pravo napred su još
jedna malo manja, dvokrilna vrata, pored kojih stoji još jedan livrejisani
sluga, a sa obe strane dva dugačka stepeništa, koja vode na balkon. Aleksa je čvrsto uhvatio gospodina Majkovića
oko vrata, i u njegovom naručju drhti. Upućuju se pravo napred. Sluga, pre nego
što će otvoriti vrata, dodaje im tri maske, dve velike i jednu malu. Maske su anatomske,
bele, imaju proreze za oči i usta, nazad imaju gumu koja ih drži prionjenim uz
lice. Gospodin Majković stavlja Aleksi malu masku na glavu, izraz lica na njoj
je čudjenje! Majčina maska izražava bes, a maska gospodina Majkovića zagonetan
osmeh!...
“Vrlo zgodno, kako si zapazio te izraze
lica! Aleksa Lakiću, moraš da shvatiš da je sve to što si sad ispričao umišljeno, i da se nikad nije
dogodilo!” kaže mu sad ponovo dečak koji
stoji iza njegovih ledja, Aleksa zna da je to on sam, kad je imao petnaest
godina! “Pusti ga
da se seti do kraja!”, viče sad njegova majka, koja sedi
ispred njega. A onda se opet glasno smeje: “Sad dolazi najzanimljiviji deo!...
… I Aleksa se sad priseća šta se dešava kad udju u sledeću prostoriju.
Prvo što primećuje, to je muzika. Čudna, vanvremenska, poput muzike crkvenih
orgulja, ali ne samo to. Čuje se i neki hor, Aleksa ne može da odredi da li je
muški, ženski ili dečji. Glasovi su im nebeski, ne razaznaje nikakve reči,
najviše mu liči kao da pevaju samo eee-eeeeeee-e-eeee, u jednoj divnoj ali u
isto vreme i strašnoj melodiji!
Prostorija je velika, poput balske dvorane, svuda okolo su lože balkona.
Na sredini dvorane veliki broj parova je napravio krug. Svi su otmeno obučeni,
i svi nose maske. I u ložama balkona sede maskirani ljudi i gledaju dole.
Gospodin Majković spušta Aleksu pored vrata, i on i njegova majka upućuju se
držeći se za ruke prema krugu. Parovi koji već stoje, pomeraju se malo u stranu
praveći im mesto da i oni stanu.
Ostavljen pored vrata, Aleksa
stoji i drhti. Onda, odjednom, ne želi više da ostane sam, pretrčava prema
krugu, i sakriva se iza nogu gospodina Majkovića. I gleda pored njih u ono u
šta svi prisutni gledaju!
U
sredini kruga, na okruglom crvenom tepihu, isprepletena su dva gola tela,
muškarca i žene, u bestidnom seksualnom činu! Svuda oko njih razbacana je
njihova odeća. Muškarac mu je okrenut ledjima, držu svoju partnerku u rukama,
njene ruke su na njegovom vratu a noge raširene oko njegovog struka. Lagano, u
ritmu muzike se nabijaju jedno na drugo, vidi njegove mišiće na ledjima,
zadnjici i nogama kako se zatežu, i njenu glavu sakrivenom maskom, kako se
ritmično spušta unazad i ponovo podiže, dok joj duga crna kosa stremi prema
podu. Sad se muškarac okreće, i Aleksa vidi da oboje ljubavnika nose iste maske, koje izražavaju osećanje divlje radosti. Žena
sad spušta noge na pod, na trenutak stoji pred njim, njena crna kosa dolazi joj
sada do ispod ledja, a onda se okreće od njega, pravi raskorak u širini tela i
spušta prednje ruke na pod. Muškarac joj sad prilazi od pozadi, hvata je za
bokove i ponovo se nabija u nju. To radi sad sve brže, Aleksa čuje kako žena
počinje da stenje. Odjednom, staje, izvlači se iz nje, izgleda kao da je
gotovo, ali ne, on joj sad ponovi prilazi i naglo ponovo ulazi u nju. Po
ženinom vrištanju, koje nadjačava hor i muziku, čini se da je ovoga puta ušao
malo višlje! Još nekoliko snažnih udaraca, od kojih svaki sledeći žena prati
sve snažnijim urlikom, i on vadi svoj ogromni nabrekli ud, udara njime ženu po
ledjima i iz njega ističe seme u izbačajima, po njenim ledjima i kosi. Sada je
sve gotovo, žena ustaje, oni skupljaju razbacanu odeću i odlaze sa tepiha.
Muzika
naglo prestaje, i sad svi gledaju u ložu, koja je izdvojena u sredini zida, gde
stoji čovek koji ima masku boje zlata. On se na trenutak saginje, i podiže
jednu belu masku, pokazujući je svima. Tada jedan muškarac iz kruga polazi
prema tepihu, on nosi istu masku kakva je pokazana, masku koja izražava bes!
Aleksa se priseća gde je takvu masku video, a onda vidi majku kako pušta ruku
gospodina Majkovića i kreće prema sredini kruga…
“Ućuti više! Ne pričaj dalje! Pobogu, zar misliš, da ti je majka i išla na takvo
mesto, da bi i tebe vodila?! Razmisli malo! Koliko si još dece, osim tebe,
video? Ko je još vodio decu? Kažeš, imali su i jednu malu masku, samo za tebe?!
Besmislica! I sam znaš da to ne može biti istina!” Petnaestogodišnji on iza njega, ne galami, nego mu ovo govori
siktavim, glasnim šapatom! Majka ispred njega sad se kida od smeha, podigla je
glavu uvis, poput vuka, i sad mu se čini da poput vuka, i urliče!
Aleksa
Lakić sad ustaje, okreće se prema glasu iza sebe i gleda crnokosog dečaka
zelenih očiju. Na trenutak mu se čini da to više nije dečak, nego onaj mladić
iz njegovih budnih snova, a onda opet vidi i trećeg dečaka, onog sa vašara u
fraku, sa nacrtanim brkovima!
“Ne
znam ja više šta mi se stvarno dogodilo, a šta sam umislio,” počinje polako da
govori, a onda sve brže i sve glasnije: “Zato što svi pokušavate da mi ulazite
u glavu! Zato što mi ne dozvoljavate da sam odživim svoje dogadjaje! I ti, i
onaj mladić iz daleke budućnosti, i ona veštica koja mi glumi majku! Svi vi!
Zašto me svi ne ostavite na miru? Zašto me pratite? Šta hoćete od mene?!”
Da je
neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića, šumom pored
potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić stoji
pored vatre, na kome se greje crna gvozdena oranija sa kipućom vodom,
izbezumljeno galami na jednog, sa rukama uvis za drvo vezanog dečaka, golog do
pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi
jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prljavoj i iscepanoj haljini, sa
krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući
da se oslobodi vezova!
Ali,
niko nije prolazio šumom, i niko to nije video, jedino se iz neke daljine čuo
demonski smeh neke žene, ili je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to
tako zvuči!
(odlomak iz romana Lazara Janića "Veštičje ludilo")
