Bog će već oprostiti

Bog će mi već oprostiti što ne verujem u onu Knjigu koju je obznanio prvi put posle Nikejskog sabora rimski imperator Konstantin, čitao sam je kao nečitljivu epsku fantastiku; i što izbegavam da čitam inače takozvane "bogougodne" knjige, jer to su pisci koji nisu ni njemu najmiliji; Bog više voli da vodi računa o "zabludeloj ovčici" nego o papi ili parijarhu; Bog će mi oprostiti što nisam kao svi ostali "sveti" pre toga ubijali za krst pre nego što su umrli mučeničkom smrću; Bog će mi oprostiti što čuda ne činim niti u njih verujem!

Bog će mi oprostiti što verujem u teoriju evolucije a ne u kreacioničke fantazije. Bog će mi već oprostiti, ako ima šta za praštanje!

Kako napisati bestseller! (uputstvo kuvati kao čaj bez šećera i degustirati pre pisanja)

1.

Dugo je za tebe preteško. Bar za sad. Piši kratko. Kratko!
Piši o onome što znaš. Ne piši stvari koje ne znaš. Ne blamiraj se.
Ne blamiraj se do kraja.
Piši ono što znaš.
Ne pravi se pametan! Ne varaj sam sebe! Ne glumi ono što nisi!
Ne padaj pod uticaje, piši svoje!
Piši kratko! Kratko, kratko, kratko!
Zašto bi iko na svetu čitao nešto što je dugo!?
Dugo mora da se zna, a ti ne znaš. Ti kreneš, poveden blesavim trenutkom, a onda najednom puf! Ništa!
Piši kratko!
Skrati priču, kako god.
Pre si mogao da pišeš duže, sad ne smeš.
Pre si možda bio simpatičan nekome, ali je to u svakom slučaju bilo sranje.
Skrati!
Sažeto i samo ono što treba!
Pisanje je izbacivanje svega suvišnog.

2.

Ne piši što nije priča!
Ne piši u prvom licu, nikad!
Ne piši dok bar ne znaš o kome i kakav će mu biti kraj.
Ili bar šta će da se desi.
Ili bar nešto više da znaš od onoga što obično znaš pre nego se upustiš u pisanje.
Mala knjiga, ali pogana!
Tanka, ali otrovna!
Kratka, ali seksualna!
Knjiga - mesto gde gnezdo svija crni Đavo.
Knjiga - mesto gde se postaje neko drugi.
Ne treba pisati u prvom licu.
U prvom licu se pišu neke druge stvari, ali ne i ovo što ti želiš i misliš.
Čitao si dosta drugih ljudi koji pišu u prvom licu. Najgora budala koju si čitao piše u prvom licu, sa ogromnim JA.
Prvi put kada budeš napisao ogromno JA, a da to nije u svrhu zajebancije, uzmi gumicu, pa sve izbriši.

3.

Nikada nemoj pisati priče o seksu!
To je, takođe, na tankoj ivici jada i čemera.
Seti se da nikad nisi poverovao pričama iz "Erotike". 

4.

Fabula mora da se svojski potrudi i zada što više udaraca u glavu i druge delove tela gospodina sižea tokom čitave priče, s tim da gospodin siže uvek pobedi na kraju.
Za one koji ne znaju fabuleta i sižeta, ova moja tvrdnja bi značila otprilike ovo:
Ako imamo lika koji se, recimo, zove Aleksa, i ako smo smislili priču da Aleksa treba doći iz Beograda u Pariz, onda se valja potruditi da mu pobegne voz, da upadne u kakav šaht, da stopira u pogrešnom smeru i da dođe, recimo, u Skopje, da ga tamo zamene sa nekim pa da pucaju na njega, da završi nekim čudom u Istanbulu, da tamo zamalo ne podleti pod šleper, da izbegne za dlaku, da se skloni u poslednji čas, da ovo, da ono, da posle Istanbula dalje tumara svetom, a u Pariz ne sme doći nikako drugačije nego slučajno, npr. da ga neko kidnapuje i da ga takvog dovuče pred Ajfelovu kulu.

5.

Da rezimiram:
U dobroj priči lik ima da najebava sve vreme, od početka do kraja, da sva priča bude od događaja, epizoda, scena, čudesa, etc.

6.

(Pošto vidim da se raširio trend pametovanja pametnih ljudi po raznim mrežama, eksperata za sve živo i mrtvo, ono što se kaže, od igle do lokomotive, odlučio sam da ne budem kontra sveta, da ne izigravam crnu ovcu, već da se ponašam kolegijalno i u skladu sa trendovima, i zato delim sa vama ovo uputstvo).

Pogled unazad

Nenadmašni Đorđe Balašević i Bilja Krstić poželili su vam srećnu Novu godinu... Godine su prošle, bio sam tada samo jedan dečak koji je imao lepe želje i kupio ovu singl ploču... Poželio sam od tada mnogo srećnih godina sebi i drugima, ali, nekako, vremenom, prestao sam da ih slavim... Nevinost je odraslo u greh. Zamenio sam ružičaste naočare za one sa dioptrijom. I progledao! Deda Mraz je u Instabulu za ovaj doček ubio 35 ljudi, umrla mi je majka Milena te godine, umrli su Bouvi, Bata, Manda, Gaga, Marinko, Jadranka, Esma, Princ, Koen, Džordž Majkl, Umberto Eko... Srećom, zaspao sam pet minuta pre kraja ove godine. Ionako nisam imao bilo šta ikome da poželim...

Ljubavnica

Mislim da stojim, ali kilometri pored puta odlaze u noć, ispisani na belim kamenovima samotnjacima, belim kao linija koja mi beži pod točkove... Nema saobraćajca da mi napiše kaznu jer sam prekoračio brzinu, i zato što sam promašio put... Nema stopera koji ide u mom smeru... Nema nikog ni da mi u susret dođe... Samo ja i moja cesta. Ja ljubavnik a ona moja ljubavnica...

Pismo prijatelju

Evo dobih vremena, i želju veliku, a suludu, pismo da napišem, tebi, prijatelju moj što negde daleko si, gde pisma retko dolaze... Da ti kažem da sam dobro, a i tebe kako si, da priupitam? Da te podsetim na dane kad je sve dobro bilo, kad se družilo i pilo... iako te podsećati ne moram, jer sve već i sam znaš! Da ti kažem da ni ovde više takvo vreme nije, i dalje se pije, ali nema nas... Ostavili smo svoje srećne godine i otišli kud ko, mislili smo bolje će da nam bude, ali bilo nije! Novac, taj prodani bog kome pohrlismo, zavara nas i rastavi! Ali avaj, on traži da mu se po vasceli dan klanjamo, a mi to ne umemo. Raduje nas dan koji lep svane, kiša prolećna ili letnja, leja cvetna, i noć kad se spusti na krovove dok mesec stražari... Raduju nas male stvari, a najviše, prijatelju moj, poradovaćemo se kad se opet negde sretnemo, dan od života kad otmemo, da opet popijemo po čašu vina, priupitamo se za zdravlje i nazdravimo sebi i bližnjima! Još taj čekam dan, da će doći u nadi sam, da ga ne čekah uzalud! Pravićemo se tada da je sve opet kao nekada, doživljaje svoje jedan drugom prepričavati, i smejati se sećanjima kad mladi besmo, kad smo zajedno pili i bolji život sanjali... Pogledaćemo se u oči kad se čašama kucnemo, ali ćemo pogled skrenuti... Sebe ćemo možda zavarati, ali oči ne možemo, ostaće u njima obrisi slika koje se više ponoviti neće, i umorni trag jedne setne misli uskrsle u predahu života...

Ako prvi odem

Ako prvi odem, javiću ti... Javiću ti šta se krije iza oseke snova i plime zaborava, i čekaću te da dođeš na moju obalu...

Život jeste prolazan, i nas nikad više biti neće, ali za sobom ćemo zasejati seme, iznići će ili korov ili cveće, ali nešto će iznići... Potrudimo se bolje... Budimo ljudi a ne korov... Budimo cveće, a ne ubice...!

Sve materijalno ostaće iza nas, samo duhovno odnećemo pred Boga, i tad ćemo prvi put videti tu vagu koja će nas izmeriti... Pred Boga se ide praznih džepova i pune duše!

Mislim da će popovi i sveštenici pred Bogom najgore proći, pitaće ih na osnovu kog ugovora i sa kim su ga potpisali, da ga na zemlji predstavljaju!

Bog je jedan, a ljudi su grešni! Sedam smrtnih grehova nisu gresi za smrtnu kaznu, nego su gresi smrtnih ljudi!

Idem sad da se negde zavučem, i da mudrujem. Ne, neću da mudrujem, nego ću da pijem. I neću da se zavlačim, uradiću to javno!

Odgovor još nisam dobio

Upitao sam sebe, gde su sad tvoji prijatelji u koje si se zaklinjao, imaju li možda neke druge, lepše, bolje prijatelje nego što su tebi nekada bili? I vidim sebe kako sipam rakiju od šljive u čašicu, dižem je i nazdravljam nekome, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde ti je nestala ljubav koju si u srcu nosio, zar su ti ostale samo te izbledele crno-bele slike, kao podsećanje na greške koje si učinio? I vidim sebe kako listam stari crno-beli album iz prošlosti, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde je granica tvog poimanja ljudskih odnosa i kad ćeš već jednom da izađeš iz tog mehura, koji se skuplja i nadima, u koji si se zatvorio? I čujem sebe kako kašljem u susednom mehuru, ali odgovor još nisam dobio...

Nisu važni odgovori, pitanja su važna….

Bog i ja

Izgubio sam ton... Sliku još 'vatam, ali treperi... Prestar sam za digitalizaciju, šta ću kad sam analogno napravljen…

Razmišljam da se večeras napijem. I to je promena. Obično se napijem ne razmišljajući.

Oprostiću ti što sam te prevario, ako ti meni oprostiš što si me upoznala...

Bog je jedan. Jedan je Bog. Jedan od nas. Naš i moj. Moj i svoj. Uvek je svoj. I tvoj.

Sve ću vas reći Bogu, rekao je jedan dečak smrtno ranjen u bombardovanju...

Ako smo stvoreni po liku božijem, nismo baš sve od njega nasledili. Nasledili smo nešto i od majke. Sotone.

Ananuki se vraćaju... Oni će nam pokazati Boga.

Bog može biti samo jedan. Ostali su svi samo činovnici Božje administracije.

Pokloniću ti prsten od srca, koje nema vrednost kao zlato ili dijamanti, ali je vrednije od univerzuma.

Jedan sam ja. Sam, neponovljiv, jedinstven. Nemam reprizu.

Jedan je Bog. Jedan sam ja. Jedna je nit koja nas spaja.

Uvek ima ta nit koja spaja. Sve ostalo razdvaja. To je lavirint. Samo te Arijadnin konac iz njega spašava.

Ako umrem sutra, reći ću, pa dobro, danas sam pio, danas sam žalio i bez razloga zvao tvoje ime.

Ako ne umrem sutra, umreću neki drugi dan kad mi bude zgodno bilo... Lagaću sebe da sam još uvek živ.

Obradujem se kad se zakašljem, pomislim, evo to je... A nije. Ja još čekam tvoj oproštaj.

Probudiću se sutra, kao svako jutro što se budim... I nastaviti živeti u snovima.

Jer, ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju!

Magla

Magla, lepljiva kao testo, hladna i teška, zaklonila je drugu stranu ulice i slučajne ranoranioce prolaznike. Tek, izronila bi potkadkad tamna senka iz sivila beogradske ulice, i, kako bi mi prilazila, pomolio bi se lik, radnika koji u svom radnom kombinezonu žuri do prve nevidljive autobuske stanice, penzionera koji polako šeta do još neotvorene prodavnice da kupi pola vekne hleba i čašu jogurta, ili vredne domaćice koja je pošla do pijace da pazari tek pristigla sveža jaja, ili glavicu kupusa... Jutro je u Beogradu.

Uskom ulicom prođe tek pokoji auto, iza zamagljenih stakala ne vidim dobro putnike ili vozača, ali njihov zvuk motora tera me da uzmaknem ka sredini trotoara... Zvuk autobusa čujem pre nego što ga vidim, pojavljuje se odjednom, pored mene ubrzava, žuri da stigne onog radnika koji je otišao pre par minuta da ga čeka. Slika do pojasa golog mladića, koji sa uzdignutom jednom rukom preko glave miriše svoje pazuho, reklamirajući nekakav dezodorans, smeje mi se sa strane autobusa, glava mu je preko stakala, i gleda me dok odlazi u maglu...

Izlazim konačno iz uličice na širi bulevar, sad susre-ćem više ljudi, radnici su krenuli na posao; i više auta, prolaze u oba smera, čuje se iz magle brundanje njihovih motora, nervozno trubljenje i poneki, iznenadni, zvuk kočenja... Pod nogama mi šuška preko noći otpalo lišće sa drvoreda uz ivicu trotoara, koje čistači još nisu stigli da počiste.

Prijatan miris tek ispečenog hleba i peciva, zove me iz velike pekare, i ja se odazivam i kupujem dve kifle i flašicu voćnog jogurta. Jedem polako, naslonjen na duga-čak uski sto pored izloga, gledajući kroz staklo na, sad tišu, ulicu...

Prognoza vremena za ovaj dan glasi, sunčano i toplo, ali magla još uvek ne da suncu da se probije. Ove godine miholjsko leto otelo je dane i novembru, odbija da se pokori kalendaru, i svom godišnjem dobu. Iako nosim tanku jesenju jaknu i krpene patike i farmerke iz fazona pocepane na kolenu, nije mi hladno. Zato odustajem da se na prepunom autobuskom stajalištu uguravam i isto tako prepun autobus, i nastavljam svoj put peške.

Zapravo, baš i nemam neki određeni cilj. Vikend je, nekih velikih obaveza nemam, poranio sam da odmorim i resetujem mozak od učenja (čitaj: fejsbuka, onlajn igrica i filmova sa kompjutera!), i da na miru razgledam svoj grad, preliven kao šlagom, jesenjom maglom... Smejem se u sebi sveže obrijanim ali pospanim licima ljudi koje srećem, smejem se i naglas odrpanom starcu koji je poranio da iza trafike već cupka sa flašom piva u ruci... Prisećam se reči Duška Radovića koji je rekao da kafane (danas to važi i za trafike) imaju dve smene gostiju, jutarnju, koja je već propala, i večernju, koja to još i nije.

Ja volim jesen, smiruje me njen odraz prolaznosti... Budi u meni lepa ali i tužna sećanja, na prve ljubavi, na prohujale dane... Ali kao što biljke u jesen ispuštaju svoje seme, iz koje će nići nove mladice, lišće, iz koga će nas-tati novi humus, hrana za naredne naraštaje, tako i ovi, naročito lepi i sunčani jesenji dani, najavljuju neka nova leta i neke nove osećaje... Ja volim sunce kad ti ne treba klima uređaj da bi se razhladio. Ja volim i kišu, ali ne kada mi pada na glavu, nego da je gledam iza stakla prozora... A to su stvari koje jesen ima, i koje nam nudi.

I gle, sunce se konačno probilo, njegova toplina greje mi lice i prozeble ruke! Zastajem, podižem glavu prema njemu, i zatvorenih očiju upijam njegovu naran-džastu svetlost ispod kapaka. Kad otvorim oči, vidim i ovaj grad drukčiji, probuđen, užurbaniji ali i veseliji! Vratio je svoj ritam života, koga je magla jutros usporila.

Sad vidim, odnele su me moje krpene patike daleko, prepoznajem deo grada u koga obično idem gradskim prevozom. Gledam po prvi put u svoj mobilni telefon, i vidim, prošlo je devet, i brzo izračunavam koliko čovek može da ode peške za više od dva sata. Mnogo.

Zato se nazad vraćam gradskim prevozom!

Zašto ja više nisam ja?

Naziv ovog neobičnog dela, "Misli očešljane vetrom", savršeno opisuje ono što ćete naći unutar korica jedne vrlo zanimljive knjige. Na prvi pogled čitaoca može zbuniti nedefinisana forma iskaza, jer se radi o nesortiranim mislima nastalim kao statusi po društvenim mrežama. Uglavnom se radi o aforizmima, donekle složenim u smislenu celinu, ali ima tu i nekoliko poetskih momenata, pa i nekoliko priča.

Ipak, postoji zajednički imenitelj svih ovih raznorodnih tekstova, a to je Janićeva žal za prošlošću. Nostalgična atmosfera neprestano upućuje na taj zaključak, čak i kada se radi o najžešćim žaokama kritički okrenutim prema svetu koji nas okružuje. Najsažetiji smisao i ideja ove knjige nalazi se u kreščendu, možda najsjajnije tačke ove zbirke, priče “Zdravo snovi, zbogom”:

“Samo, zašto ja ne znam koji je danas datum…?

Samo, zašto ja ne znam gde se nalazim…?

Samo, zašto ja sada, u stvari, nisam više ja?!”

Ako bismo sudili po ovoj zbirci, mogli bismo zaključiti da je Janić izuzetno razočaran svetom koji ga okružuje. Niko tu nije pošteđen, ni prijatelji, niti ljubavnice bivše i buduće, o vladajućoj nomenklaturi da i ne pričam...

Čak je i Deda Mraz dobio svoje u jednoj od Janićevih satiričnih tirada.

I za kraj bih još dodao nešto vrlo neobično, što će upasti u oči svakome ko je pratio Janićev rad. U zbirci "Misli očešljane vetrom" nejednom se pojavljuje Aleksa Lakić!

Za one koji ne znaju, dodaću da je Aleksa Lakić glavni junak Janićevog ključnog dela, trilogije „Oni su ovde, sa nama“.

Ne mogu, a da se ne upitam, ko je u stvari Aleksa Lakić? Radi li se o Janiću lično, pa bi u tom slučaju dogodovštine Alekse Lakića mogli podvesti pod svojevrsnu romantiziranu autobiografiju?

Ili je to samo njegov alter ego, ličnost koju je autor glorifikovao kao osobu koja bi želeo da bude?

Odgovor na to pitanje zna samo Lazar Janić, autor ovog interesantnog dela. Kakav god on bio, taj nedobijeni odgovor plete mrežu tajnovitosti oko autorovog stvaralačkog opusa.

I ko zna?

Možda je baš tako i najbolje.

Stevan Šarčević

Kupi knjigu

Vreme je za promene!

Mislim da stojim, ali kilometri pored puta odlaze u noć, ispisani su na belim kamenovima samotnjacima, belim kao linija koja mi beži pod točkove... Nema sobraćajca da mi napiše kaznu jer sam prekoračio brzinu, i zato što sam promašio put... Nema stopera koji ide u mom smeru... Nema nikog ni da mi u susret dođe... Samo ja i moja cesta. Ja ljubavnik a ona moja ljubavnica...

Živeo sam u mnogo gradova, sela, i sad sam ovde... Kad me pitaju, odakle sam, kažem odasvud i od ovde.

Kad pogledam iza sebe, vidim knjige... Kad pogledam ispred sebe, vidim nedovršene knige... Kad pogledam gde sam sada, ne vidim... Čak se i onaj čovek koje me posmatrao iz ogledala, okrenuo i otišao negde....

Da se zovem Kvint Cecilije Metel Pije, pomislili biste da mi je otac radio kao konobar u Rimu, a nije!

Imam jednog prijatelja... Leži pored mene. On mene voli više nego ja njega. Sve će mii oprostiti, ako ga dvaput dnevno negde izvedem... U park, negde...

Ja sam pas lutalica. Baci mi kosku, i ostaću dok je ne oglođem. Onda, otići ću dalje...

Ja sam džukela. Pas mi je prijatelj....

Kad šutneš na trotoaru ispred zgrade promrzlo pseto lutalicu, samo zato što laje ne tebe, misliš da si veća džukela? U pravu si, jer ono samo čuva ono za šta misli da mu je dvorište...

Ja sam bog. Moje su greške namerne a omaške zlonamerne.

Prvi čovek na zemlji se zvao Adam. Prvi majmun na zemlji se zvao Ćita. Od Adama je nastao Tarzan, a od Ćite svi ostali majmuni.

Ja sam majmun. Od mene je nastao ljudski rod. Bar, onaj majmunski deo...

Slab sam sa rečima... Voleo bih da umem da kažem samo ...A?... i da me svi razumeju...

Ćutanje je je najrečitiji odgovor... Ne uvek, ali često.

Jedna je ljubav... jedan je život... sve ostalo je imitacija.

Ja sam magacioner. Skladištim zle sumnje i izneverene nade.

Kad volim, boli... Kad ne volim, prazno je... Voli me, da te boli, ili neka ti bude prazno bez mene!

Kad izgubiš prijatelja, to nije kao da si ljubav izgubio... Prazno je. U ljubavi postoje sebični motivi, u prijateljstvu ne. Mnogo je gora izdaja prijatelja...

Ako je put kojim mi dolaziš u susret suviše uzan da se mimoiđemo, ja ću se pomeriti da ti prođeš... Jer, odande, gde ti sad ideš, ja sam se već vratio.

Rakija, cigare? Ma kakvi! Dve stvari koje najviše ugrožavaju zdravlje su: promaja i batine.

Vreme je za promene. Promenite se!

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

Prolaze dani… Nekad imam osećaj da sam ih mnoge i  prespavao.

Ipak, ne žalim. Sad sam se probudio.

Poslednje  godine proveo sam na životnoj ekskurziji, upoznajući nove gradove, nove ljude, nove izazove.

O tim gradovima svedoče mi slike iz mobilnog telefona. Smestio sam ih u folder na hard disku lap topa, i ponekad se setim, pa ih gledam…

Te slike podsete me na ljude koje sam tamo upoznao. Mnogi od njih sad postoje samo na tim slikama, i u imeniku mobilnog telefona, počev od slova “A”, Aćim, Armen, Aca, Auu Mile, Ana, Andrija, Aleksa… i tako redom, do poslednjeg slova abecede.

Većinu tih telefonskih brojeva više ni ne zovem. Ali, neću ni da ih izbrišem! Podsećaju me na mnoge doživljaje, lepe i ružne, na radosti i tuge, sreće i nesreće…

Ja sam izbeglica, pored sopstvene kuće.

U moje selo ne vraćam se često… Ali, kad dodjem, tad mi je prilika da sednem u kafanu na centru, uzmem telefon i pozovem sve moje prijatelje kojih se setim, da se tu nadjemo, popijemo piće, popričamo, prisetimo se starih, dobrih vremena…

Oni, kako ko može i kad može, dolaze, a ja ih dočekujem i ispraćam, i dok ne ostanem poslednji gost u kafani, obavezno se i napijem.

Ako sam vas nečim uvredio, ne zamerite. Ako ste me povredili, ne zameram… Došao sam da se sa svima pomirim.

Danas sam bio u mom selu. Otišao sam kod mog druga, da ga vidim, nisam ga video odavno… Nisam ni sad. Radio je… Ali, video sam mu sina, ima deset meseci i već dva zuba, cupka na svojim nogicama, držeći se za kauč, i priča: “Ba, buuu… pffff… ade… tata!...” Moj drug je srećan čovek. Ima za koga raditi.

Majka me stalno zove, sine, šta ćeš tamo u belom svetu, vrati se kući…

Ne znam zašto se ne vraćam? Jebemliga, valjda navika…

Ja sam, ipak, samo klovn… Kad mi se plače, ja se smejem.

Ja sam gavran, raširim krila, vinem se u nebo i čekam gde će me vetar odneti…

Ja sam gastarbajter na privremenom radu u Beogradu.

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

Lazar Janić

Prodajem prazne rakijske flaše

&

- Komšija, što prolaziš pored prodavnice kao pored groblja, svrati bre na pivo!

- Joj komšija, uhvatio si me u nezgodnom momentu, trezan sam, morao bih prvo da omlatim bar pola gajbe, da bih te mogao slušati!

&

- Komšija, hajde popij rakiju, crveno je slovo, valja se!

- Ako se valja, može i dve!

- Kume, svrati na vino, znaš kakvo imam, a i valja se!

- E, pa kume, kako da odbijem, kad se valja!

- Kolega, da drmnemo mi po koje pivo, svetac je, valja se?

- Pa kako, moramo bar po koje, kad se valja...

- Joj crni mužu, gde si bio ceo dan, i šta radiš tu u kanalu?

- Ćuti ženo... Valjam se...

&

Pita me danas jedan pijanac, jesam li sreo u životu veću budalu od njega? Kažem, jesam, i čovek se naljuti...

Kažeš da si boem, a piješ ispred prodavnice?

Samo litra vinjaka i litra pelinkovca, a nas četvorica?!

Imam ja rešenja, ali ne pasuju mojim problemima...

Prodajem pamet, malo korišćena.

Prodajem prazne rakijske flaše.

Kad pomešam rakiju i noć, razbijem taj talog sećanja u mehuriće...

Kad ti kažem da te volim, ne veruj mi baš svaku reč!

Ljubav je izgovor za život.

Ljubav je izgovor za seks.

Ljubav je... samo još jedna izlečiva bolest.

Ljubav je jedno produženo pijanstvo.

Kad ti kažem da te volim, ne veruj mi baš svaku reč!

Skinuću ti parče oblaka i, umesto suze, kišu iz njega ću ti pokloniti!

Otkinuću zrak sunca i ostaviti u kutiji šibica, da ga čuvaš, kao svica...

O tebi sam samo vetru pričao, ali se on obešenjak svuda razduvao i sve odao... Tu priču sad i vrapci znaju.

Svakog proleća po vetru ti pošaljem poruku. Odgovor mi donese svake jeseni, na uvelom listu...

Nisam ja ono što kažem. Ja sam ono što odćutim.

Ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju...

Dragi moji, dragi moji, i ostali najdraži! Sve vas volim malo, ponekog malo više, ali nekog najviše! A taj neko nisam ja.

Svirajte mi onu našu, setnu i sanjivu... U ovoj noći, zvezdama ću da vam plaćam, ako mi oblak Mesec ukrade...

Kad promešam rakiju i noć, razbijem taj talog sećanja u mehuriće...

Ja te volim. Volim te. Iako su reči već izlizane, još uvek te volim.

Ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju...

Ako umrem do jutra, vratiću se sutra...

Ja sam noćni gavran. Jutro mi stavi soli pod rep, da me otera. Sunce mi progori krajeve krila, da me prizemlji. Samo mi vetar put govori...

A kad mi dodješ ti, ja poletim... Daleko u noć, u beskraj bez kraja, i nema me... Ja sam vetar, u večnosti. Tu, gde si ti sad, ja sam nekad bio...

Vratiću se, samo da me pomiluješ pogledom... Preseći ću krilima nebo, samo da ti poklonim polovinu...

Ti i ja smo na dve strane neba... Samo vetar nas spajao... A onda je i on odustao.

Ako sam ja gavran, ti si onda vrana..

Pričaću vam sutra...

Na kauču bez psihijatra

Kad otvorim fejsbuk, on me pita o čemu razmišljam? To me podseća na psihijatra iz američkih filmova. Kauč je tu, ja sam tu, a on ćuti i čeka...

Je li treba da počnem priču od toga šta sam danas pio, ili da se odmah vratim u rano detinjstvo?

Jebemliga, davno je to bilo, i priča sigurno nije baš toliko zanimljiva, da odmah kažem da nisam muštrao male životinje… Sećam se da sam se klikerao i sa drugarima menjao sličice fudbalera...

Pored toga, djački džeparac nisam trošio na doručak, nego skupljao za singl i LP ploče... Znate, to su one okrule crne plastike sa rupom u sredini.

Nekad se devojkama govorilo: Idemo kod mene da slušamo ploče, a danas, pošalji mi zahtev za prijateljstvo.

Pre nekoliko godina pitao me sinovac, čiko šta ti je ono? Kažem, ploče, i izvadim jednu iz omota da mu pokažem. Jebote, kolki CD, rekao je on.

Nekad je slušanje muzike imalo draž. Danas u kompjuteru imam kompletne diskografija od sto grupa, preko 100000 pesama, mislim da će mi trebati bar duplo života da to samo preslušam.

Naročito, uzimajući u obzir da obično izaberem jednu pesmu, na vinampu kliknem na ripit, i slušam je ceo dan...

Danas je to Cant You See od The Marshal Tucker Banda...

A pijem, nećete mi verovati, ali je istina, čokoladno mleko Moja kravica, sa pravom čokoladom...

Od njega mi je, jebemliga, izgleda i došla ova nostalgija o ranom detinjstvu...

Kad sam ja pošao u školu, bila su u selu dva odeljenja prvog razreda od po 30 učenika. A danas jedan nastavnik radi u dve škole pola radnog vremena, ni iz tri sela ne mogu da sakupe dvadeset dece u jedno odeljenje.

Nekad su deca bila jevtinija... Kupiš mu godišnje jednu igračku, kažeš da mu je to doneo deda Mraz, pa si posle miran. A danas, dete hoće kompjter, skuter, ajfon, kaže svi njegovi drugari već imaju. Moraš da mu kupiš mu skup telefon, a sam i dalje nosiš onu ciglu od pre deset godina.

Priča mi danas prijatelj, kad mu sve dokurči, on ode u plastenik, sedne i pije pivo! A ti pivo držiš u plasteniku? Pa da, ne da ti žena da piješ u kući...

Ja sam se bar oženio, za razliku od tebe, kaže on. Ma da, jesi, krečio si kod nekog kuću, on nije imao da ti plati, pa si mu uzeo kćerku. Ja ne krečim po kućama.

Volim kad se negde slučajno sretnemo... Sad sam malo deficitaran sa drugarima, svi su se poženili, imaju svoje muke i redje se vidjamo.

Blago tebi, ti živiš kao da imaš dvadeset godina, kaže mi drugi drug. A ja čim se probudim, vidim detetu trebaju kašice, pelene, puderi, ženi vata, pa se razbijam na poslu ceo dan, a kad uveče dodjem mrtav kući, legnem u krpe i gledam u jednu tačku na plafonu dok ne zaspim. A ti me još pitaš gde sam, što ne svratim!

Došlo je teško vreme, druže moj! Nije ni čudo što u selu godišnje umre 60 ljudi a rodi se dve-tri bebe...

Od kako su počeli u proleće sat da pomeraju unapred, čini mi se da i vreme brže prolazi. Ni ne okrenem se, a prodju godine...

Sad čekam jesen da mi se vrati moj ukradeni sat života. Godine niko neće da mi vrati.

Moj sat je istekao, vidimo se onda sledeće nedelje u istom terminu.

Datum

Čim sednem sa drugarima da popijem piće, a oni počnu o datumu. Ja kažem, izvinite, ja još uvek gledam u sat, a ne u kalendar.

Kao, ako se Dačić ne dogovori sa Tačijem, nećemo dobiti datum.

Ako ne budemo znali koji je datum, znaćemo bar koliko je sati.

Izgleda da Srbija još nije dobila datum ni za početak proleća.

Promenio se jezik. Nekad su ono što danas zovu datum, zvali šargarepa.

Naš narod je nekad to umeo još lepše da kaže. Govorilo se: ne lipši magarče do zelene trave.

Šta bi sve mogli da imamo datum? Mogli bi, možda, u prodavnici menjati datum za kilo ˙leba?

Dani koji započnu bez datuma se ne računaju. Preskačemo ih kao doručak i večeru.

Kako ćemo slaviti državne praznike, slave i rodjendane bez datuma? Moraćemo ponovo slaviti prošlogodišnje.

Nije da mi nemamo datume, nego naši datumi nisu priznati u Evropi.

Evropa me podseća na staru gospodju usedelicu, fragantno našminkanu, koja sedi u rasklimatanoj stolici za ljuljanje, i pije čaj i izvoljeva: 

“Pola kocke šećera i kap mleka sa o,o5 posto aflatoksina, moliću lepo!”

“Hoćete možda jutarnje novine”? “Neću, čitali su mi večernje...”

“A da Vam navučemo deku malo višlje, da ne nazebete? Vidite koji je DATUM?”

“Aaaa, o tome vodite brigu vi mladji, stare gospodje se ne pitaju za DATUM.”

“A da Vas počešemo malo gde Vas svrbi, tu oko Grčke ili možda Kipar?”

“Aaaa, Kipar, pa ne svrbi to mene, nego Ruse!”

“A da Vas potapšemo malo po ledjima, da lakše podrignete?”

“To može, volim tapšanje.”

“Eto, sad kad ste se tako lepo izrigali, hoćete, moliću lepo, da nam date datum?

Ne znamo šta ćemo bez datuma, ubi nas neizvesnost.”

“Aaaa datum... A koji je danas datum?”

Ne živi se od datuma... Živi se od danas do sutra.

Ako mi još neko danas spomene datum, poslaću ga odmah do te stare gospodje da je češka po ledjima!

Would you like a piece of cake?

Would you like a piece of cake?

Oops… sorry, nisam je ni ispekao…

Možda čašicu rakije? Ja ću danas da častim.

Ne častim za 17155  dana, koliko ih to već ima, od kako udišem ovaj vazduh. Vazduh koji je, istina, pomalo obogaćen, ali još uvek besplatan. Samo život se plaća.

Ne častim ni za narednih 17155 dana, ili koliko ih još bude, u kojima ću se, ili neću dokazati kao neko, kao pisac ili kao čovek, ali u kojima ću, nadam se, uživati, bar onoliko, koliko sam uživao  i u ovima do sada. Mlad sam, naučiću.

I kad podignem ovu čašicu, ako ću nazdraviti nečijem rodjendanu, biće to rodjendanu Daglasu Adamsu, Tori Birč ili Rupertu Mardoku…  Mojem neću.

Ili bolje, nazdraviću životu.

Ako u kucanju i prospem koju kap, biće to za dušu svih umrlih na današnji dan, ali i na jučerašnji i sutrašnji…

Eh, šta ti je život… Koliko god da se doživi, kratko je, a posle se u sanduku dugo leži…

Would you like a piece of cake?

Slatko je, ali kratko…

Lazar Janić

Krv nije voda, pivo nije mleko!

Ko nije znao šta je mleko, sad je naučio iz medija…

Mleko je prehrambeni artikal, na drugoj strani supermarketa, od piva.

Prozvode ga svi sisari, a prodaje se samo kravlje.

Krave su nekada bile lude, ali sada su se, izgleda, opametile: Pa, ko bi znao i za aflatoksin, da nam ga one, u mleku, nisu dale?

To je zato što se ne hrane travom, nego zabranjenim kukuruzom!

Majčino mleko, svi smo, izgleda zaboravili…

Bebe su sigurne: majčino mleko je zdravo, jer majke se ne hrane kukuruzom!

Ja ne pijem mleko… nisam aflaholičar.

Sad znamo da Knežević pije mleko... Ne znamo za Nikolića, Vučića i Dačića? Takve majka, izgleda, više ne radja!

Ali, to za krave, nije ništa drugo nego svinjska podmetačina, zbog svinjske ljubomore. Kao, ne zna svinja šta je... aflatoksin?

Aflatoksin je nova izvozna šansa Srbije! Razmenjuje se za GMO hranu!

- Konobar, daj mi jedno mleko!

- Ne držimo mleko, samo aflatoksin i alkohol...

A šta ste vi to navalili, mleko, pa mleko, pa njega ne pije ni premijer, samo ministar poloprivrede?!

Kad sam zadnji put na sistematskom pregledu davao mokraću, doktor mi je rekao da je normalno da je ona boje piva. Nije rekao: boje mleka!

Ja ne pijem mleko… Pijte ga vi, ako smete!

A to da će teći med i mleko... samo je parola za lakoverne!

Čuo sam za potoke suza, ali nisam za potoke mleka!

Iskreno, ja sanjam samo potoke piva!