Danas umrlom prijatelju

Želite li videti Vašu knjigu na ovakvoj vrtešci?

Pozovite

 0612211737

 0616080806

ili pišite na e-mail 

lazar.janic@yahoo.com

Argus Books&Magazines

Kako objaviti svoju knjigu?

Poštovani prijatelji,

Živimo u jednom teškom vremenu, nevremenu, koga oslikavaju i naslovi u medijima, recesija, finansijska kriza, gubitak poslova, klimatske promene, kriminal, korupcija, siromaštvo…

Vreme je u nevreme, nevreme je na vreme!

Neki od nas i u takvom nevremenu imaju volje da svojom pisanom rečju oplemene svet, pokažu i onu drugu stranu, ljubav, lepotu, sreću, ali… nema to ko da pročita…

Jer,objaviti danas knjigu kod nekog poznatog izdavača u ovom materijalnom društvu, ravno je, otprilike, pogoditi sedmicu na lotu, datum sledećeg smaka sveta, kad već nije bio 21. decembra…

Ovom svetu je, možda, i potreban jedan kvalitetan smak.

Ali, smak strahu od života, mržnji, nehumanosti i nesolidarnosti…

Zato ćemo mi svojim knjigama, svojom rečju, pokušati promeniti svet. Kako bi to rekao moj prijatelj, pesnik, Zoran Rakić:

“Šta radite pod šatorom?

Vi, pesnici, snažnih reči?

Ustanite, podviknite!

Na potomstvo – da se leči!”

ARGUS Books&Magazines osmišljen je sa grupom mojih prijatelja, da svim autorima ponudi objavljivanje i štampanje sopstvenog dela, sa minimalnim ulaganjem, štampanjem već od 20 primeraka knjige, pa naviše! Pored toga, vršimo uslugu kompletnog preloma knjige, izrade omota, cipovanja i katalogizacije, izrade sajta autoru, pa, čak postavljanja knjige na Amazonu, da bude dostupna za prodaju u celom svetu!

Ukoliko ste autor nebrojenih pesama, priča, pa čak, i romana, a niste do sada uspeli te vaše reči da objavite, obratite se nama. Mi ćemo Vam u tome pomoći.

SAmo kliknite na donji link!

Objavite svoju knjigu

Da zavirimo malo u Veštičje ludilo

        
        Draško Zukić je celo prepodne bio nervozan.

      Sinoć, u kafiću, isprepadala ga je priča koju je čuo od Lakija, o nekoj demonskoj veštici koja progoni sve iz loze Lakića, znači i njegovog  druga Mila, a za koga se sad ispostavilo da je, izgleda, Lakijev sinovac…

      Magdalenu je dovezao svojoj kući, i jadna devojka je, čuo je, celu noć preplakala, smirila se i zaspala tek pred zoru…

      Žena mu nije ništa prigovorila, ali nije mu izgledalo da joj je baš sasvim jasno zašto dovodi nepoznatu devojku, još u histeričnom stanju, i tako kasno noću, u njihovu kuću…

      Jutros ga je probudio telefonski poziv od Lakija sa lošim vestima o Milovoj nesreći…

      I na kraju, kičma ga je sve više bolela, Diklofenak, koga je sam sebi prepisao, izgleda da nije delovao.

      Nije mogao da dočeka da ga Laki ponovo zove i obavesti o Milovom stanju, već je sam nazvao bolnicu. Saznao je isto što je i znao, naime, da je Mile u komi, i da mu je zdravstveno stanje, zasad, nepromenjeno. Tada se setio da je danas četvrtak, dakle Mile je trebao raditi, pa je javio i menadžeru svoje agencije za saobraćajnu nesreću, i da mu večeras mora naći zamenu.

      Nije on bio takav čovek koji bi mogao samo da sedi i čeka, želeo je da može nekako aktivnije da pomogne, ali nije znao kako?! Da je to neki problematični huligan, koji pravi sranja, znao bi on kako bi sa njim, lepo bi ga provukao kroz šake, ali kako se boriti protiv veštice, i to još mrtve sto godina?

      Sad je shvatio da je, valjda već pedeseti put u deset minuta, sedeći u dnevnoj sobi i držeći u ruci daljinski upravljač, promenio kanal na televizoru, a da na ekran uopšte nije obraćao pažnju. Ugasio je televizor i bacio daljinski na drugi kraj troseda. Onda je ispod stočića dohvatio par starih časopisa i počeo mehanički da ih prelistava.

      A onda, iznenada, naleteo je na članak koji ga je zainteresovao! Bio je to članak o komuniciranju sa mrtvima, autor je navodio primere uspešnih razgovora sa pokojnim osobama, gde su srodnici, na primer, uspeli saznati gde je pokojnik pre smrti sakrio polisu osiguranja, i to direktno od njega, ili bi sam pokojnik, koji se vodio kao nestao, objasnio gde je skončao, pa su naslednici mogli da mu nadju kosti, da ga propisno sahrane i podele nasledstvo. Okrenuo je naslovnu stranu časopisa i pogledao, bilo je to Treće Oko, a onda se ponovo vratio na članak. A onda je autor, na kraju članka, otkrio i ime tog parapsihologa, koji je uspešno komunicirao sa duhovima. Bio je to, naime, sam autor, izvesni Orhan Kalamperović iz Beograda!

      Pa, ako ja ne mogu duha da propustim kroz šake, i da ga naučim pameti, možda može ovaj čovek u tome nešto da pomogne? Nije baš nešto bio ubedjen, ali uraditi bilo šta, bolje je nego ne raditi baš ništa, i Zukić se odluči da okuša sreću…

      Koliko Orhana Kalamperovića može biti u telefonskom imeniku Beograda, pomislio je?

      Ispostavilo se da je bio samo jedan.

      Ukucao je broj telefona u svoj mobilni telefon, i izašao u dvorište. Nije hteo da, možda, probudi Magdalenu, koja je spavala u susednoj sobi, a ni ženi nije baš do kraja tačno obrazložio razlog njenog boravka kod njih, a ona je tu u kuhinji, kuva ručak, ako on može da čuje nju kako struže varjačom i lupka šerpama, mogla bi i ona njega. Što je sigurno, sigurno je.

      Posle drugog zvona, veza je uspostavljena, i javio mu se neki ženski glas.

      “Izvinete, da li mogu dobiti gospodina Orhana Kalamperovića?”, pitao je.

      “Ja sam, “ odgovorio mu je taj isti glas.

      Gospodin Orhan Kalamperović je imao izuzetno visoku boju glasa!

      Zukić je ukratko objasnio da je pročitao gospodinovov članak, i da je veoma zainteresovan za mogućnost komuniciranja sa pokojnicima, da, naime, jedan njegov prijatelj ima jedan sličan problem onima opisanim u članku. Nije mu jedino pomenuo da bi u ovom slučaju bilo potrebno komunicirati sa pokojnom vešticom! Gospodin Kalamperović je pristao da pomogne ukoliko može, dao je svoju adresu, čak štaviše, upravo za sat vremena bi mogli da se vide, jer za danas nije imao ništa u planu.

      Samo što je završio razgovor, telefon mu je zazvonio. Bio je to Laki, rekao je da je video Mila, da je sredio da ga premeste u bolju sobu i da dobije bolju negu. Opet se raspitivao o Magdaleni i rekao mu je da sa Ivanom upravo kreće u Lakiće.

      Pa, ako vidovnjak danas nema ništa u planu, i  ako hoće da pomogne, može to biti i u Lakićima. Put može videti na auto karti, a samu kuću će, verovatno, naći još lakše, ljudi u selu znaju gde je čija kuća, raspitaće se usput.

      Ženi je objasnio da mora da ide da nešto pomogne jednom kolegi, i zamolio je da pravi društvo Magdaleni kad se probudi.

      “Hoćeš doći do ručka?”, pitala je.

      Odgovorio joj da ga ne čekaju, ješće on nešto usput, ili kad se vrati.

      Kad mu je gospodin Kalamperović otvori vrata stana, Zukića je dočekalo još jedno iznenadjenje!

      Vidovnjak, pored ženskog glasa, bio je visok nešto manje od metar i po, i nosio je naočare debljine dve oveće pepeljare, iza kojih su njegove bledoplave oči izgedale ogromne! Bio je obučen u sivo parno odelo, i sivu košulju, bez kravate, sa raskopčanom kragnom čiji su mu vrhovi dolazili skoro do pola tela. Na nogama je imao kućne papuče u oblika dva velika bela zeca.

      Živeo je u malom stanu, ali koji je skoro ceo bio ispunjen knjigama. Ponudio je Zukiću kafu, ali i konjak, i ovaj je pristao na oba pića.

      “Razumem ja skepticizam naših ljudi koji ne veruju da je komunikacija sa mrtvim osobama moguća,” rekao je Orhan kad je poslužio piće, i seo u veliku fotelju naspram Zukića. Fotelja ga je progutala, noge su mu visile oko deset santimetara iznad poda. “Ovde je pedeset godina vladao komunizam, i veliki broj ljudi ne veruje u zagrobni život. Ali, evo, uzmite za primer Severnu Ameriku i Kanadu. Po istraživanjima renomiranih agencija, tamo dvesta hiljada ljudi svako veče komunicira sa mrtvima. Vidim da niste ubedjeni, ali evo vam dokaza! Sigurno ste gledali mnogo filmova u kojima se pojavljuje takozvana uidži ploča ili ploča za gatanje. To je kartonska ploča sa štampanom abecedom i plastičnim trouglom. Pored slova abecede ima još i odštampano jedno “da” i jedno “ne”. Nekoliko ljudi sedne oko te ploče, pazeći da se ne dodiruju i stave desni kažiprst na plastični trougao. Pozovu nekog prisutnog duha, nešto ga upitaju, i trougao, čini se, sam od sebe krene od slova do slova, ispisujući reči!”

      “Gledao sam to u filmovima”, kaže Zukić.

      “To je samo primer komunikacije sa duhovima, koji je opštepoznat. Ja, inače, ne koristim uidži, moja komunikacija sa njima je na iznadsvesnoj razini. Imam dar da pronalazim energetske tačke u kojima oni obitavaju, i sa njima razgovaram mislima.”

      Gospodin Kalamperović je još oko pola sata objašnjavao svoj način komunikacije i navodio primere, sve dok nije zapazio kako Zukić pogleda u sat, pa mu je onda dopustio da objasni kakvu pomoć očekuje od njega.

      Vidovnjak je pristao da sa Zukićem otputuje u Lakiće, o svojoj nagradi nije hteo da govori unapred, to se podrazumevalo samo ako je mušterija zadovoljna uspostavljenim kontaktom. Zaintrigirala ga je činjenica da neko želi da priča sa osobom koji je mrtva već ceo vek, ali to po njemu nije bio problem, jer “sa one strane” vreme ne teče.

      Deset minuta kasnije bili su na putu.

      Kao što je i mislio, Lakiće je lako ponašao, a i prvi seljak koga je upitao za kuću Alekse Lakića, znao je gde se ona nalazi, i objasnio mu kojim putem tamo da dodje, mada ga je, videlo se, ova poseta začudila.    

      Kad je izašao autom iz šume, ugledao je na vrhu brda krov male kućice, skoro cele zaklonjene drvećem i šibljem, i obrasle bršljanom. Na putu  ispred bio je parkiran Lakijev žuti golf. Pored njega, prepoznao je Ivana, koji je stajao sa jednim krupnim čovekom, i obojica gledali u traktor na padini brežuljka pored kuće, koji je izoravao neku jarugu.

      “Izgleda da smo stigli”, rekao je malom čovečuljku sa naočarima pored sebe.

      Izašli su iz auta. Zukić je prišao Ivanu i čoveku u njegovom društvu.

      Pozdravio se sa Ivanom, a onda je pružio ruku i drugom muškarcu.

      “Poštovanje, ja sam Draško Zukić, Lakijev prijatelj”, predstavio mu se.

      Kameni je prihvatio ruku i odgovorio:

      “Dobar dan, dobro došli, ja sam Mihajlo Luković, Aleksin prijatelj.”

      “A gde je Laki?”, upitao je Zukić obojicu.

      Ivan mu pokaza glavom prema traktoru, a Kameni, češkajući se iza uva, odgovori:

      “Prijatelj nam je, kanda, izludeo, ene ga ore livadu, sto puta sve po istom mestu, sad ´namo, sad ´vamo, iskop´o je već dva metra, mo´š u rupu već diviziju vojske sa´raniti, a računam da će do jutra stići i do Kine, jašta, more!”

      Čovečuljak sa naočarima nije se zaustavljao da se pozdravlja, nego se polako, bez reči, uputio bliže kući, jednom rukom se držao za okvir naočara, i drugu je ispružio napred, ispred sebe. Izgledalo je kao da opipava zrak.

      Koliko god da se Kameni čudio Lakiju na njegovim postupcima, još više se sad začudi čovečuljku!

      “A šta ovaj opipava, jel´ ćorav, šta li?”, upita Zukića.

      Ivan se zasmejao.

      “To je Orhan Kalamperović, on je vidovnjak, sad traži energetski pojas ili tačke, jebemliga, kako se to već zove, preko njih on može da komunicira sa duhovnim svetom, i da razgovara sa mrtvima,”  objasni Zukić.

      “A, tako…”, reče Kameni, kao da mu je sad, posle ovog razjašnjenja,  postalo baš sve jasno. Ali, još uvek se češkao iza uva.

      Laki je registrovao da je stigao Zukić, pa je brzo doterao traktor do njih.

      “Je li sve u redu? Gde je Magdalena?”, pitao je uzbudjeno Zukića kad je ugasio traktor i skočio sa njega.

      “Ne brini ništa, kod mene je u kući, sa mojom ženom i decom. Nego…”, Zukić pokaza Lakiju na čovečuljka, koji je upravo zamicao iza ograde u dvorište. “Doveo sam vidovnjaka, on može da komunicira sa mrtvima, možda može da sazna gde su kosti te veštice…”

      Laki ga zagonetno pogleda.

      “Znam ja gde su kosti Magdalene Simonović i njenog brata.”

      Sva trojica ga sa zaprepašćenjem pogledaše! Ivanu sa treskom ispade knjiga iz ruke.

      “Gde…?”, upita Zukić.

      Laki podiže prst uvis, i ne okrećući se, uperi ga sebi iza ramena. “Tamo, gde orem!”

      Kiša, koja se skoro celo popodne sa juga približavala, u tom trenutku je počela da pljušti.

Mi smo samo žabe u zajedničkom loncu, i još uvek se kuvamo...

      

      Ja da vam kažem! Za par godina, ovo naše vreme, zvaće dobrim starim vremenima!

      Ne zato što je danas dobro...

      Pričam uopšteno, zato što kad bih sad rekao "a šta je sa naftom?", neko bi me proglasio ludakom teorija zavere.

      A toga "šta je...?" imam ja mnogo...

      Navikli smo se da voda iz slavine poteče kad god je odvrnemo, struje ima kad pritisnemo prekidač, nafte ima kad stanemo na pumpu...

      I mislimo da će tako biti večno.

      A je li znate da mi danas već trošimo resurse naše dece?

      E, kako je lepo, kad plata nije legla, a imaš pet čekova...

      A znate li, da na ovoj planeti, mi danas unovčavamo čekove naše dece?

      Kažu, da bi promenio svet, moraš početi da menjaš sebe!

      Čuli ste onu priču o žabi kad je stavite u lonac vode i počnete polako da je zagrevate? Žaba i ne primeti kad je skuvana!

      Mi smo samo žabe u zajedničkom loncu, i još uvek se kuvamo...

      Imamo, struju , imamo internet, imamo na raspolaganju sve blagodeti tehnološkog doba! Zaboravili smo na prirodu? Pa mi smo samo tren u bivstvovanju ove planete, nismo još zapamtili ni prethodno ledeno doba! Istoriju pamtimo od Isusa, a sve pre toga zovemo preistorijom!

      A znate li da je ljudi u vreme Isusa bilo tek par miliona, a danas nas ima sedam milijardi?

      Ne možete gajiti ni sto kokoški u kokošinjcu od dvadeset kvadrata...

      Da li ste svesni da smo mi zadnja generacija ljudi na ovom svetu, koja se još uvek komotno ponaša kao da je cela planeta njihova?!

      Nisam toliko pametan da vam sad ja tu dam rešenje... Ali ću da vam ukažem na problem, a vi razmislite.

      Kad biramo naše vodje treba da ih pitamo neka druga pitanja a ne da li je granica na Merdaru ili nije. Naše granice oivičene su našim nebom!

       I neće smak sveta biti 21.12. ove godine ali će sigurno biti u ovom veku, ako se ne promenimo!

      Ja da vam kažem!... Ali, ko sam ja da vam bilo šta pričam?

      Slušajte mene, a radite kako hoćete!

http://chaplinradio.weebly.com

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Ne, ne živim ja u prošlosti. Nažalost.

Kad sam bio klinac, moj deda je imao konja, Zelenka. Bio je već star. Ne deda, nego Zelenko.

Zelenko je bio stariji od mog dede, jer deda ga je nadživeo.

Sećam se da sam u četvrtom razredu osnovne škole imao pismeni zadatak "Moja porodica, ili-takvo-nešto-jebemliga". Ja sam pisao o Zelenku.

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Sad ne znam ni gde mu je grob. Nadam se da nije u konjskim kobasicama.

Kad je Zelenko umro, u njegovoj štali su živele svinje. Njih nisam voleo kao Zelenka. Ni imena nisu imale.

Ne znam što vam ovo pričam? Možda zato što je svako u svom detinjstvu imao nekog svog Zelenka...

Sad imam svo vreme ovog sveta... Ali, nemam više vremena.

Štedim reči. Reči su skupe, rečenice su jevtine...

Isuviše ožiljaka je na duši...

Nedostaje... Ne, dosta je!

Prilog za biografiju

Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej.

Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Kalifornije,  u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stounsi izdali Paint it Black i rodio sam se ja.

Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na livadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni slutio da sam se ja rodio.

Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom rakije i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Želim da ti ispričam jednu priču.

Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda uradila rakija koju je doneo? 

Priču sam pretočio u roman "Kuća obrasla bršljanom".

Rakiju sam popio.

Aleksa Lakić na twitteru

Kuća obrasla bršljanom

Beskućniku je svaka večera, tajna večera...

     

      Danas sam video Deda Mraza. Imao je odrpano odelo i preturao nešto po kontejneru. Poznao sam ga samo po beloj bradi.

      Beskućniku je svaka večera, tajna večera...

      Bacajte što više korisnih stvari u kontejnere. Ima mnogo više onih, kojima to nešto treba mnogo više, nego vama!

      Pomislite samo, on bi lako mogao da se snadje na vašem mestu, ali, kako bi ste se vi snašli na njegovom?

      Sunovrat obično započne onog trenutka kad shvatiš da si se probudio u oblacima.

      Kad na nizbrdici zaključiš da ti je nestalo goriva, kočnice otkazale, i točkovi krenuli nizbrdo, možeš samo da nišaniš put i nadaš se čudu! Ništa mi ne vredi što je ceo predjen put iza mene bio srećan i idiličan, kad će zaustavljanje biti nesrećno i bolno.

      Mlad sam, naučiću. Zreo sam, shvatiću. Iskusan sam, zaboraviću...

      Oprostite budali. On obično ne zna šta radi.

      

Lazar Janić

Ja sam mešanac, pola čovek, a pola džukela!

      

      Sakupljam kučiće lutalice i hranim ih dok ne postanu velike džukele.

      Nemam s kim ni da se, kao čovek, posvadjam...

      Nekad sam tako bezobrazan, sirov i brutalan, to nisam ja, ali to me opušta...

      Kad pričam o tamo njima, odjednom sam pun rdje i otrova! Neću o njima, bojim se, neću sav otrov izbaciti, ostaće ga u meni, otrovaću nevine.

      Nećemo o politici. Politika je kurva. Kurve pošteno rade za svoj dinar. Političari su pošteni... Ma, jesam li rekao, nećemo o politici!

      Nije moje da mislim, ima ko je plaćen da misli za mene... Kad sledeći put budem otvorio usta, biće to zato što mi se zeva, a ne zato što mi se priča šta mislim...

      Zašto ja jedini da uvek ispadnem lud i ofiram šta mislim?!

      Hiljadu puta sam naglas rekao šta sam mislio... Nije vredelo... Od sada ću samo glasno da odćutim!

      Postoje reči koje samo bockaju, i one koje probadaju, a postoje i neke koje ubijaju!

      Moja inspiracija dolazi iz jaja, polupanih, a nemućenih, na oko...

      Sto ću zala učiniti. Prevariću. Krašću. Slagaću. Tebi neću!

      Ako si ti kraljica trotoara, ja sam kralj asfalta.

      Zaista su retki ti trenuci... kad mogu reći za sebe da mislim kako sam pametan! Ni ovo nije taj trenutak...

      Pametan postajem iz inata! Kad mi neko, a da to nisam ja, kaže da sam glup!

      A to da ja negiram nekim individuama i samo postojanje ljudske inteligencije, čista je podmetačina, ali, to je tačno!

      Paradigma čovekovog razvoja od majmuna ka ne-majmunu, je biti lenj u radu a vredan u izmišljanju.

      Umreću. To je loša vest. Dobra je, da zbog prepucavanja oko nadležnosti božje ili djavolove birokratije, mesto i vreme još nisu utvrdjeni.

      Kad naučiš živeti sam, pokrivaš plaštom oholosti i nadmoći samoću u sebi. Svet gledaš iz staklene kugle, i ćutnjom se braniš od predatora...

      Nekad volim kad sam sam. Danas ne...

      Kuvam neki bućkuriš iz kesice u šerpi, je li neko za finu večeru sa mnom, uz sveće?

Lazar Janić

Tata Djepeto je rekao, da je zdravo da povremeno pijem tutkalo...

      Tata Djepeto je rekao, da je zdravo da povremeno pijem tutkalo...     

      Tata Djepeto mi je rekao da nikad ne lažem... A zašto mi je ovaj dugačak nos napravio, ne znam, njega mi?!

     Ako neko negde vidi Djepeta, neka mu kaže da sam sad pravi čovek!     

      Ako neko negde vidi Djepeta, neka mu kaže, da se i iz drveta suza može iscediti...!     

      Ja jesam drven. Ali, moje oči jesu suzne...

Lazar Janić