Apoteoza…
… Koplje rimskog
centuriona je probolo iznad boka telo umirućeg čoveka, i svetina je počela da se
razilazi…
Josif je izdaleka zamišljeno
gledao vrh ograde Getsemanskog vrta, koji se rasplinjavao pod crvenom svetlošću
zalazećeg sunca. Stari čovek je upravo
razjurio od sebe služinčad, koja se bila ustrčala oko njega, da bi mu saopštili
vest o svršetku događaja. Gomila oko ograde sada se razilazila, ćutljivi muškarci i žene koje su naricale. Još
nekoliko minuta je stajao gledajući svetinu, a onda se i sam okrenuo i pošao za
slugama.
Rimska vlast nad Judejom,
provincijom podeljenog Izraelja, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim
osvojenim zemljama, a sada provincijama Rimske Republike. Bila je okrutna, ali
i potkupljiva, spremna na spletkarenje i svađanje društvenih grupa, radi lakše
vlasti, ali i u stalnom nespokoju od mogućih pobuna. Najvažnija stvar za
rimskog prokuratora, ipak, bilo je redovno ubiranja poreza, i lično bogaćenje,
kako bi što pre nadoknadio dugove prethodne javne službe u samom Rimu, i
spremanje za novu, posle svršetka prokonzulstva. Ono je uvek bilo svojevrsna
nagrada, nekad zaslužena a često potkupljena sumnjivim zaslugama. Znao je to
Josif, jer bio je on član Sinedrije, Veća staraca, i sa takvim rimskim
službenicima imao je posla veći deo života. Ali, Josif je bio i esen, i nije se
mirio sa rimskom dominacijom.
Gotovo je, pomislio je, još uvek žustro
koračajući prema kući. Pobuna je u samom začetku doživela neuspeh, i sad se
moralo spašavati šta se spasti može. Mnogo denara je koštalo podmićivanje
rimskog službenika, ali je to nešto što je moralo da se učini. Još nije sve
bilo ni gotovo, bezbednost porodice je bila sad ugrožena, i morao je hitno da
Magdalenu i Lazara izvuče iz Jeruzalema. Njegov svetovni položaj kupovao mu je
još nekakvo vrlo kratko vreme, ali, ukoliko se uskoro ne sklone, ni plaćeno
mito neće im više garantovati život!
Bog je svemoguć, pomolio
mu se Josif. Sačuvaće on decu Izraelja…
Ali, pre toga je trebalo
učiniti najvažniju stvar!
I Josif je ubrzao korake,
idući prema Solomonovom Hramu.
Danas je bila Pasha, i u
vreme tog svetovno-verskog praznika Sinedrija ne zaseda, i dan se provodi u
molitvi. Ali, Josif je već bio ugovorio sa Jakovom, koga su nazivali još i
Pravednim, a koji je sad u Hramu, čeka da preuzme sedam sanduka svitaka,
skupljenih tokom više desetljeća, i pohranjenih u kući Josifovoj. Bili su to
dokumenti izvorne esenske vere, učenje Ivana Krstitelja, ali i rodoslovlja
sveštenika-kraljeva iz loze Davidove, plemena Judinog, čiji su i Josif i Jakov
bili potomci. Svici su sad morali biti sakriveni u podrume Hrama, na bezbedno
mesto, daleko od dohvata Rimske prokurije, ali i domaćih političkih i verskih
oponenata, koji su služili Rimu. Jer, Josif je sad morao na pogibeljan put. Na
tom putu vrebale su mnoge opasnosti, mogućnost spasenja porodice jeste bila izvesna,
ali ne i sigurna, i takav rizik za gubitak vekovnog blaga nije mogao preuzeti
na sebe, da bi ga sa sobom poneo.
Jakova je zatekao na
stepeništu Hrama, ćutljivog i zagledanog u nebo iznad Jeruzalema. Još je bilo
crveno, sunce je tek skoro sišlo ispod linije horizonta.
“Gotovo je”, rekao je
Josif Jakovu.
Jakov je bio duplo mlađi
muškarac od Jakova, i iako je već bio sveštenik i učitelj, pao je ničice pred
noge Josifove, pozdravljajući ga. Josif ga uhvati za ramena i izdiže do svog lica.
“Možeš da se ponosiš, tvoj brat je junak; hrabro je izdržao sve muke”, rekao je
Jakovu.
“Gde je on sada?”, pitao
je Jakov.
“U Getsemanskom vrtu,
čuvaju ga legionari. Tamo su i Marija i Magdalena, i dva esenska
sveštenika-vidara. Došli su pravo iz Aleksandrije. Pomazaće ga, pre nego što ga
ostave u grobnici. Ali, mi sad moramo da se dogovaramo o poslu, koji se noćas
mora izvršiti!”
I dva čoveka, Josif i
Jakov, uđoše u Solomonov Hram, dok su se sa Jeruzalemskog neba polako iskradali
poslednji sunčevi zraci, a prva ukrsla zvezda najavi početak sudbonosne noći…
