O jednom Deda Mrazu, kojeg svi u srcu nosimo...

Hm, jen, dva, jen, dva... Čujem se? Oky... Imam, u ovoj našoj sobi, kao što dolikuje domaćinu, na ovaj dan, nešto strašno važno da objavim, u pogledu Deda Mraza, njegovih poklona za malu decu, i tako to... Ja znam da mala deca još veruju u Deda Mraza, i zato Vas molim, odmah na početku, da ove moje reči samo prepričate, a da im ne čitate doslovno... Zašto? Zato što ja, deda Mraza pamtim pijanog, kad je propio sve darove, i matora budala, seo na gajbu mislio da su sanke, i zagrlio dve krmače jelena, mislio da su irvasi... to mi kvari o njemu utisak... I video sam ga kad je u robnoj kući pipkao devojčice... Ali, vi, ovaj deo preskočite, pa deci recite nešto slično sledećem... Deda Mraz je istorijska ličnost, i potiče iz one naše davne istorije kad nam njegovi pokloni nisu bili ni potrebni, jer je svaki otac i majka svom detetu bio Deda Mraz cele godine i uspevao od svoje plate da kupi sve poklone, odeću, školski pribor, bicikl, medu, barbiku, letovanje, zimovanje... a samo su se pretvarali da je to doneo, kao Deda Mraz! I širili o njemu legendu, kao o Kraljeviću Marku... E, danas je situacija već drukčija... Znate već zašto... Danas, ne samo maloj deci, nego svima nama su potrebne bajke, da zaboravimo sivu svakodnevicu... Danas, i da nema Deda Mraza, moramo jednog izmisliti! Da nam ulepša život! Da nas bar na jedan dan vrati u to naše rano detinjstvo... I lažite decu za Deda Mraza, jer tom malom laži pomoći ćete im da odrastu, zdrava normalna... Da imaju i oni svoju bajku... I daće Bog... ako daju političari... i ova naša zemlja će, jednog dana, kad ova naša deca odrastu, opet biti normalna zemlja, u kojoj će Deda Mraz, bar na jedan dan, biti prvi državljanin, važniji od Predsednika, važniji od tajkuna, važniji, ako ćemo tako, i od Sundjer Boba! U toj nadi, sve Vas pozdravljam, i molim, da bar jedan dan lažete decu u korist jedne velike i iskrene bajke... Eto, toliko od mene, ne zameriti mi mnogo... Jer, i ja svima nama želim sve ono što bi nam mogao doneti jedan deda Mraz, da postoji! ...Živeli!

(objavljeno u mojoj facebook grupi, Chaplin – movies, popcorn and beer)

http://www.facebook.com/groups/chaplinmoviespopcornandbeer/

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti, u naivnoj želji da shvatim da li ih još uvek pamtim? Još uvek znam? Da li još uvek postoje? Jesu li te blede slike koje se u isečcima pomole još uvek ja, ili su to samo rasplinuti ostaci vremena koje se više neće vratiti? Kažu, ne treba živeti u prošlosti, ali sadašnjest je baš ovaj tren koji je upravo prošao, ostavljajući mikro-prazninu do sledećeg trena, koga još nema, jer je budući... Ako zaboravim prošle trenove, ako se svi rasplinu... praznina sadašnjeg trena će me progutati i oterati u ništavilo... U smrt, ne tela, nego misli!

Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka…

Kad sam malopre pogledao u ogledalo, i video neispavano, neobrijano, i sumorno lice nepoznatog čoveka, rekao sam mu samo: "E, moj druže...!"

Ja sam samo jedan drveni dečak sa drvenim nosom i živom željom da jednog dana postanem pravi dečak...

U mom životu nastupilo jedno kratko i otrežnjavajuće zatišje, posle jedne (jednog) bure (bureta), u isčekivanju sledeće(g), još burnije(g)!

Inventarišem zle slutnje i izneverena očekivanja, s jedne, i mala životna zadovoljstva s druge strane. I, da znate, i nije bila loša godina!

Staroj godini ponestaje vremena da nam ispuni sve ono sto smo jedni drugima pozeleli dok je jos bila mlada. Ali, necemo joj puno zameriti kad jos malo vise ostari, i kad sledecih jos nekoliko ispune jos manje nasih lepih zelja! Tad cemo tek znati koliko smo dobro ziveli onih godina kad smo bili mladji... Jer Nove godine dolaze i prolaze, i ostavljaju vise traga na nama, nego mi na njima!

Odlučio sam da od danas na društvenim mrežama objavim samo po jednu lepu ili pametnu misao dnevno, da ih ne trošim... Ostale mogu biti i gluposti...

O čemu razmišljam? I sam se pitam...

Lazar Janić

Još uvek sanjam… i u sebi vrištim, probudi se, probudi se!

      Šta je sa mojim očima, ja ništa ne vidim? Ko je tu?

      Mishelin, dovoljno je samo da zamisliš gde želiš da budeš, i bićeš tu.

      Laki! Uspeo sam! Zamislio sam da sedimo u tvom klubu, i evo, tu smo!

      Rekao sam ti. Tvoja podsvest je želela da budemo ovde, i zato si me pozvao.

     Laki…, stidim se! Sinoć kad sam se odmakao motorom sto metara od kafića, osetio sam da me je neka sila, koja me je držala zarobljenog, odjednom oslobodila, i tad sam shvatio da sam te udario! Hteo sam odmah da okrenem motor i da se vratim, ali bilo me je sramota, i zato sam samo vozio, po celom gradu, bez ikakvog cilja i plakao od muke i besa na samog sebe!

      Uradio si ono što si morao, i dobro si uradio što se nisi vratio.

      Onda sam poželeo da umrem, da ništa više ne osećam…! Šta je to sa mnom? Jesam li ja lud? Ko me to tera u ludilo?

      Ista ona sila zbog koje si stalno sanjao kuću obraslu bršljanom, i ista ona sila koja je htela da te u toj kući povredi! Onda sam došao ja i oterao sam je od tebe. Sada si bezbedan.

      Još uvek sanjam… i u sebi vrištim, probudi se, probudi se! Laki, hoćeš ti i dalje da me čuvaš od te sile? Ne želim više da je osetim! Ona me plaši!

      Želim to, bog zna koliko to želim, ali, ovo moraš da shvatiš! Ta je sila nezamislivo zla, užasna, i možda jača od mene. Zato ćemo uraditi sve što mora da se uradi! Borićemo se zajedno, i pobedićemo je zajedno! Jer, sada više nismo sami!

http://lazarjanic.weebly.com/

Ostala je samo jedna pesma

Jedna dobra horor priča

     

      Vozeći nazad, Laki je ćutao zamišljen.

      “I…, “pitao je Ivan, dižući pogled sa knjige, “kad misliš da mi ispričaš zašto čitam ovu nezanimljivu istoriju neke crkve bogu iza tregera?”

      Laki ga je pogledao.

      “Ja sad moram da idem u Lakiće. Značilo bi mi ako bi hteo da ideš sa mnom, i da usput čitaš… Naravno, prvo se spremi za jednu horor priču, koju ću usput da ti ispričam!”, rekao je ozbiljan.

      “Lakići, evo nas!”, viknuo je Ivan izbacivši poput psa glavu kroz prozor auta. A onda se vratio u sedište, sav ozaren: “Obožavam dobre horor priče!”, rekao je, smejući se.

      Sat vremena kasnije, vozeći se autoputem prema Rumi, Ivan, od straha sav zelen u licu, požalio je što je pristao!

      Jer, to što je čuo od Lakija, nije bila dobra horor priča, nego jebena noćna mora, prema kojoj su Majkl Majers, Fredi Kruger i Džejson zajedno, ličili samo na mlade izvidjače u letnjem kampu!

      I knjiga koju je sada čvrsto stezao u rukama, belim beskrvnim prstima, delovala mu je više nego zlokobno!

Oni su ovde, sa nama

Mala maca

Mala maca se sinoć napila, ni sama nije znala šta je pila, dok nije videla šta je povratila. Mala maca je bila nevaljala, ne bi znala ni gde je bila, da nije videla gde se probudila. Za srce me je ogrebala, ali opet je volim, eto!

Mala maca

Kulturno uzdizanje na seoski način

       

      Došla televizijska ekipa nacionalne televizije, jedan novinar i jedan snimatelj, u Lakiće, da snime emisiju za školski program, o jednom danu u životu žitelja sela, u zimskom periodu.

      U Mesnoj zajednici upute ih na imanje uglednog seljaka iz tog kraja, Alekse Lakića.

      Aleksa ih lepo primi, i ugosti, kako dolikuje, kafom i rakijom.

      Mlad i vrlo ambiciozan novinar objasni Aleksi da hoće da zabeleže na filmskoj traci kako jedan seljak provodi jedan dan u zimskom periodu, kad su seoski radovi u polju uglavnom završeni.

      Snimatelj postavi stalak i uključi kameru.

      „Pa, evo ovako,“ počne Aleksa, „ ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, popijem rakiju, pomuzem kravu, popijem rakiju, pustim i nahranim živinu, popijem rakiju...“

      „Stani, čekaj malo!“ prekine ga novinar. „Ovo je za školski program, ako može da ne pominješ tu rakiju, to deca treba da gledaju! Nego, pričaj ti nama kako se vi u selu kulturno uzdižete, recimo, kako čitate knjige, i tako to...“

      „Pa što ne reče odmah,“ kaže Aleksa, „ mogu ja i o tome!“

      „Hajdemo onda iz početka“,  kaže novinar snimatelju.

      Snimatelj izbriše stari snimak i počne ponovo da snima.

      „Ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, pročitam knjigu, pomuzem kravu, pročitam knjigu, onda pustim i nahranim živinu, pa opet pročitam knjigu. Posle doručka, odem do mog prijatelja i komšije Mihaila, i on nam iznese po knjigu, pa kaže mi da je čuo da se u Lakićima otvorila nova biblioteka, sa novom bibliotekarkom, koja ima velike... hm, kulturne osobine, i tu mi odmah odlučimo da se kulturno uzdižemo i da se učlanimo u biblioteku. Pročitamo tamo jednu turu, pa pročitamo drugu turu, a onda nas uhvati želja za čitanjem, i nastavimo da čitamo, ceo dan, i celo veče, sve dok nas bibliotekarka na kraju ne istera i ne zatvori biblioteku... Onda svratimo pred knjižaru, još željni čitanja,  kupimo po nekoliko onih malih džepnih knjiga, i njih čitamo na klupi ispred knjižare sve dok se ne obeznanimo, i jedan pored drugog ne pozaspimo...“

      Novinar se uhvatio jednom rukom za glavu, a drugom pokazuje snimatelju da prekine sa snimanjem.

      Ovaj bi to vrlo rado učinio, ali ne može, jer je već odavno ostavio kameru i uhvatio se za stomak, zacenivši se od smeha...

Zatvori moje oči zauvek

     
      Zatvori moje oči zauvek...

      Možda će ti se učiniti da je oblak zaplakao na uveli cvet, sam u napukloj saksiji, bačenoj pored kontejnera... Možda će ti se učiniti da da su kišne ulice prazne, da potočić kišnice klokoće tužnu bajalicu upadajući u slivnik pored puta... Možda će ti se učiniti da slepi prosjak u podzemnom prolazu plače za davno izgubljenom ljubavi...

      A možda ih opet otvoriš u nekom lepšem svetu...

http://lazarjanic.weebly.com/

Aleksa Lakić je odlučio da umre

      Aleksa Lakić je odlučio da umre.

      Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada,  bila je tu.

      Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

     Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

      Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

      Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

      Vreme mu je isteklo.

&

      Blic, izdanje za Beograd

      Beograd, 19. septembar 2011. godine

      Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.

      Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

      Isti anonimni prijatelj,  koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

      Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

&

     Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

&

      Mile je bacio pred njega novine, smejući se…

      Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda.

      “Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.

      Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.

      “I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.

      “Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”

      Laki je slegnuo ramenima.

      “Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!”

      “Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile.

      Laki se zamislio.

      “Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.

      Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.

      “Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem.

      Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:

      “Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!”

&

      Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…

      Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment…

      Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru.

      “Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak.

      Lazar se nasmejao.

      “Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak.

      “Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.

      “Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.

      Laki je sipao još po jednu čašicu rakije.

      Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!”

      Ispili su naiskap i sipali ponovo.

      Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava.

      “Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”

      Lazar se uozbiljio.

      “Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.

      “Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.

      “O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.

      Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao:

      “E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama!  Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da  ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!”     

      Lazar se smejao.

      “Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu. 

&

      Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…

      Bila je prazna, i hladna…   

Lazar Janić   

Klovn suznih očiju

Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči.  Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!

Kuća obrasla bršljanom

Gde si sad?

Moja maca je zaspala, i nadam se da nešto lepo sanja, ali sigurno ne tako lepo kako ja nju sanjam širom otvorenih očiju... Gde si sad? Moja mala maco, gde si sad? Koga sada sanjaš? Gde si sad?

Chaplin - Movies, Popcorn and Beer Radio Group

Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu

      Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu.

      Aleksa Lakić je, tek posle treće čašice, konačno mi saopštio razlog svoje posete.

      Rekao mi je da mu se ne svidja dezinformacija koju sam proturio medijima o njegovoj navodnoj smrti.

      Rekao mi je da bi bilo u redu, da na istom mestu objavim izvinjenje i ispravku.

      Rekao mi je da ima još nekog nedovršenog posla i da mu je umiranje zasad, zadnja rupa na svirali.

      Posle šeste čašice mi je čak i pokazao delove njegove nove knjige. To je roman o romanu koga piše njegov glavni junak, Lazar Janić... Rekao mi je da još nije smislio kraj...

      Posle desete čašice, verujte mi na reč, ne znam šta je dalje bilo...

      Ujutru sam se probudio mamuran, jer, rakija mu je bila, boli glava!

Sa zalepljenom svežom zakrpom na srcu

Zaogrnut nekom potmulom teskobom, koja mu je besćutno provirivala iz očiju, i sa zalepljenom svežom zakrpom na srcu raštimovanom godinama skrivanja, okrenuo je kameno lice oštrom jesenjem vetru, da mu ublaži ranu... da mu pomiluje dušu.

Lazar Janić 

Vozovi idu

Lazar Janić

U tvom oku više ničega...

Official website of autor

Misli očešljane vetrom

      Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da gledam filmove i slušam muziku, on hoće da piše gluposti na fejsbuku, ja hoću da čitam knjigu, on hoće da je piše... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko može da živi sa ludakom?!

      Nešto razmišljam, kad stanem, da li stvarno stojim, ili samo propuštam sopstvene korake koji negde i dalje odmeravaju moj nedovršeni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put okreće i čeka moj dolazak? Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo, odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene što sam ga godinama tako nepažljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ... I nije problem u nozi, koja je zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na mesta na koja sam pošao, i koja me možda više neće ni čekati...

      Ti si moj bog i ja drugih bogova osim tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista? U bistroj noći talog osećanja najdublje se vidi... Kad mnogo puta ponoviš - volim te! - osećaš li kako se te reči od preterane upotrebe izlizuju, baš poput starih, ispranih farmerica, koje već godinama nosiš...?

    . Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se sunce, poljubi me, raširi gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim...

      Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime!

      Volim da pišem o smrti, jer se, u njenom prisustvu, osećam življim! Znate, živimo jedan život, jedni sa drugima, ili jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke svojih života, jer sve ostalo je samo zaborav i prah...

      Krenuo mladi fazan peške preko livade, znatiželjno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna šta sam ja, panj na livadi, prašnjavi žbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i odšeta polako natrag, valjda da traži gnezdo iz koga se izgubio...

      Mreškajuci kožu čela, rasterujem misli od sebe, kao što konji, nabirajuci kožu u drhtajima, rasteruju muve... Bio sam i video sam... Hteo sam i sanjao sam... Želeo sam, ali nisam... I sad sam ostao samo ja, i ništa više... Došao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam došao, pa pravo, taj put mi se više ne svidja... Desno je put kojim se redje ide... Levo je put kojim još niko nije prošao... Šta izabrati?  Ostao sam sam, na sredini nedovršenog mosta... polovinu prema prošlosti sam sam za sobom srušio, a polovinu prema budućnosti, još nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta!

      Daleko su rumena praskozorja, ostale su samo pijane noći i priče iz nepričave...

      Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se dešava vrlo retko, obično, kad je izgovorim ili napišem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad, da li ja uhvatim pogrešne misli, ili ih kažem pogrešnim ljudima, svejedno je, rezultat je isti!  Osećam se kao da telefoniram telefonom sa neispravnom slušalicom. Sagovornik čuje šta ja kažem, ali ja nikako ne čujem njegov odgovor...

      Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki...  Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu se on obraduje, da se nadiše vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet, ko zna kad, i ko zna gde...

      Nedelja je dan za razmisljanje... Ali, danas nije nedelja! Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli glava, ali zato duša boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to što sam i tražio, još jedno produženo pijanstvo... koje će potrajati... Jedni mi kažu, to je usamljenost, drugi mi kažu, to je ljubav, treći mi kažu da sam budala... A ja ćutim, pijem i ne kažem ništa... jer znam, to je život! Istina se krije na dnu čaše... Samo niko ne kaže, na dnu koje po redu...? Dok pogledaš dno u mnogo čaša, obično i zaboraviš kakvu si to istinu tražio... Znate li o čemu sam malopre razmišljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!

       Sede u parku na klupi dva starca. Hm, kaže prvi. Mhm, odgovara mu drugi. I, samo da znate, oni znaju šta su jedan drugom hteli da kažu.

      I ove subote diskoteke i kafići primiće mlade koji su ovaj dan čekali celih šest dana. Pojaviće se tu i oni koji su još samo u srcu mladi, da se podsete vremena kad su bili glavni gosti. Stajaće za šankovima, ispijati svoje pivo i praviti se da im baš ova muzika i baš ovakva atmosfera odgovara. Daviće konobara i čekati da ugledaju nekog koga će prepoznati, da ga časte pivom u zamenu za pet minuta društva...

      Ili, što bi rekao Aleksa Lakić, old time - gold time!

Lazar Janić