Aleksa
Lakić je odlučio da umre.
Ova
odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg
gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali,
sada, bila je tu.
Sedeo
je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je
godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka
ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak,
ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe
zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što
mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...
Pokušao
je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi,
iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na
stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to
shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam
oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti
nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni,
nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je
životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj
sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju
nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od
duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti
života..
Neobjašnjivo
je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju
treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena
klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove
nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na
komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera?
Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si
rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje
tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim
zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest
o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa
ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
Aleksa
Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od
lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...
Vreme
mu je isteklo.
&
Blic,
izdanje za Beograd
Beograd,
19. septembar 2011. godine
Kasno
sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić,
pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.
Dežurni
doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom
izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.
Isti
anonimni prijatelj, koji je telefonom
pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.
Aleksa
Lakić je umro od slomljenog srca.
&
Trgao se
iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod
čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku
preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima
stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim
srcem… i preživeo…
&
Mile je
bacio pred njega novine, smejući se…
Laki je
upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio
je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane,
Hroniku Beograda.
“Zvao
me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući
prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.
Laki je
dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.
“I da
je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na
dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.
“Za
nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao
se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je
stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”
Laki je
slegnuo ramenima.
“Čudno.
Obično ne lažu baš ovoliko!”
“Pitam
se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je
telefonom pozvao?”, pitao se Mile.
Laki se
zamislio.
“Ja
mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.
Laki je
ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada,
kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.
“Znaš,
Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”,
rekao mu je, sa oklevanjem.
Mile ga
je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:
“Znam”,
rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav
bršljan skinuli sa zidova i spalili!”
&
Kod
Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu
je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…
Lazar
je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45
godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na
koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment…
Posle
treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao
ga Lazaru.
“Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i
nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao
članak.
Lazar
se nasmejao.
“Šta da
ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog
najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao,
mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao
članak.
“Hoćeš
da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest,
i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.
“Ne
znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne
prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.
Laki je
sipao još po jednu čašicu rakije.
Lazar
mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi
život!”
Ispili
su naiskap i sipali ponovo.
Lazar je
bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa
svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim
leviskama i majicom bez rukava.
“Kako
ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”
Lazar
se uozbiljio.
“Završio
sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim,
počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog
sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon,
reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu
“odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.
“Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog
junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta,
niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa
bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj
navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.
“O, da,
to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde
me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge
knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim
Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da
uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema
tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.
Mnogo
čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada
rekao:
“E, moj
Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam
preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu
misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka
slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim…
Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom
liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i
meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne
mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš
knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam
umro, i to se nekim čudom objavi u novinama!
Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja
izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene
knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja
uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi
Lakiću…!”
Lazar
se smejao.
“Pa kako,
ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom
nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove
rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu.
&
Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu
polovinu kreveta…
Bila je
prazna, i hladna…
