Prolaze dani… Nekad imam osećaj da sam ih mnoge i prespavao.
Ipak, ne
žalim. Sad sam se probudio.
Poslednje godine proveo sam na životnoj ekskurziji,
upoznajući nove gradove, nove ljude, nove izazove.
O tim
gradovima svedoče mi slike iz mobilnog telefona. Smestio sam ih u folder na
hard disku lap topa, i ponekad se setim, pa ih gledam…
Te slike
podsete me na ljude koje sam tamo upoznao. Mnogi od njih sad postoje samo na
tim slikama, i u imeniku mobilnog telefona, počev od slova “A”, Aćim, Armen,
Aca, Auu Mile, Ana, Andrija, Aleksa… i tako redom, do poslednjeg slova abecede.
Većinu tih
telefonskih brojeva više ni ne zovem. Ali, neću ni da ih izbrišem! Podsećaju me
na mnoge doživljaje, lepe i ružne, na radosti i tuge, sreće i nesreće…
Ja sam
izbeglica, pored sopstvene kuće.
U moje selo ne
vraćam se često… Ali, kad dodjem, tad mi je prilika da sednem u kafanu na
centru, uzmem telefon i pozovem sve moje prijatelje kojih se setim, da se tu
nadjemo, popijemo piće, popričamo, prisetimo se starih, dobrih vremena…
Oni, kako ko
može i kad može, dolaze, a ja ih dočekujem i ispraćam, i dok ne ostanem
poslednji gost u kafani, obavezno se i napijem.
Ako sam vas
nečim uvredio, ne zamerite. Ako ste me povredili, ne zameram… Došao sam da se
sa svima pomirim.
Danas sam bio
u mom selu. Otišao sam kod mog druga, da ga vidim, nisam ga video odavno… Nisam
ni sad. Radio je… Ali, video sam mu sina, ima deset meseci i već dva zuba,
cupka na svojim nogicama, držeći se za kauč, i priča: “Ba, buuu… pffff… ade…
tata!...” Moj drug je srećan čovek. Ima za koga raditi.
Majka me
stalno zove, sine, šta ćeš tamo u belom svetu, vrati se kući…
Ne znam zašto
se ne vraćam? Jebemliga, valjda navika…
Ja sam, ipak,
samo klovn… Kad mi se plače, ja se smejem.
Ja sam gavran,
raširim krila, vinem se u nebo i čekam gde će me vetar odneti…
Ja sam
gastarbajter na privremenom radu u Beogradu.
Ako me neko
negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…
.png)
Нема коментара:
Постави коментар