Argus Books Online Magazine broj 5.

Argus Books&Magazines Online Store

ShopMania BIZ eCommerce Rešenje

Lice Alekse Lakića je bilo nepomično

     

       Laki se odlučio.

      “Ne želim”, rekao je i ponovo odlučno pogledao u klona svog sina. “Ali, sada želim odgovore!”

      Onda je ustao i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minuta vratio se dole, noseći u ruci malu, crnu, kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

      “Znaš li šta je ovo?” upitao je, posmatrajući mu pažljivo izraze lica.

      Lice Alekse Lakića je bilo nepomično.

      “Znam. Aleksa Lakić, tvoj predak, u tu beležnicu je upisivao sve njegove susrete sa mnom”, rekao je mirno.

      Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove, i pustio ih da se, poput karata preslože sa desne na levu stranu korica, od početka do kraja, kao kad bi niz crteža na listovima naterao da se pokrenu u pokretnu sliku.

      “Ovde ima 186 zapisa, za šest godina, od čega su 110 u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu jadnu decu…!” Lakijevo lice je sad bilo mračno poput bakarne statue. “Pročitao sam ove bajke od prve do zadnje strane za ove dve godine toliko puta, dok nisam sve od reči do reči naučio napamet!”

      “Dosta stvari sam ga lagao,” rekao je opet mirno Aleksa Lakić.

      Laki je spustio beležnicu na sto, i blago je pomilovao.

    

       (odlomak iz romana u nastajanju "Sam, ispod šljive")

Aleksa Lakić u svojoj poslednjoj pustolovini. Ili, možda nije poslednja?

Savršen sklad, savršen red vremo-prostora, savršen plan, savršen dan, sve je isuviše savršeno!

Poslednji zapis na holomemo kartici Alekse Lakića, 15. septembar 2311. godine

1.

      Belland, 2311. godine.

      Sivo, pomišlja, tako je sivo i hladno. Nevoljko podiže pogled na sagovornika. Plaši se.

      “Mogu li dobiti cigaretu?” On poseže u džep, pa polaže paklicu i upaljač pred nju. Pripaljuje, povlači dugačak dim, nakašlja se. Potom ćuti neko vreme i tišina postaje neprijatna.

      “U stvari, ja se i ne sećam jasno trenutka kako je sve započelo. Mislim, znam šta se dešavalo, ali ne mogu da raščlanim događaje. Sve je to bilo lagano, kao da se uspinjemo. Stepenik po stepenik.”

      Prekida, očekuje pitanja, ona ne dolaze. Zalud sklapa oči. Tišina, bolna, nesnosna tišina. Glavom joj promiču slike tipova u kožnjacima što joj preturaju po stvarima, i zlurade komšije svedoci.

      “Šta u stvari hoćete od mene?”, niti razume njegov mir, niti želi da se ispoveda.

      “Istinu,” reče on.

      “Istinu? Istina je mnogo čudnija od onoga što možeš da podneseš. Toliko čudna da nisam sigurna da li i sama mogu da je prihvatim.” Opet zastaje, uzalud se nadajući. Uzima još jednu cigaretu. Svet koji je poznavala nestao je. Otresa glavom, pokušava da se sabere.

      “Anu sam prvi put videla na nekoj proslavi, u leto, prošle godine”, u misli joj se vrati vrela noć. Gosti su se muvali unaokolo poput modne revije, a preterano bučna muzika je onemogućavala svaku komunikaciju.

      “Taj događaj do sad niste spominjali”, reče sagovornik memorišući beležnicu.

      “Radila je kao kelnerica”, odgovara. Kako je mogla objasniti? “Mislila sam da je jedna od onih”, reče.

      “Doplgenger?”

      “Da”, odgovori. Kako i ne bi poverovala je da je ta veštica stoka za jednokratnu upotrebu? Ko bi normalan pristao na takvo poniženje?

      “Po čemu je taj dan bitan?” Pitanje je logično. Odgovor je jednostavan.

      “Bilo je vrelo. Dosadno. Ne znam ni sama zašto sam tamo otišla. Nisam očekivala...”, zastaje.

      “Šta? Šta niste očekivali?”, glas koji je požuruje ne odaje emocije.

      “Da ću tamo zateći Milana”, procedi najzad. Govedo, ali vrlo privlačno govedo.

      “Mislite na Milana Zečevića, vašeg negdašnjeg verenika?”

      “Da”,  odseca. Tada je još verovala u ljubav.

      “Šta se dogodilo?” Zaista šta? Hiljadu se puta i sama zapitala.

      “Bio je pijan i...”, zastaje, pa drhtavo nastavlja. “Ruka mu je bila pod njenom suknjom!” Sklapa oči i sve se vraća. Milan se pravio važan pred društvom, ali ona...

      “Mislite li pri tom na tu... Anu... Za koju ste verovali da je klon?"

      “Da.” Ponovo je videla njene oči, krupne i vlažne. I nju, mirnu poput domaće životinje.

      “Šta ste učinili?”

      “Ništa. Pobegla sam.” Milan nije bio svestan njenog prisustva, ali kučka je znala. Digla je pogled na nju, taj prokleti pogled prepun trijumfa i izazova. Pogled koji ubija.

      “Pominjali ste to kasnije svom vereniku?” Nemilosrdan je. Kao da po živoj rani rovari.

      “Ne.” Šta je mogla da mu kaže? Da je Milan bio tek sredstvo? Da je igra tek počinjala? Nije Ana htela Milana, o ne.

      “Zašto je taj događaj toliko važan?”

      “Ana... Ona je... Ona...” Zamuca, ne nalazeći pravu reč.

      “Šta?”, prekide je smirujućim tonom. Zastade na tren, pa nastavi.

      “Milana nisam viđala neko vreme. Bila sam povređena, nisam mu se javljala. Ali par nedelja kasnije bio je sa njom. Gledao ju je kako mene nikad nije.”

      “Bili ste ljubomorni na doplgengera?” Po prvi put je delovao iznenađen. Osetila je mračno zadovoljstvo zbog toga.

      “Poludela sam. Prišla sam i udarila joj šamar.”

      “Ani? Zašto ne svom vereniku?” Opet ga je zbunila, činilo se.

      “Ne znam. Tako sam osećala, nisam mogla drugačije”, reče.

      “Trenutak...” Sagovornik poduiže ruku i ona shvata da je njegov komunikacioni implant aktivan. “Naravno, smesta polazim”, obrati se nevidljivom sagovorniku, pa joj reče: “Moraćemo prekinuti razgovor. Ne zaboravite gde smo stali, nastavićemo.” Zatim ustade, i napusti ćeliju, ostavljajući je da se sama izbori sa svojim demonima.

&.

      Varadin se naglo ukaza u svem svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni. 

      Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.

      “Dobrodošao, policajac!”, odjeknu mu u glavi mentalna poruka. “Navodimo vozilo, budi miran.”

      Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu, kad se vozilo naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao.

      Kao u pakao da propadam!, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.

      “Izadji iz kola, policajac!”, odjeknu u glavi i on posluša. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na ovoj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja sakriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova mentalna direktiva.

      “Kreni ka meni, policajac.” Na trenutak se zbunio, a onda zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe.

      “Pođite sa mnom”, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu.

      Krenuo je za svojim vodičem, čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.

      Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati:

      “Uđite ovde, molim.” Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta pravom leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!

      “Da, tako nas zovu”, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.

      “Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu glavom.

      “Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:

      “Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!” Od sramote je zamucao:

      “Ne... ne znamo... žena koja je prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.”

      “Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati prvi besmrtnik koga je u životu video.

      “Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?”

      “Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam tako biti jasnije.”

      “Dobro... ali šta je u tome tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran.

      “O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?” Pitanje je bilo neočekivano.

      “Pa... Znam sve...”, zamuca opet Milivoj.

      “Šta? Šta znate?” Zvučalo je to gotovo nervozno.

      “Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene lekcije.

      “Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik.

      “Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...”

      “Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.”

      “Kako? Kako to može da se desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.

      “Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?”

      “Pa... ja...”, poučni besmrtnikov ton nije očekivao, ali on nastavi kao da ga i nije čuo.

      “Pauk mrežu plete zrakasto. Ako istoriju posmatramo kao jednu od niti, onda možemo videti da je od samog početka imala mnogo puteva kojima je mogla krenuti. Pa, opet, krenula je jednim tokom - ovim na čijem se kraju sada mi nalazimo. Ako pratimo tu logiku i tu nit videćemo da se na njoj nalazi mnogo petlji i ukrštanja, koje mogu skrenuti tkanje ka bilo kojoj od susednih niti i analogno povesti zbivanja sasvim drugim istorijskim tokom. Ta ukrštanja nastaju delovanjem važnih ličnosti i promena njihovog ponašanja, ili njihov nestanak može potpuno izmeniti našu stvarnost.

      “Čekajte malo! Taj uređaj koji je ukraden omogućava putovanje kroz vreme?” prekide ga ponovo Milivoj, ali ovog puta sagovornik mu je odgovorio:

      “Ah, ne, putovanje unatrag po niti je nemoguće.”

      “Oh, za trenutak sam pomislio da očekujete od mene da se borim sa dinosaurusima,” reče.

      “Ne lupetajte, Jovanoviću. Nemate vi znanja za tako nešto.”

      “Oprostite, pokušao sam da se našalim. Istina je da ne shvatam značaj uređaja koji je ukraden”, pokunjeno reče.

      “Vidim da ne razumete. Pokušavam maksimalno da pojednostavim izuzetno složen postupak. Zamolio bih vas da ne brzate sa donošenjem zaključaka. Postoji način da se utiče na kritične tačke u prošlosti. Kako bih vam to objasnio? Pokušaću da nastavim analogiju od malo pre. Zamislite veče i tu istu paučinu, ali osvetljenu usmerenom svetlošću. Na zidu iza paučine videćete vrlo oštru senku, sliku mnogo jasniju od nje same. Tako isto i vreme baca senku, uzor, svoju drugu dimenziju u naše vreme. Taj uzor, nazovimo ga senka, uz određena je znanja i opremu dostupan istraživanjima, pa čak i uticajima na prošlost.”

      “Pod određenom opremom podrazumevate ukradeni uređaj? “

      “Da. Vidite, problem je u tome što je uređaj prekjuče upotrebljen. Ne pitajte kako znam. Jednostavno znam. A znam i to da to mogu učiniti samo posebno obučene osobe i to tek pod pretpostavkom da znaju šta traže. Sve je to neka vrsta telepatije, prenos misli kroz dimenzije. Meta može videti sliku, čuti reči, a u izuzetno retkim slučajevima preklapanja frekvencije, koja se dešava kod genetski istovetnih osoba, može doći čak i do kontrole uma, nešto kao i kod doplgengera.” Milivoj nije baš mnogo shvatao, ali je njegov policijski instinkt osetio nedostatak u priči. “Ali, pomenuli ste posebnu obuku. Ja sam mislio da se ona obavlja samo kod vas.”

      “Tačno. Žena koju tražite zove se Ana Simonović. Tu su vam svi dostupni podaci o njoj.” Pruži mu holomemo karticu. “Opominjem vas da se radi o izuzetno opasnoj osobi. Pre no što se odmetnula bila je jedan od naših najboljih agenata. Nipošto ne stupajte u kontakt sa njom.” Lice mu se smrači, pa reče: “Likvidirajte je čim je locirate!”

       Milivoja je ozlojedila lakoća kojom je to izgovorio.

      “Likvidiram? Ja... Ja nisam plaćeni ubica”, pobuni se.

      “Slušajte, Jovanoviću, niste slučajno odabrani za ovaj zadatak. Pratili smo vašu karijeru još od vremena pograničnih incidenata sa Zakavkaskom Unijom. Tada niste bili toliko bolećivi kao što se sada prikazujete”, zareža najednom besmrtnik. “Mogu učiniti da vam karijera munjevito krene uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestanete. Izbor je na vama”, reče naizgled ravnodušno. Milivoj se štrecnu pa pokajnički reče:

      “Izbor baš i nije naročito izdašan.”

      Sagovornik mu se nasmeši.

      “Nađite je i ubijte je. To je sve što se od vas traži. Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra se možete naći na mestu načelnika odeljenja, a onda... Ko zna?”

2.

      Beograd, 1991. godine.

      Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti  arogantno mislio da je diplomatski, u sedam oblandi uvijenim rečnikom  spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…

      Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu .

      Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?!

      Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet.  Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi?  Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca?  Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa?

      Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše!

      Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!

      A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban. 

       Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…!

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

Prolaze dani… Nekad imam osećaj da sam ih mnoge i  prespavao.

Ipak, ne žalim. Sad sam se probudio.

Poslednje  godine proveo sam na životnoj ekskurziji, upoznajući nove gradove, nove ljude, nove izazove.

O tim gradovima svedoče mi slike iz mobilnog telefona. Smestio sam ih u folder na hard disku lap topa, i ponekad se setim, pa ih gledam…

Te slike podsete me na ljude koje sam tamo upoznao. Mnogi od njih sad postoje samo na tim slikama, i u imeniku mobilnog telefona, počev od slova “A”, Aćim, Armen, Aca, Auu Mile, Ana, Andrija, Aleksa… i tako redom, do poslednjeg slova abecede.

Većinu tih telefonskih brojeva više ni ne zovem. Ali, neću ni da ih izbrišem! Podsećaju me na mnoge doživljaje, lepe i ružne, na radosti i tuge, sreće i nesreće…

Ja sam izbeglica, pored sopstvene kuće.

U moje selo ne vraćam se često… Ali, kad dodjem, tad mi je prilika da sednem u kafanu na centru, uzmem telefon i pozovem sve moje prijatelje kojih se setim, da se tu nadjemo, popijemo piće, popričamo, prisetimo se starih, dobrih vremena…

Oni, kako ko može i kad može, dolaze, a ja ih dočekujem i ispraćam, i dok ne ostanem poslednji gost u kafani, obavezno se i napijem.

Ako sam vas nečim uvredio, ne zamerite. Ako ste me povredili, ne zameram… Došao sam da se sa svima pomirim.

Danas sam bio u mom selu. Otišao sam kod mog druga, da ga vidim, nisam ga video odavno… Nisam ni sad. Radio je… Ali, video sam mu sina, ima deset meseci i već dva zuba, cupka na svojim nogicama, držeći se za kauč, i priča: “Ba, buuu… pffff… ade… tata!...” Moj drug je srećan čovek. Ima za koga raditi.

Majka me stalno zove, sine, šta ćeš tamo u belom svetu, vrati se kući…

Ne znam zašto se ne vraćam? Jebemliga, valjda navika…

Ja sam, ipak, samo klovn… Kad mi se plače, ja se smejem.

Ja sam gavran, raširim krila, vinem se u nebo i čekam gde će me vetar odneti…

Ja sam gastarbajter na privremenom radu u Beogradu.

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

Lazar Janić

Prodajem prazne rakijske flaše

&

- Komšija, što prolaziš pored prodavnice kao pored groblja, svrati bre na pivo!

- Joj komšija, uhvatio si me u nezgodnom momentu, trezan sam, morao bih prvo da omlatim bar pola gajbe, da bih te mogao slušati!

&

- Komšija, hajde popij rakiju, crveno je slovo, valja se!

- Ako se valja, može i dve!

- Kume, svrati na vino, znaš kakvo imam, a i valja se!

- E, pa kume, kako da odbijem, kad se valja!

- Kolega, da drmnemo mi po koje pivo, svetac je, valja se?

- Pa kako, moramo bar po koje, kad se valja...

- Joj crni mužu, gde si bio ceo dan, i šta radiš tu u kanalu?

- Ćuti ženo... Valjam se...

&

Pita me danas jedan pijanac, jesam li sreo u životu veću budalu od njega? Kažem, jesam, i čovek se naljuti...

Kažeš da si boem, a piješ ispred prodavnice?

Samo litra vinjaka i litra pelinkovca, a nas četvorica?!

Imam ja rešenja, ali ne pasuju mojim problemima...

Prodajem pamet, malo korišćena.

Prodajem prazne rakijske flaše.

Kad pomešam rakiju i noć, razbijem taj talog sećanja u mehuriće...

Zbog velikog interesovanja, u štampi druga izdanja!

Ovih dana, odmah posle prvomajskih praznika i pravoslavnog Uskrsa, u izdanju Argus Books&Magazines iz štampe će se pojaviti druga izdanja mojih pet knjiga.

Mirisi mamurnog mora je sadržajno ista, ali ima malo drukčiji i savremeniji prelom u odnosu na prvo izdanje ove knjige.

Misli očešljane vetrom je za oko trećinu obimnija u odnosu na prvo izdanje, dakle ovde je u pitanju prošireno drugo izdanje knjige.

Kuća obrasla bršljanom i Veštičje ludilo imaju nove korice, drukčiji prelom i lektorisan sadržaj. 

Ove dve knjige mogu se poručiti i u jednom izdanju, Oni su ovde, sa nama, koje je takodje lektorisano i sa izmenjenim kioricama.

Novina su i niže cene svih ovih knjiga, u odnosu na prvo izdanje kao i u odnosu na izdanja na Amazonu.

Knjige možete poručiti preko autorovog sajta ili na e-mail lazar.janic@yahoo.com

Kad ti kažem da te volim, ne veruj mi baš svaku reč!

Ljubav je izgovor za život.

Ljubav je izgovor za seks.

Ljubav je... samo još jedna izlečiva bolest.

Ljubav je jedno produženo pijanstvo.

Kad ti kažem da te volim, ne veruj mi baš svaku reč!

Skinuću ti parče oblaka i, umesto suze, kišu iz njega ću ti pokloniti!

Otkinuću zrak sunca i ostaviti u kutiji šibica, da ga čuvaš, kao svica...

O tebi sam samo vetru pričao, ali se on obešenjak svuda razduvao i sve odao... Tu priču sad i vrapci znaju.

Svakog proleća po vetru ti pošaljem poruku. Odgovor mi donese svake jeseni, na uvelom listu...

Nisam ja ono što kažem. Ja sam ono što odćutim.