Čim sednem sa
drugarima da popijem piće, a oni počnu o datumu. Ja kažem, izvinite, ja još
uvek gledam u sat, a ne u kalendar.
Kao, ako se Dačić ne
dogovori sa Tačijem, nećemo dobiti datum.
Ako ne budemo znali
koji je datum, znaćemo bar koliko je sati.
Izgleda da Srbija još
nije dobila datum ni za početak proleća.
Promenio se jezik.
Nekad su ono što danas zovu datum, zvali šargarepa.
Naš narod je nekad to
umeo još lepše da kaže. Govorilo se: ne lipši magarče do zelene trave.
Šta bi sve mogli da
imamo datum? Mogli bi, možda, u prodavnici menjati datum za kilo ˙leba?
Dani koji započnu bez
datuma se ne računaju. Preskačemo ih kao doručak i večeru.
Kako ćemo slaviti
državne praznike, slave i rodjendane bez datuma? Moraćemo ponovo slaviti
prošlogodišnje.
Nije da mi nemamo
datume, nego naši datumi nisu priznati u Evropi.
Evropa me podseća na
staru gospodju usedelicu, fragantno našminkanu, koja sedi u rasklimatanoj
stolici za ljuljanje, i pije čaj i izvoljeva:
“Pola kocke šećera i
kap mleka sa o,o5 posto aflatoksina, moliću lepo!”
“Hoćete možda
jutarnje novine”? “Neću, čitali su mi večernje...”
“A da Vam navučemo
deku malo višlje, da ne nazebete? Vidite koji je DATUM?”
“Aaaa, o tome vodite
brigu vi mladji, stare gospodje se ne pitaju za DATUM.”
“A da Vas počešemo
malo gde Vas svrbi, tu oko Grčke ili možda Kipar?”
“Aaaa, Kipar, pa ne
svrbi to mene, nego Ruse!”
“A da Vas potapšemo
malo po ledjima, da lakše podrignete?”
“To može, volim
tapšanje.”
“Eto, sad kad ste se
tako lepo izrigali, hoćete, moliću lepo, da nam date datum?
Ne znamo šta ćemo bez
datuma, ubi nas neizvesnost.”
“Aaaa datum... A koji
je danas datum?”
Ne živi se od
datuma... Živi se od danas do sutra.
Ako mi još neko danas
spomene datum, poslaću ga odmah do te stare gospodje da je češka po ledjima!
