O jednom Deda Mrazu, kojeg svi u srcu nosimo...

Hm, jen, dva, jen, dva... Čujem se? Oky... Imam, u ovoj našoj sobi, kao što dolikuje domaćinu, na ovaj dan, nešto strašno važno da objavim, u pogledu Deda Mraza, njegovih poklona za malu decu, i tako to... Ja znam da mala deca još veruju u Deda Mraza, i zato Vas molim, odmah na početku, da ove moje reči samo prepričate, a da im ne čitate doslovno... Zašto? Zato što ja, deda Mraza pamtim pijanog, kad je propio sve darove, i matora budala, seo na gajbu mislio da su sanke, i zagrlio dve krmače jelena, mislio da su irvasi... to mi kvari o njemu utisak... I video sam ga kad je u robnoj kući pipkao devojčice... Ali, vi, ovaj deo preskočite, pa deci recite nešto slično sledećem... Deda Mraz je istorijska ličnost, i potiče iz one naše davne istorije kad nam njegovi pokloni nisu bili ni potrebni, jer je svaki otac i majka svom detetu bio Deda Mraz cele godine i uspevao od svoje plate da kupi sve poklone, odeću, školski pribor, bicikl, medu, barbiku, letovanje, zimovanje... a samo su se pretvarali da je to doneo, kao Deda Mraz! I širili o njemu legendu, kao o Kraljeviću Marku... E, danas je situacija već drukčija... Znate već zašto... Danas, ne samo maloj deci, nego svima nama su potrebne bajke, da zaboravimo sivu svakodnevicu... Danas, i da nema Deda Mraza, moramo jednog izmisliti! Da nam ulepša život! Da nas bar na jedan dan vrati u to naše rano detinjstvo... I lažite decu za Deda Mraza, jer tom malom laži pomoći ćete im da odrastu, zdrava normalna... Da imaju i oni svoju bajku... I daće Bog... ako daju političari... i ova naša zemlja će, jednog dana, kad ova naša deca odrastu, opet biti normalna zemlja, u kojoj će Deda Mraz, bar na jedan dan, biti prvi državljanin, važniji od Predsednika, važniji od tajkuna, važniji, ako ćemo tako, i od Sundjer Boba! U toj nadi, sve Vas pozdravljam, i molim, da bar jedan dan lažete decu u korist jedne velike i iskrene bajke... Eto, toliko od mene, ne zameriti mi mnogo... Jer, i ja svima nama želim sve ono što bi nam mogao doneti jedan deda Mraz, da postoji! ...Živeli!

(objavljeno u mojoj facebook grupi, Chaplin – movies, popcorn and beer)

http://www.facebook.com/groups/chaplinmoviespopcornandbeer/

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti, u naivnoj želji da shvatim da li ih još uvek pamtim? Još uvek znam? Da li još uvek postoje? Jesu li te blede slike koje se u isečcima pomole još uvek ja, ili su to samo rasplinuti ostaci vremena koje se više neće vratiti? Kažu, ne treba živeti u prošlosti, ali sadašnjest je baš ovaj tren koji je upravo prošao, ostavljajući mikro-prazninu do sledećeg trena, koga još nema, jer je budući... Ako zaboravim prošle trenove, ako se svi rasplinu... praznina sadašnjeg trena će me progutati i oterati u ništavilo... U smrt, ne tela, nego misli!

Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka…

Kad sam malopre pogledao u ogledalo, i video neispavano, neobrijano, i sumorno lice nepoznatog čoveka, rekao sam mu samo: "E, moj druže...!"

Ja sam samo jedan drveni dečak sa drvenim nosom i živom željom da jednog dana postanem pravi dečak...

U mom životu nastupilo jedno kratko i otrežnjavajuće zatišje, posle jedne (jednog) bure (bureta), u isčekivanju sledeće(g), još burnije(g)!

Inventarišem zle slutnje i izneverena očekivanja, s jedne, i mala životna zadovoljstva s druge strane. I, da znate, i nije bila loša godina!

Staroj godini ponestaje vremena da nam ispuni sve ono sto smo jedni drugima pozeleli dok je jos bila mlada. Ali, necemo joj puno zameriti kad jos malo vise ostari, i kad sledecih jos nekoliko ispune jos manje nasih lepih zelja! Tad cemo tek znati koliko smo dobro ziveli onih godina kad smo bili mladji... Jer Nove godine dolaze i prolaze, i ostavljaju vise traga na nama, nego mi na njima!

Odlučio sam da od danas na društvenim mrežama objavim samo po jednu lepu ili pametnu misao dnevno, da ih ne trošim... Ostale mogu biti i gluposti...

O čemu razmišljam? I sam se pitam...

Lazar Janić

Još uvek sanjam… i u sebi vrištim, probudi se, probudi se!

      Šta je sa mojim očima, ja ništa ne vidim? Ko je tu?

      Mishelin, dovoljno je samo da zamisliš gde želiš da budeš, i bićeš tu.

      Laki! Uspeo sam! Zamislio sam da sedimo u tvom klubu, i evo, tu smo!

      Rekao sam ti. Tvoja podsvest je želela da budemo ovde, i zato si me pozvao.

     Laki…, stidim se! Sinoć kad sam se odmakao motorom sto metara od kafića, osetio sam da me je neka sila, koja me je držala zarobljenog, odjednom oslobodila, i tad sam shvatio da sam te udario! Hteo sam odmah da okrenem motor i da se vratim, ali bilo me je sramota, i zato sam samo vozio, po celom gradu, bez ikakvog cilja i plakao od muke i besa na samog sebe!

      Uradio si ono što si morao, i dobro si uradio što se nisi vratio.

      Onda sam poželeo da umrem, da ništa više ne osećam…! Šta je to sa mnom? Jesam li ja lud? Ko me to tera u ludilo?

      Ista ona sila zbog koje si stalno sanjao kuću obraslu bršljanom, i ista ona sila koja je htela da te u toj kući povredi! Onda sam došao ja i oterao sam je od tebe. Sada si bezbedan.

      Još uvek sanjam… i u sebi vrištim, probudi se, probudi se! Laki, hoćeš ti i dalje da me čuvaš od te sile? Ne želim više da je osetim! Ona me plaši!

      Želim to, bog zna koliko to želim, ali, ovo moraš da shvatiš! Ta je sila nezamislivo zla, užasna, i možda jača od mene. Zato ćemo uraditi sve što mora da se uradi! Borićemo se zajedno, i pobedićemo je zajedno! Jer, sada više nismo sami!

http://lazarjanic.weebly.com/

Ostala je samo jedna pesma

Jedna dobra horor priča

     

      Vozeći nazad, Laki je ćutao zamišljen.

      “I…, “pitao je Ivan, dižući pogled sa knjige, “kad misliš da mi ispričaš zašto čitam ovu nezanimljivu istoriju neke crkve bogu iza tregera?”

      Laki ga je pogledao.

      “Ja sad moram da idem u Lakiće. Značilo bi mi ako bi hteo da ideš sa mnom, i da usput čitaš… Naravno, prvo se spremi za jednu horor priču, koju ću usput da ti ispričam!”, rekao je ozbiljan.

      “Lakići, evo nas!”, viknuo je Ivan izbacivši poput psa glavu kroz prozor auta. A onda se vratio u sedište, sav ozaren: “Obožavam dobre horor priče!”, rekao je, smejući se.

      Sat vremena kasnije, vozeći se autoputem prema Rumi, Ivan, od straha sav zelen u licu, požalio je što je pristao!

      Jer, to što je čuo od Lakija, nije bila dobra horor priča, nego jebena noćna mora, prema kojoj su Majkl Majers, Fredi Kruger i Džejson zajedno, ličili samo na mlade izvidjače u letnjem kampu!

      I knjiga koju je sada čvrsto stezao u rukama, belim beskrvnim prstima, delovala mu je više nego zlokobno!

Oni su ovde, sa nama

Mala maca

Mala maca se sinoć napila, ni sama nije znala šta je pila, dok nije videla šta je povratila. Mala maca je bila nevaljala, ne bi znala ni gde je bila, da nije videla gde se probudila. Za srce me je ogrebala, ali opet je volim, eto!

Mala maca