Izgubio sam ton... Sliku još 'vatam, ali treperi... Prestar
sam za digitalizaciju, šta ću kad sam analogno napravljen…
Razmišljam da se večeras napijem. I to je promena. Obično se
napijem ne razmišljajući.
Oprostiću ti što sam te prevario, ako ti meni oprostiš što
si me upoznala...
Bog je jedan. Jedan je Bog. Jedan od nas. Naš i moj. Moj i
svoj. Uvek je svoj. I tvoj.
Sve ću vas reći Bogu, rekao je jedan dečak smrtno ranjen u
bombardovanju...
Ako smo stvoreni po liku božijem, nismo baš sve od njega
nasledili. Nasledili smo nešto i od majke. Sotone.
Ananuki se vraćaju... Oni će nam pokazati Boga.
Bog može biti samo jedan. Ostali su svi samo činovnici Božje
administracije.
Pokloniću ti prsten od srca, koje nema vrednost kao zlato
ili dijamanti, ali je vrednije od univerzuma.
Jedan sam ja. Sam, neponovljiv, jedinstven. Nemam reprizu.
Jedan je Bog. Jedan sam ja. Jedna je nit koja nas spaja.
Uvek ima ta nit koja spaja. Sve ostalo razdvaja. To je
lavirint. Samo te Arijadnin konac iz njega spašava.
Ako umrem sutra, reći ću, pa dobro, danas sam pio, danas sam
žalio i bez razloga zvao tvoje ime.
Ako ne umrem sutra, umreću neki drugi dan kad mi bude zgodno
bilo... Lagaću sebe da sam još uvek živ.
Obradujem se kad se zakašljem, pomislim, evo to je... A
nije. Ja još čekam tvoj oproštaj.
Probudiću se sutra, kao svako jutro što se budim... I
nastaviti živeti u snovima.
Jer, ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju!
