Evo dobih vremena, i želju veliku, a suludu, pismo da
napišem, tebi, prijatelju moj što negde daleko si, gde pisma retko dolaze... Da ti
kažem da sam dobro, a i tebe kako si, da priupitam? Da te podsetim na dane kad
je sve dobro bilo, kad se družilo i pilo... iako te podsećati ne moram, jer sve već
i sam znaš! Da ti kažem da ni ovde više takvo vreme nije, i dalje se pije, ali
nema nas... Ostavili smo svoje srećne godine i otišli kud ko, mislili smo
bolje će da nam bude, ali bilo nije! Novac, taj prodani bog kome pohrlismo, zavara nas i rastavi! Ali avaj, on traži da mu se po vasceli
dan klanjamo, a mi to ne umemo. Raduje nas dan koji lep svane, kiša prolećna
ili letnja, leja cvetna, i noć kad se spusti na krovove dok mesec stražari...
Raduju nas male stvari, a najviše, prijatelju moj, poradovaćemo se kad se opet negde
sretnemo, dan od života kad otmemo, da opet popijemo po čašu vina, priupitamo
se za zdravlje i nazdravimo sebi i bližnjima! Još taj čekam dan, da će
doći u nadi sam, da ga ne čekah uzalud! Pravićemo se tada da je sve opet kao nekada,
doživljaje svoje jedan drugom prepričavati, i smejati se sećanjima kad mladi
besmo, kad smo zajedno pili i bolji život sanjali... Pogledaćemo se u oči kad
se čašama kucnemo, ali ćemo pogled skrenuti... Sebe ćemo možda zavarati, ali
oči ne možemo, ostaće u njima obrisi slika koje se više ponoviti neće, i umorni trag jedne setne misli uskrsle u predahu života...
