Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma! A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!
Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije! Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem...
Redakcija prima
tekstove isključivo putem elektronske pošte. Za objavljivanje u magazinu možete
poslati 5-6 priča, pesama, odlomak iz romana ili druge tekstove, sliku autora, slike eventualno objavljenih
knjiga i link ka sajtu ili blogu autora, na mejl lazar.janic@yahoo.com
Samim slanjem tekstova
na našu adresu autor pristaje na ustupanje autorskih prava Argus
Books&Magazines za objavljivanje tekstova u elektronskom izdanju magazine
Konkurs za zbirke priča, pesama i
aforizama
Argus
Books&Magazines pokreće konkurs za priče, pesme i aforizme, koje će biti
objavljene u tri zbirke grupe autora.
Tema je slobodna.
Radovi ne smeju biti do sada objavljivani u knjigama niti na web portalima.
Autori mogu poslati jednu ili više priča, izmedju 2000 i 5000 reči, najmanje 5
ili više pesama,10 ili više aforizama, ali od jednog autora u zbirci će se naći
samo po jedna priča, pet pesama, ili 10 aforizama po izboru priredjivača.
Najbolje radove od 10
autora biće objavljene u tri zajedničke knjige, u izdanju Argus
Books&Magazines.
Zbirke će biti
objavljene u štampanom i elektronskom izdanju.
Autorska prava
objavljenih autora biće ugovorena ugovorom izmedju autora i izdavača.
Kad otvorim
fejsbuk, on me pita o čemu razmišljam? To me podseća na psihijatra iz američkih
filmova. Kauč je tu, ja sam tu, a on ćuti i čeka...
Je li treba da
počnem priču od toga šta sam danas pio, ili da se odmah vratim u rano
detinjstvo?
Jebemliga, davno je
to bilo, i priča sigurno nije baš toliko zanimljiva, da odmah kažem da nisam
muštrao male životinje… Sećam se da sam se klikerao i sa drugarima menjao
sličice fudbalera...
Pored toga, djački
džeparac nisam trošio na doručak, nego skupljao za singl i LP ploče... Znate,
to su one okrule crne plastike sa rupom u sredini.
Nekad se devojkama
govorilo: Idemo kod mene da slušamo ploče, a danas, pošalji mi zahtev za
prijateljstvo.
Pre nekoliko godina
pitao me sinovac, čiko šta ti je ono? Kažem, ploče, i izvadim jednu iz omota da
mu pokažem. Jebote, kolki CD, rekao je on.
Nekad je slušanje muzike
imalo draž. Danas u kompjuteru imam kompletne diskografija od sto grupa, preko
100000 pesama, mislim da će mi trebati bar duplo života da to samo preslušam.
Naročito, uzimajući
u obzir da obično izaberem jednu pesmu, na vinampu kliknem na ripit, i slušam
je ceo dan...
Danas je to Cant
You See od The Marshal Tucker Banda...
A pijem, nećete mi
verovati, ali je istina, čokoladno mleko Moja kravica, sa pravom čokoladom...
Od njega mi je,
jebemliga, izgleda i došla ova nostalgija o ranom detinjstvu...
Kad sam ja pošao u
školu, bila su u selu dva odeljenja prvog razreda od po 30 učenika. A danas
jedan nastavnik radi u dve škole pola radnog vremena, ni iz tri sela ne mogu da
sakupe dvadeset dece u jedno odeljenje.
Nekad su deca bila
jevtinija... Kupiš mu godišnje jednu igračku, kažeš da mu je to doneo deda
Mraz, pa si posle miran. A danas, dete hoće kompjter, skuter, ajfon, kaže svi
njegovi drugari već imaju. Moraš da mu kupiš mu skup telefon, a sam i dalje
nosiš onu ciglu od pre deset godina.
Priča mi danas
prijatelj, kad mu sve dokurči, on ode u plastenik, sedne i pije pivo! A ti pivo
držiš u plasteniku? Pa da, ne da ti žena da piješ u kući...
Ja sam se bar
oženio, za razliku od tebe, kaže on. Ma da, jesi, krečio si kod nekog kuću, on
nije imao da ti plati, pa si mu uzeo kćerku. Ja ne krečim po kućama.
Volim kad se negde
slučajno sretnemo... Sad sam malo deficitaran sa drugarima, svi su se poženili,
imaju svoje muke i redje se vidjamo.
Blago tebi, ti
živiš kao da imaš dvadeset godina, kaže mi drugi drug. A ja čim se probudim, vidim
detetu trebaju kašice, pelene, puderi, ženi vata, pa se razbijam na poslu ceo
dan, a kad uveče dodjem mrtav kući, legnem u krpe i gledam u jednu tačku na
plafonu dok ne zaspim. A ti me još pitaš gde sam, što ne svratim!
Došlo je teško
vreme, druže moj! Nije ni čudo što u selu godišnje umre 60 ljudi a rodi se
dve-tri bebe...
Od kako su počeli u
proleće sat da pomeraju unapred, čini mi se da i vreme brže prolazi. Ni ne
okrenem se, a prodju godine...
Sad čekam jesen da
mi se vrati moj ukradeni sat života. Godine niko neće da mi vrati.
Moj sat je istekao,
vidimo se onda sledeće nedelje u istom terminu.
Za treći broj Argus Books Online Magazine piše 17 autora 27000 reči na sto strana u koloru. Ako želite da i Vi budete autor u narednim brojevima magazina, javite se! Ako ste propustili neke od prethodnih brojeva, možete ih pročitati OVDE
.jpg)
