Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka
u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da
gledam filmove i slušam muziku, on hoće da piše gluposti na fejsbuku, ja hoću
da čitam knjigu, on hoće da je piše... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko
može da živi sa ludakom?!
Nešto razmišljam, kad stanem, da li
stvarno stojim, ili samo propuštam sopstvene korake koji negde i dalje
odmeravaju moj nedovršeni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put
okreće i čeka moj dolazak? Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo,
odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene
što sam ga godinama tako nepažljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i
ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ... I nije problem u nozi, koja je
zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na
mesta na koja sam pošao, i koja me možda više neće ni čekati...
Ti si moj bog i ja drugih bogova osim
tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista? U bistroj noći talog
osećanja najdublje se vidi... Kad mnogo puta ponoviš - volim te! - osećaš li kako
se te reči od preterane upotrebe izlizuju, baš poput starih, ispranih
farmerica, koje već godinama nosiš...?
. Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se
sunce, poljubi me, raširi gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim...
Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte
ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime!
Volim da pišem o smrti, jer se, u njenom
prisustvu, osećam življim! Znate, živimo jedan život, jedni sa drugima, ili
jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke
svojih života, jer sve ostalo je samo zaborav i prah...
Krenuo mladi fazan peške preko livade,
znatiželjno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od
mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako
minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna šta sam ja, panj na livadi, prašnjavi
žbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i odšeta polako natrag, valjda da
traži gnezdo iz koga se izgubio...
Mreškajuci kožu čela, rasterujem misli od
sebe, kao što konji, nabirajuci kožu u drhtajima, rasteruju muve... Bio sam i
video sam... Hteo sam i sanjao sam... Želeo sam, ali nisam... I sad sam ostao
samo ja, i ništa više... Došao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam došao,
pa pravo, taj put mi se više ne svidja... Desno je put kojim se redje ide...
Levo je put kojim još niko nije prošao... Šta izabrati? Ostao sam sam, na sredini nedovršenog
mosta... polovinu prema prošlosti sam sam za sobom srušio, a polovinu prema
budućnosti, još nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj
ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta!
Daleko su rumena praskozorja, ostale su
samo pijane noći i priče iz nepričave...
Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete
izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se dešava vrlo retko,
obično, kad je izgovorim ili napišem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad,
da li ja uhvatim pogrešne misli, ili ih kažem pogrešnim ljudima, svejedno je,
rezultat je isti! Osećam se kao da
telefoniram telefonom sa neispravnom slušalicom. Sagovornik čuje šta ja kažem,
ali ja nikako ne čujem njegov odgovor...
Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva
čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki... Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu
se on obraduje, da se nadiše vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet,
ko zna kad, i ko zna gde...
Nedelja je dan za razmisljanje... Ali,
danas nije nedelja! Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli
glava, ali zato duša boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to što
sam i tražio, još jedno produženo pijanstvo... koje će potrajati... Jedni mi
kažu, to je usamljenost, drugi mi kažu, to je ljubav, treći mi kažu da sam
budala... A ja ćutim, pijem i ne kažem ništa... jer znam, to je život! Istina
se krije na dnu čaše... Samo niko ne kaže, na dnu koje po redu...? Dok pogledaš
dno u mnogo čaša, obično i zaboraviš kakvu si to istinu tražio... Znate li o
čemu sam malopre razmišljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!
Sede u parku na klupi dva starca. Hm,
kaže prvi. Mhm, odgovara mu drugi. I, samo da znate, oni znaju šta su jedan
drugom hteli da kažu.
I ove subote diskoteke i kafići primiće
mlade koji su ovaj dan čekali celih šest dana. Pojaviće se tu i oni koji su još
samo u srcu mladi, da se podsete vremena kad su bili glavni gosti. Stajaće za
šankovima, ispijati svoje pivo i praviti se da im baš ova muzika i baš ovakva
atmosfera odgovara. Daviće konobara i čekati da ugledaju nekog koga će
prepoznati, da ga časte pivom u zamenu za pet minuta društva...
Ili, što bi rekao Aleksa Lakić, old time
- gold time!
