„Nije loša ova GMO šljiva. Znaš li da
su ovde nekad rađale požegače?“ Klinac koji je uzbrao šljivu izgledao je kao
jebeni dendi iz donjeg grada. Vrana kosa mu se po zadnjoj modi kovrdžala preko
čela, imao je lice kao da su ga remasterovali za filmski spektakl i
filozofsko-zabrinuti pogled prodorno zelenih očiju. Bio je odeven u vikoplast
koji je poprimio zelenoplavkastu nijansu u skladu sa okolinom.
„A?“, trže se Milivoj Jovanović,
nikako ne očekujući pridošlicu, a ponajmanje nekog ovakvog. Pomalo se kolebao
oko pomisli zašto li ga nije primetio sve dok se ovaj nije našao tačno iznad
njega. Da li je to bilo zbog maskirne opreme ili zato što se Milivoj totalno
isključio iz okoline? Teško je to bilo proceniti, jer Milivoja je progonio
poslednji pogled koji je Ana Simonović bacila na njega. Pogled kao u devojčice,
pomalo naivan, pomalo tužan. Nikako ga se nije mogao osloboditi.
„Požegače, stara sorta, sad
istrebljena. A negde na paralelnoj niti ovi brežuljci vrve njome.“
„Aleksa. Donedavno MDO agent, Lakića
klon. A ti mora da si policajac koji je jurio Anu.“
„Da. Policajac koji ju je jurio i
ubio“, odgovorio je ne razumevajući zašto se ispoveda nepoznatoj osobi. Nekako
je to bilo prirodno, kao što jezik sam od sebe kreće ka šupljem zubu.
„Ne deluješ posebno euforično zbog
toga“, reče mladić ozbiljnim tonom. Ta rečenica bi Milivoju u bilo kojoj drugoj
prilici delovala ironično, ali ne sada i ne ovde.
„Zašto bih bio?“, zapita sa neugodnim
osećajem svraba na čelu. Došljak mu uputi dugi ispitivački pogled, otkide još
jednu šljivu, pa zapita:
„Lepa je bila Ana, zar ne? Lepa?“
Milivoj se priseti glatkih pokreta dugačkih udova, smrtonosnog plesa izvedenog
pred njegovim očima i crne kose koja se vijori poput vela. Da bila je lepa.
Lepa kao lasica u kokošinjcu.
„Vrlo lepa“, reče iskreno. Aleksa klimnu
ozbiljno glavom, spusti se u travu pokraj njega i uzdahnuvši sede oslanjajući se o stablo leđima.
Milivoj ga ponudi cigaretom, on uze, a Milivoj izvadi poslednju, pa zgužva
praznu paklicu.
„Jesi li telepata?“, upita
pripaljujući.
„Najbolji“, odgovori mladić povlačeći
dim sa uživanjem i
posle kratke stanke doda: „Mislim da neko vreme neću koristiti taj talenat.“
„Jesi li bio u meni?“, zapita Milivoj sa zebnjom. Nije voleo
kad mu neko brljavi po mislima.
„Jesam. Znaš, smešno je to. Dok sam
dolazio ovamo, bio sam siguran da ću te ubiti. Na tvoju
sreću video sam
ti misli. Shvatio sam da smo lice i
naličje istog ogledala“, reče pridošlica ozbiljno.
„Je l’ da?“, zapita Milivoj sve ubeđeniji da
sa momkom nije baš sve kako treba.
„Vidiš, oboje smo imali isti posao.
Ubiti Anu. I oboje smo se hiljadu puta zapitali: zašto?“
„Da se dodvorimo glavonjama?“,
nagađao je Milivoj.
„Tačno. Da se dodvorimo krvopijama
koje isisavaju životne sokove iz nas. Da odradimo njihove prljave poslove“,
zagleda mu se klinac u oči svojim zelenjavim pogledom.
„Jebeno.“, reče Milivoj, sve
zbunjeniji njegovim nastupom. Bilo je nečega u njemu.
„Doveli su ovamo tebe i
najzloglasnijeg likvidatora Međudimenzionog odseka. Zašto? Da ubijete jednu
ženu? I to vam nije bilo dovoljno. Dovukli ste i armiju sa sobom.“ Klinac se
najednom smračio, kao da je besan zbog nečega. Milivoj ga odmeri sa negodovanjem.
A šta je trebalo da urade? Da dovedu hor bečkih dečaka, ne bi li sjebali
superklona A klase?
„Armija je ovde zbog nekakve
revolucije“, pobuni se. Mali je imao čudesan talenat da stvari okrene naopačke
i rasturi mu misli. Najednom se osećao krivim.
„Revolucije? Šta to pričaš?“,
iznenadi se Aleksa. Milivoju bi drago što je najzad nestalo njegove superiornosti
i zažali što ni sam nije mnogo više znao o toj zemljoradničkoj pobuni.
„Neka seljačka buna, jebem li ga.
Armija je u punoj pripravnosti“, reče neodlučno.
„Dakle, uradila je ono što joj je bio
cilj. Ne verujem da je vredelo njenog života, pa ipak...“
„Ipak?“, Milivoj je postajao sve
zainteresovaniji. Koliko god sumanuto delovao, to što je klinac pričao bilo je
i više no razložno. Nije Milivoj baš sve razumeo. Ništa o Aleksi nije znao.
Koliko god dobar istražitelj bio, nikakve šanse nije imao da probije empatičke
štitove Juniorovog naslednika. Nije mogao videti njegovu tugu, nije spoznavao
očaj što mu je razdirao grudi, niti je znao da bi Aleksa najradije zagrlio
Aninu lešinu i ridao. Kako je mogao poznati njegove misli? Kako je mogao
probiti odbranu super-klona stvorenog za psihičke udare? Nije razumeo da se
Aleksa kaje što je gubio vreme proučavajući MDO arhive. Možda bi još bila živa
da je smesta krenuo, možda ne bi sad ovde mudrovao nego bi je ljubio, ljubio,
ljubio, baš onako kako je trebalo da bude.
„Sve je ovde. Pročitaj ako te
zanima.“ Aleksa pruži Milivoju neku knjigu. Pravu knjigu, kao iz muzeja. Na koricama je bila
retardirana fotka nekog starkelje i krupnim slovima ispisano: KREMANSKO PROROČANSTVO.
