Bitanga i princeza

Sedeli su na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta drugo, pili pivo i pušili.

Ivan je došao sa Natašom minut pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli.

Ivan je pričao, a ostali se smejali.

„E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!“ kaže Ivan, pa pogleda u Mila:

„Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u ’Riju’, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?“

„Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne dva!“ smejao se Mile.

„Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se i priča kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže, plaćaju 900 dinara gram i zove me da odemo na pivo, kad proda.“ Smeje se, a Nataša ga gurka: „Ćuti, nemoj...!“

„Pričaj sad kad si počeo,“ ubeđuje ga Mile.

„Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan. On se ponudi da dođe i on, da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...“

„Polakomila se budala na pivo,“ smeje se Mile.

„Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci i okačenom ribom, na drugoj. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.“

„A ta njegova riba nema šesnaest godina!“ ubacuje se Nataša.

„Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Taž­vaku, što živi u stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio dop, izvukao nekoliko crta, ponudi nas, mi odbijemo i oni pošmrču sami...“

„Sve se bojim da bi ti odbio, da te nisam klepila,“ kaže Nataša.

„Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,“ brani se Ivan.

„Nije ti dobro od dopa,“ cereka se Mile.

„I nastavimo da pijemo,“ nastavlja Ivan, „karton se prazni, čak se i ova moja napila i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu po­žuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi bi, udarilo mi pivo u glavu.“

Svi se smeju, Ivan nastavlja: „Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, strelja me očima. Oni seli ponovo na krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, ona gore, jaše ga, samo u majici, na mene i ne gledaju. Otišao bih i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku. A Nataša nema više soba, to je garsonjera… Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.“

Opšti smeh, smeje se i Laki.

„Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,“ kaže Mile.

„Ne prodajem dečju pornografiju,“ smeje se Laki.

„Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga.“

„I kako se to završilo?“ pita Mile.

„Radili su to do četiri ujutro, pa su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, onaj kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu...“

Provala smeha, smeje se i Nataša.

„I kakve to veze ima sa informativnim razgovo-rom?“ pita Mile.

„Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa devojkom u stan, pili smo pivo, otišao u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.

„Šta bi ti sa njim radio celu noć na trgu?“ pita Mile.

„Ne znam u kom je lik tripu, ne bih ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu. Pandur me na kraju pita da li mi je nudio neku tehniku i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me on zove, kaže, brate, bio si okej, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve i poskidam mu i svu rodbinu po spisku i kažem da me više ne zove.“

„Sad možeš da platiš turu piva, pošto si se kod pandura jeftino izvukao,“ kaže Mile.

„Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao tehniku i zlatni lanac!“

„Ma, šalim se, ja ću. Ko još hoće pivo?“

Laki je odmahnuo rukom. Ivan je gužvao praznu limenku. „Hoćeš ti, šećeru?“ pitao je Natašu, a onda rekao Milu:

„Ma, donesi i nama dva.“

Mile ode do šanka, uze iz rashladne vitrine tri limenke i ostavi u novčanik na šanku 300 dinara. „Zadrži kusur,“ reče mu.

Bacio je sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu baci još jednu, čim je Ivan prvu pružio Nataši.

„Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?“ upita Mile Ivana.

„Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, je li imam tremu. Kažem nemam, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam koliko je dozvoljeno po novom zakonu alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto-školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od 0,30 promila, mogu slobodno da idem kući...“

„Neki drkadžija,“ kaže Mile.

„Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto pas lutalica lajući za točkovima. Kaže, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na ispitu. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.“

„I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas?“ smeje se Mile.

„Pešaci jesu, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno!“

„A što nisi stao?“ pita Mile i već se hvata za stomak od smeha.

„Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću i u to proletim kroz crveno“.

„Ti nisi normalan!“ rekla je Nataša.

„Slušaj ovo...,“ nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.

Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, retko učestvujući u razgovoru.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu.

Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se i oni otrčaše prema stanici.

Mile je stao pored svog suzukija od hiljadu konja, a Laki na vratima duboko udisao svež vazduh.

„Nisi nešto večeras raspoložen?“ konstatovao je Mile.

Laki se napravi da je prečuo pitanje.

Odlutao je mislima daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka.

Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.

Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.

Mislio je na kuću u rodnim Lakićima, praznu i napuštenu već mnogo godina. Odatle je užasnut pobegao sa željom da se više nikad ne vrati. On, koji se ničeg nije plašio...

Pomisli, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

Prolog

Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem u blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim trulog lišća i ras­kvašene zemlje. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom poglêda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao! Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...

Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kuće zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića, kao kroz dva oka, samo lojanom lampom - petnaestogodišnji dečak je umirao…

Jeste li leteli po vremenskim nitima tražeći prijatelje i neprijatelje?

      

Izdavačka kuća "Nova poetika" bi trebalo početkom septembra da objavi futuristički akcioni roman neobičnog naziva "Sam, ispod šljive" Stevana Šarčevića i Lazara Janića. Knjiga je završni deo trilogije „Oni su ovde sa nama“ Lazara Janića i razjašnjava drevno prokletstvo porodice Lakić.

Stevan Šarčević je domaćim ljubiteljima fantastike poznat uglavnom kao autor nagrađivanih kratkih priča iz domena fantastike. Priče je objavljivao u regionalnim zbornicima, časopisima, elektronskim magazinima i fanzinima. Objavio je zbirku poezije "Na tragu svetlosti" (2013) i zajedno sa piscem Milivojem Anđelkovićem učestvovao u u literarnom projektu "Naseljavanje Viz@ntije".

 Lazar Janić je urednik izdavačke kuće "Nova poetika". Do sada je objavio romane: "Kuća obrasla bršljanom" (2011), "Veštičje ludilo" (2012), zbirku priča "Misli očešljane vetrom" (2012) i zbirku pesama "Mirisi mamurnog mora" (2011).

  

Prvi deo trilogije: „Kuća obrasla bršljanom“, Argus (2011.)

Glavnog junaka romana „Kuća obrasla bršljanom“, Aleksu Lakića Lakija, autor Lazar Janić na prvi je pogled opisao kao vrlo kontroverznu ličnost. Vraća se iz inostranstva u pravo vreme da budzašto otkupi obezvređenu imovinu nekog društvenog preduzeća i beskurpulozno zloupotrebljava hiperinflaciju da bi je pretvorio u sopstveni lokal. Robu nabavlja koristeći sluđenost tranzicionih gubitnika. Prema mušterijama nastupa sa prezirom i nipodoštavanjem, a njegovo društvo čini polusvet opasno blizak beogradskom podzemlju.

Pa opet, isti taj Laki je čovek koji sanja. Sanja kuću obraslu bršljanom, kuću iz koje je pobegao još 1985-te po očevoj sahrani, kuću u koju nije smeo da se vrati. Svet po kome hodi postaje tek skrovište od užasnog zaveštanja što mu ga otac ostavlja. Verovao u kletve ili ne, poslušao je majku i ostao daleko od rodnog sela. Vrativši se iz potucanja po svetu, naseljava se u Beogradu 1993. godine.

Dve godine kasnije upoznaje ljubav svog života, Mariju Ranitijević. Nažalost, s njom se budi i staro prokletstvo. Nehotice, stižu u Lakiće, gde u vanvremenskom obračunu ginu Marijina baka Magdalena, obdarena veštičjim moćima, ali i Lakijevi najrođeniji. Tek tada Laki spoznaje da je Marijina loza važna karika drevne kletve. Rastaju se, možda zauvek. Marija odlazi u Pariz.

Možda bi već i to bilo sasvim dovoljno za jednu napetu priču, ali daleko od toga da se pripovest tu završava. Lakijev prijatelj Mile Desertić počinje da sanja istu opustelu kuću, sustižu ga naizgled natprirodne nevolje, a Lakija kroz snove vodi tajanstveni dečak i upućuje ga na sve jasnije tragove, na sitnice koje će pokrenuti potragu i Lakija dovesti generacijama unatrag, sve do pretka s kojim je sve započelo. Jedino rešenje je sahraniti mošti njegovih nesrećnih žrtava. Da li će uspeti u svom naumu i samim tim spasiti svog najboljeg prijatelja i povratiti ljubav, saznaćete u ovom vrtoglavom romanu.

Drugi deo trilogije: „Veštičje ludilo“, Argus (2012.)

U drugom delu sage „Oni su ovde sa nama“, autor nas storijom „Veštičje ludilo“ vraća u prošlost porodice Lakić, ne bi li razjasnio zamršena pitanja ostavljena otvorenim u „Kući obrasloj bršljanom“.

Roman započinje izvodom iz “Letopisa Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića. Kroz Letopise se upoznajemo sa životom Lakijevog pretka Aranđela Lakića i njegovog sina Alekse, od koga je prokletstvo, kako izgleda, i započelo. Laki stranicu za stranicom letopisa prati avanture svog pretka Alekse Lakića i njegovog vernog pratioca Vučka Lukovića. Međutim, u knjizi parohije Lakićke postoji skriveno mesto, koje Laki slučajno otkriva, gotovo istovremeno kad mu postaje jasno da je njegov prijatelj Milo, ne samo povezan sa prokletstvom, nego mu je najverovatnije i rođak.

I zaista, „Veštičje ludilo“ je svojevrsni letopis prokletstva familije Lakić. Tokom Lakijeve potrage i odmicanja po pisanijama Nikodija Stefanovića, sve je jasnija povezanost prošlosti sa dalekom budućnošću i roman lagano zaokreće ka trećem delu sage.

Prateći tragove iz letopisa i probijajući se kroz ponovljena snoviđenja, Laki shvata da njegova rodna kuća, za koju je verovao da je stožer drevnog prokletstva, u stvari nije izvorni dom Lakića. Proučavajući Letopise, otkriva da je Aranđelova kuća, uništena u požaru, bila locirana na brežuljku, podalje od kuće obrasle bršljanom. Iz pripovesti o Vukadinu Lukoviću, takođe delu zapisa koji prati, otkriva da je ulaz u prvobitni podrum obeležen.

Pa opet, možda „Veštičje ludilo“ i ne bi bila prava pripovest o kletvama i duhovima, da tu nije umešan Orhan Kalamperović, medijum, naizgled komičan lik i saradnik „Trećeg oka“ (sic!), posrednik između sveta živih i sveta mrtvih. On Lakiju kroz razgovore sa pokojnicima odaje dragocene informacije i najzad na videlo izlaze svi beočuzi komplikovane slagalice. Potraga se usmerava stotinjak metara dalje, vođena hrastom zasađenim rukom Vukadina Lukovića.

I naposletku, „Veštičje ludilo“ se završava hepiendom, otkrićem izvora zla, koje se kao zagonetka provlači kroz obe knjige ove sage. Pronalaskom originalnih zapisa Alekse Lakića, čoveka od koga je prokletstvo krenulo, sve se kristalizuje i upokojenjem mošti njegovih žrtava demon osvete nestaje, ali...

Da li je sve tako jednostavno? Jer, tajanstveni Lakijev vodič se još jednom pojavljuje, valjda tek da bi otvorio novu zagonetku: Kakve veze daleka budućnost može imati sa drevnim prokletstvom?

Pitanja, pitanja, pitanja... Ovo je knjiga prepuna pitanja.

Na neka je odgovoreno, a neka tek počinju da odjekuju u očekivanju odgovora!

  

            Završni deo trilogije pod nazivom „Sam, pod šljivom“ iz štampe izlazi krajem avgusta u izdanju „Nove Poetike“.

Radnja romana nas vodi trista godina u budućnost, tačnije u 2311. godinu. Svet je isparčan na nekoliko velikih geopolitičkih celina, među kojima se po izuzetnom blagostanju ističe Evropa, jedinstvena republika naseljena jednim narodom. Njeni stanovnici žive gotovo isključivo u megalopolisima. Čak i ako nisu zaposleni, uživaju visoke apanaže koje im omogućavaju luksuzan život. Poslove koje niko ne želi, obavljaju roboti i dolpengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gradova. Negde na granicama Evrope vode se ratovi, o kojima se uglavnom zna preko herojskih saga emitovanih kroz mas-medije, ali to je na margini interesovanja zadovoljnih Evropljana.

U tom i takvom svetu, detektiv Milivoj Jovanović dobija zadatak da istraži krađu uređaja za putovanje kroz vreme, ali, takođe, i eliminiše kradljivca, nekadašnjeg agenta Međudimenzionalnog odseka (MDO) Anu Simonović, koja, izvesno, stoji iza zločina. Trag vodi van grada i on izlazi da bi otkrio da je svet mnogo drugačiji od onoga kakvim ga je zamišljao... Da stvari nisu onakve kakvim se izdaju, shvatiće ubrzo i drugi MDO agent, Aleksa Lakić, koji se otiskuje na vremensko putovanje u nameri da zaustavi odbeglu Anu Simonović, s kojom je bio u emotivnoj vezi.

Velika jurnjava po vremenskoj osi, jurnjava u realnom vremenu, Kremansko proročanstvo i neočekivana otkrića smenjuju se bez ikakve kontrole. U vrtoglavoj akcionoj priči mešaju se likovi iz različitih epoha tokom gotovo 500 godina, a super-agenti, žrtve genetskih manipulacija i tehnologija budućnosti sukobljavaju se na čvornim vremenskim petljama sadašnjosti i alternativnih budućnosti.

Draža, „Art Anima“

Jeste li leteli po vremenskim nitima tražeći prijatelje i neprijatelje?

Jeste li se seksali sa podatnim klonovima koji su, možda, ljudska bića?

Sigurni ste da je ova sadašnjost vaša, međutim u to veruje i vaša replika u nekoj drugačijoj sadašnjosti. Onda, koji ste to Vi: ovaj, onaj, ili oni tamo treći? Ili, četvrti...?

Takva iskustva i saznanja nudi knjiga „Sam, ispod Šljive“ Stevana Šarčevića i Lazara Janića futuristički akcioni roman koji čitaoca ostavlja bez predaha. Ličnosti iz različitih vremena tokom 4-5 vekova, super-agenti, žrtve genetskih manipulacija i tehnologija budučnosti sukobljavaju se na čvornim vremenskim petljama sadašnjosti i alternativnih budućnosti nastalih zato što je Slobodan Milošević uspeo da izbegne rat.

Roman čvrste kompozicije, ubrzane radnje i odsečnog, modernog stila koji odmah ulazi u samu srž događanja. Upečatljiva vizija sveta, Evropske unije i Srbije u mogućim budućnostima, nastalim na marginama „Kremanskog proročanstva“.

Likove romana definišu ugrađeni implanti i ukrštaji superiornih gena, pojačavajući u njima ljubav i ljubomoru, zavist i osvetoljubljivost, seksualnost i perverznost, ali i neumornu akciju za prevlast na vremenskim čvorištima koja određuju moguće sadašnjosti i različite, zabrinjavajuće budućnosti.

Dva autora usaglašenog stila u romanu uzbudljivog, atraktivnog sadržaja i ubrzane radnje, ono što najmanje očekujete pod setno-sentimentalnim naslovom „Sam, ispod šljive“.

Milivoj Anđelković

Lakijeva snovidjenja

Stevan Šarčević

LAKIJEVA SNOVIĐENJA

     Glavni junak ove storije, Aleksa Lakić Laki, na prvi je pogled vrlo kontroverzna ličnost. Vraća se iz inostranstva u pravo vreme da budzašto otkupi obezvređenu imovinu nekog društvenog preduzeća i beskurpulozno zloupotrebljava hiperinflaciju da bi je pretvorio u sopstveni lokal. Robu nabavlja koristeći sluđenost tranzicionih gubitnika. Prema mušterijama nastupa sa prezirom i nipodoštavanjem, a njegovo društvo čini polusvet opasno blizak beogradskom podzemlju.

     Pa opet, isti taj Laki je čovek koji sanja. Sanja kuću obraslu bršljanom, kuću iz koje je pobegao još 1985-te po očevoj sahrani, kuću u koju nije smeo da se vrati. Svet po kome hodi postaje tek skrovište od užasnog zaveštanja što mu ga otac ostavlja. Verovao u kletve ili ne, poslušao je majku i ostao daleko od rodnog sela. Vrativši se iz potucanja po svetu, naseljava se u Beogradu 1993. godine.

     Dve godine kasnije upoznaje ljubav svog života, Mariju Ranitijević. Nažalost, s njom se budi i staro prokletstvo. Nehotice, stižu u Lakiće, gde u vanvremenskom obračunu ginu Marijina baka Magdalena, obdarena veštičjim moćima, ali i Lakijevi najrođeniji. Tek tada Laki spoznaje da je Marijina loza važna karika drevne kletve. Rastaju se, možda zauvek. Marija odlazi u Pariz.

     Možda bi već i to bilo sasvim dovoljno za jednu napetu priču, ali daleko od toga da se pripovest tu završava. Mnogo godina kasnije, Lakijev prijatelj Mile Desertić počinje da sanja istu opustelu kuću, sustižu ga naizgled natprirodne nevolje, a Lakija kroz snove vodi tajanstveni dečak i upućuje ga na sve jasnije tragove, na sitnice koje će pokrenuti potragu i Lakija dovesti generacijama unatrag, sve do pretka ubice s kojim je prokletstvo započelo. Jedino rešenje je pronaći i sahraniti mošti njegovih nesrećnih žrtava. Da li će uspeti u svom naumu, samim tim spasiti svog najboljeg prijatelja i povratiti ljubav, saznaćete u ovom vrtoglavom romanu.

Poklon

Preuzmite poklon - digitalnu knjigu Kuća obrasla bršljanom

 Kliknite na link

Kuća obrasla bršljanom

Ili kupite Vaš primerak štampane knjige

Knjige Lazara Janića

Sedam

      Sedam smrtnih grehova nisu gresi za smrtnu kaznu. To su gresi smrtnih ljudi.

      Sedam prinčeva pakla uzeli su na sebe da popularizuje u narodnim masama svako po jedan greh. Oni su PR-ovi  pakla.

      Da ih upoznamo:

      Lucifer - PR gordosti, Mamon - PR pohlepe, Asmodej - PR požude, Satana - PR besa, Belzebub - PR proždrljivosti, Levijatan - PR zavisti i Belfegor - PR lenjosti.

      Oko mene su se najviše zauzeli Lucifer, Satana i Belfegor, a vi pronadjite svoje.

      Objektivno informisanje traži da vam nabrojim i sedam arhandjela, koji su promoteri vrlina:

      Архангел Јегудил, Свети арханђел Гаврило, Архангел Салатаил, Арханђел Михаило, Архангел Урил, Архангел Рафаил и Архангел Варахил

      Pretpostavljate da je meni najdraži Gavrilo, neki ga zovu i Gabrijel. On je lučonoša i zaštitnik mudrosti.

      Nego, jeste li primetili, sad kad sam nabrojao sedam arhandjela i sedam prinčeva pakla, da su ovi drugi većini poznatiji? Zanimljivo. To je zato što su nam svima gresi bliži nego vrline.

      Ne zamerite, ja sam u predbožićnom raspoloženju...

      Sutra ćemo jedni drugima umesto dobar dan, reći Hristos se rodi! Slaviće se rodjenje Njegovo. To je kao proslava rodjendana, obzirom da dete već ima 2013 godina.

      Slavite. Božić je jedan (ili dva)... Pripazite samo na Belzebuba, on voli sve manifestacije u koje su uključeni pečeni prasići i burići vina, piva i rakije...

Kuća obrasla bršljanom

Klovn suznih očiju

Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči.  Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!

Kuća obrasla bršljanom

Kuća obrasla bršljanom

      Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo.

      “Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da te vidim.  Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene.  Noću bih se budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I pitao se gde ćes biti do kraja mog života. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “

      Malo je poćutao, pa nastavio:

      “I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta nam se to desilo, pokušavao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspeo. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I  istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči.  Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!”

     “Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.”

      Otpio je ponovo iz čase: “Marija, reci mi nešto lepo?”

      “Šta god poželiš!”, rekla je.

      “Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš mome umu, ali ne toliko koliko želiš da osetiš moju kožu na tvom telu. Kaži mi da sam pesnik učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju dušu. Kaži mi da me još uvek voliš, više zbog mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo mrve ljubavi, kao prosjaku! Kaži mi da ćeš mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!”

      “Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo.

      ”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš po kosi i da mi na uho šapućeš uspavanku. Želim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada više ne probudim!”

      Nije ništa govorila. Čuo je kako tiho jeca.

      A onda je prekinula vezu. 

(odlomak iz romana "Kuća obrasla bršljanom" Lazara Janića)


Prodaja knjige na internetu