Ja sam ipak, samo klovn. Kad mi se plače, ja se smejem

      Moj je otac imao običaj da kaže, dobro je, kad završi neki posao u kući, za koji je on mislio da je važan... Sećam se njegove sahrane, sećam se, kad je sve obavljeno, kad je poslednji čovek napustio naše dvorište, i kad sam uveče ostao sam, sa majkom, u kući, pomislio sam... sad bi moj otac rekao, dobro je! Tad sam prvi put zaplakao...
      Moj otac nije kupovao neke stvari, npr. sat, kaiš, novčanik... nego je čekao da mu ja dam svoj, kad kupim novi. Sećam se, par dana pre njegove smrti, pokazao mi je moj stari izndrcani novčanik, koga sam mu dao par godina ranije, i rekao, vidi Lale, kakav je, kupi ti sebi novi a meni daj taj tvoj, koga sada imaš... Nisam mu ga tad dao. Ubacio sam ga tek u njegov sanduk... Godinama posle toga nisam kupio nov novčanik.
      Moj otac se uvek više ponosio sa mnom, nego što sam se ja ikada, i što neću nikada, ponositi sam sobom!
      A što ja vama danas pričam o svom ocu, ne znam, majke mi!
      Sve o mom ocu... E, ta priča još nije ispričana...
      Život je komplikovan. Zato ga je najlakše opisivati jednostavnim rečima...
      Ja sam samo kopirant. Život je original!
      Ništa više neću da vam pričam. Sve su priče već ispričane...

      Razmišljam o tome da se večeras napijem. I to je promena. Obično se napijem ne razmišljajući! 

      Idem sad. Poslaću razglednicu. Da, kad se vratim, znam gde sam bio.

      Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće.

Chaplin - movies, popcorn and beer radio

Volimo se u talasima. Živimo oluju!

Ja sam zidar. Zidam rečima. Gradim kulu u koju ću da se sakrijem.

Progone me te oči... kad zatvorim svoje. U dušu me gledaju.

Ni luk jeo ni luk mirisao. Ipak plače.

Laki se vraća kući.

U poteri za mestom ispod duge...

Zašto imam taj osećaj da propuštam najbitnije stvari?

Plašim se da, kad otvorim kinder-jaje, u njemu neće biti igračke...

Idi. Ostavi mi samo okrajak sna.

Neočekivano moguća nemoguća očekivanja.

Imam čudan osećaj da mi je ovo oblačno jutro pljunulo u kafu.

Ko sam ja da kritikujem Vlast, kad nema pas zašto da me ujede!

Naoštrite olovke. Pazite samo srce da ne polomite.

U lažima smo očvrsli, nas može da uplaši samo istina!

Kad budeš razumeo leptira, zavolećeš i svoj život!

Ovaj voz vozi u lepšu budućnost, a tvoja karta je povratna!

Odvukao vetar oblak u obliku belog zeca, ostao je od njega samo samo brašnjav trag...

Bujica reči, kao kapi iz potoka, niz dlanove mi se slila, i izgubila... Uspeo sam da nakupim kapi na dlanovima, tek za ovu rečenicu...

Umro je veliki mrav. Sasvim sam. Na kraju, svi umiru sami...

Ja sam samo jedan drveni dečak sa dugačkim drvenim nosom i živom željom da jednog dana postanem pravi dečak...

Srce me boli. Ili sam se opet zaljubio, ili me klepio infarkt.

Ja gutam, gutam, gutam... ali, kad puknem, moj mobilni telefon više ne može da se sastavi...

Tako je to. Onaj ko ti nedostaje, nikada nije tu, a oni kojima ti nedostaješ, potpuno su ti nebitni.

Volimo se u talasima. Živimo oluju!

Nekad je moja ironija toliko dobra, da mnogi misle da sam glup!

http://www.facebook.com/janiclazar