Iz knjige „Letopis Lakićke parohije“, paroha Nikodija Stefanovića

Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srp­ske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

Mogao bih reći, božijim proviđenjem i igrom slu-čaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vu­kadina Ilijinog Lukovića, no-vinara poreklom iz ovog kraja, i Aran­đelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

O toj beležnici Vukadinovoj biće reči kasnije… Ona mi je pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

Da se vratim Aranđelu Lakiću.

Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milu-tin Lakić službovao je u Pri­zrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira srpske vojske u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj život posvetio ljubavi prema otadžbini, pa se nikad nije ni ženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio rodnu kuću u Prizrenu i došao u Beograd, postavši vojni pitomac i kasnije, mladi potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je nagonio da pomogne otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

Imao je uspešnu vojničku karijeru, krunisanu u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Međutim, velike sile nisu dozvolile Srbiji da vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države i to ga je žestilo. Iz rata se vratio ranjen, penzionisan kao pukovnik, ali, što je važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije kralja Milana Obrenovića, i nagrađen je ogrom-nim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, prethodno vlasništvo osuđenog zaverenika u ubistvu kneza Mihaila.

O svojim zaslugama kruni Aranđel Lakić nikada nikom nije pri­čao i ljudi o tome nisu mnogo znali. Jednog dana sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo…

Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, okružena šumom i nekoliko kilometara udaljena od naj­bližih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinak hektara zemlje i veliki deo šume. Uglavnom pašnjake, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo bre­žuljak je bio u njegovom posedu.

Uskoro su ljudi zaseok koji je oko njegove kuće iznikao nazvali Lakići.

Kralj Milan Obrenović je u to vreme bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao duže vremena, skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru bio rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć svojih veza, brzo je postao jedan od najcenjenijih i naj­bogatijih ljudi u kraju.

Njegovom dobrom glasu doprineli su izuzetna velikodušnost i darežljivost prema siromašnim seljaci-ma, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

Veliki deo imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi i upravo je tamo više od devet desetina novca lično uložio u izgradnju ovog pravo­slavnog hrama, osveštanog 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima i ne bih se tome vraćao.

Dakle, Aranđel Lakić…

Njegova tajanstvena uloga na dvoru produžena je i posle abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom vladalo namesništvo, sve do punoletstva kralja Alek-sandra Obrenovića. Tih godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra. Putovao je više puta i ostajao nedeljama u Beču. Poslednji put se vratio u društvu kralja Milana 1894. godine, posle državnog udara koji je izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

Činilo se da je u samom državnom udaru i sam imao aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njima zaposeo vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indi­kativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, a u zdravici je objavio svoju odluku i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć. To je vreme iskoristio da bi po beogradskim ka­sarnama dobio zakletvu vernosti od vojske.

Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću i posle Aleksinog rođenja više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima i puštali da radi sve što mu se prohte.

Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da sin krene njegovim stopama. Ni dve godine nisu prošle kad je bio prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao povinovati vojnoj disciplini. Pravio je probleme koji nisu mogli da se tolerišu, čak ni uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi.

Bila je tu još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan.

Radilo se o začetku nekakvog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa ponekad gubio i padao u trans. Nije se to dešavalo često, ali sasvim dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te je njego-ve odiseje u nesvesno, nazivao vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pi­sati nešto kasnije.

Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsus­tvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, što je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu ništa postizali. Naime, Aleksa poče otkrivati devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući druš­tvo po okolnim krčmama i po sumnjivim konacima. Razvio se u nao­čitog mladića, a računavši i bogatstvo kojim je raspolagao, postao je curama neodoljiv. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

Ni ženidba sa već nosećom Valjevkom Milicom Gačić, poreklom iz bogate kuće, na koju ga je otac prinudio spasavajući obraz, kako svoj tako i devojčinih roditelja, ništa nije promenila u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući sred Lakića. Aleksino se zdravstveno stanje pogoršalo, neobični napadi su učestali. Da nije večito bio okružen braćom po piću, možda bi negde i stradao. Prijatelji bi ga tada odnosili u konak, gde bi se zatekli. Aleksa nije dozvoljavao da ga odvode kući… Ukućane nisu obaveštavali. Aranđel Lakić ni slutio nije da se duševno zdravlje nje­govog naslednika pogoršava…

I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi boemski, da se nije desilo nešto, što ga je, na neki način, promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu nje-gove porodice…

Bilo je to krajem leta 1895. godine.

Ali, o tome ću nešto kasnije, po prikazu događaja koji su svemu prethodili…

Vrata pakla

Već je pala noć kad se Mihajlo vratio od paroha Luke Jevre­movića do starog, munjom precepljenog drveta. Laki je traktorom već bio izorao duboku rupu, nekoliko metara niže od drveta, i počeo plugom da zakačinje ogromne komade slepljene cigle i kamena, zatrpane ispod brda. Pronašao je urušeni deo podruma!

„Ako nađeš tu išta, sem konjskih kosturova, prist’o je paroh da sutra peva opelo!“, obavestio je Lakija kad je stigao.

Kamene gromade Laki je otkopavao lopatom, ali su bile previše teške da bi njih dvojica vadili rukama. Mihajlo se dosetio rešenja i otišao je kući po lance za bikove, da bi njima kačili krupan šut i delove nagorelih greda, pa ih traktorom čupali napolje. Doneo je i metalno korito za šurenje svinja u koje su ubacivali manje komade, pa ga napunjenog, lancima i traktorom izvlačili uzbrdo.

Bio je to dug i mukotrpan posao, prolazili su sati. Reflektor za noćno oranje na traktoru obasjavao je sve dublju rupu, pa su zaklju­čili da je to deo kamenog stepeništa, koje je silazilo u dubinu, prema šumi…

Iako nisu nijednom stali, a već je bilo skoro četiri ujutru, nisu napredovali više od desetak metara u dubinu. Sa većom dubinom, bilo je teže izvlačiti šut, lanci nisu bili dovoljno dugački! Srećom, zidovi stepeništa stajali su celi, nisu se bili urušili, pa nije bilo opasnosti da će ih zatrpati odron. Ipak, Laki je bio očajan, bio je izračunao da je nagib brda na ovoj strani oko dva do tri metra na deset metara, a s obzirom da je pećina ispod brda bila duga preko sto metara, morali su otkopati još dvadesetak metara do dna!

Seli su umorni na vrh stepeništa, u leđa im je udarala svetlost reflektora i rupa pred njima je, zbog njihovih senki, izgledala još zlokobnija i neosvojivija.

Zapalili su po cigaru. Pušili su ćuteći, i gledajući niz stepenice u pomrčinu.

„Aleksa, zajebano po noći vaditi ovaj šut, jebeno taman kô da vadiš šišarke iz guzice. Da se manemo ovoga za noćas, a sutra da nađem pomoć, da ondak kopamo dublje?“ pitao je Mihajlo, dok je pušio cigaru.

Laki ga nije čuo. Gledao je ukočenim pogledom u dno ste­peništa.

Nešto se tamo čulo. Nekakvo pucketanje. A onda je video svet­lost fenjera. Prema njemu, iskočivši sa desne strane, kao da se provu­kao kroz nekakvu pukotinu u zidu stepeništa, prilazio je onaj petnaestogodišnji dečak, penjući se stepenicima.

Stao je ispred njih, još uvek u ruci držeći fenjer. Svetlost ih je obasjala svu trojicu, činilo se nadjačala i reflektor sa traktora! Laki je pogledao Mihajla, ovaj je pušio i gledao u njega, izgledalo je da dečaka ne primećuje. Vratio je pogled na dečaka. On je stavio prst na usta, utišavajući ga, a onda prošaptao: „Na kraju si tunela. Nemoj sad odustati. Tamo dole je spasenje. Nije sad daleko, nadomak ti je ruke! Samo požuri, dok se Ona nije vratila! Kopaj! Kopaj!“ Onda je nestao, sve sa fenjerom, kao da je ispario!

Mihajlo je gledao u njega, kao da je nešto pitao i čeka odgovor. Rekao mu je samo:

„Blizu smo, Kameni! Blizu smo, stari moj!“

Skočio je i strčao dole.

Mihajlo je polako ustao, bacio opušak iza sebe i više sebi, nego Lakiju, rekao:

„Naravno da smo blizu, skoro k’o da sedimo na vrećama kostiju! Još koji metar i lično će Lucifer vrata da nam otvori…“

„Donesi mi baterijsku lampu!“, vikao je Laki odozdo.

Kad je Mihajlo sišao dole sa lampom, video je Lakija da oslobađa od kamenja deo zida sa desne strane. Bacao je kamenje sebi iza leđa. Tu se uklještilo nekoliko debelih greda, koje su vero­vatno tamo pale sa krova podruma.

„Osvetli ovde,“ rekao mu je Laki, pokazujući na grede.

Mihajlo je osvetlio i tad su obojica videli!

Kroz grede su virile pukotine, a iza njih prazan pro-stor!

„Vidiš, stepenište na ovom mestu silazi udesno. Grede su zatvorile prolaz šutu, i on se nije odronio do dna stepeništa, samo do ovog zida pravo,“ pokazivao je Laki Mihajlu, smejući se. „Treba samo da izvučemo ove isprepletene grede i moći ćemo sići dole!“

Da oslobode prvu gredu trebalo im je dobrih pola sata. Izvukli su je iza sebe, na stepenište. Naredne dve su izvukli brže i deo šuta sručio se na nastavak ste-peništa.

Konačno, imali su dovoljno širok prolaz da se provuku dalje!

Tajna kuće Alekse Lakića, skrivena više od sto godina, bila je na pedesetak koraka, koliko je još trebalo da siđu niz stepenište, od konačnog otkrivanja!

„Je l’ sam prič’o ja za vrata pakla?!“ reče Mihajlo Lakiju, gleda­jući u metalna vrata, koja im se nađoše na putu.

Laki je, u svetlosti Mihajlove baterijske lampe, ugledao jedan četvrtasti prašnjavi fenjer, koji je visio na zidu. Dohvatio ga je, obrisao o majicu i upalio je Zippo upaljačem fitilj. Svetlost fenjera zaigra po zidovima, rasipajući svetlost na sve četiri strane.

Šarke su zacvilele kad su se obojica svom težinom naslonili na vrata i ona se otvoriše.

„Bogte, ovde je kô na hipodromu, sam’ konji fale“, iznenadi se Mihajlo, šarajući lampom po praznom prostoru ispred njih. „Mada, bojim se da će i konja biti, bar nji’ovi’ kosturova!“

„Izgleda kao prirodna pećina u brdu, samo je neko pod poplo­čao opekama. Ovde se verovatno skladištila krijumčarena roba u tursko vreme!“, rekao je Laki.

Odjek njihovih glasova vratio im se iz pomrčine i oni zadrhtaše!

Pošli su polako napred, prateći linije poda.

„Kako si saznao za ovu pećinu?“ pitao je sad Mi-hajlo.

„Sanjao sam je“, odgovori mu Laki.

Posle dvadesetak koraka naišli su na veliku gomilu beličastih kostiju.

„Jadan konj…“, prošaputao je Mihajlo.

„Aleksa Lakić je konje, verovatno, samo ispregao, a kad je posle više dana izašao polulud napolje, zaboravio je na njih! Tu, u mraku, nalaze se kosti još tri vranca… Njihovo njištanje se danima čulo iz podzemlja, o čemu je pisao Vukadin Luković. Ni kočija ne može biti daleko!“ rekao je Laki.

I zaista, već su kroz svelost lampe mogli videti i kraj pećine. Plafon je bio kamen i neravan i naglo se spuštao prema podu. Na samom kraju pećine, videla se kočija.

Par minuta su u tišini koračali prema njoj.

Raskošna drvena kočija, sa četiri ogromna drvena točka, obrubljena železom, visoka poput Džon Dira, ponos Aranđela Lakića, stajala je pred njima! Prkosila je zubu vremena čuvajući tajnu Alekse Lakića, o mestu gde je proveo svoje najbednije dane, dok su ga svi tražili, u vremenima početaka nervnog rastrojstva!

Dok je Mihajlo obilazio kočiju razgledajući je, pun divljenja i stra­hopoštovanja za njenu grandioznost i lepotu, Laki je otvorio dvokrilna vrata i popeo se preko dva drvena stepenika, osvetljavajuću njenu unutrašnjost ispruženim fenjerom.

I nije Laki zastao na pragu da bi se divio majstorski izrezbarenim reljefima na ružinom drvetu plafona i zidova, crvenom satenu sa sitnim zlatnim cvetićima udobnih sedišta smeštenih napred i nazad, debelim pamučnim zavesama optočenim zlatnim resama na pro­zorima, zastao je, jer je sad video da je njegova potraga okončana!

Na zadnjem sedištu kočije sedele su mumificirane mošti dve osobe, naslonjene jedno na drugo, prva je bila u ostacima prljavo bele haljine, koja joj je padala do vrhova nožnih kostiju, a druga je bila gola, sa iskidanom krpom samo oko karlične kosti… Svuda oko kostiju, po sedištu su stajale hrpice dogorelih ostataka lojanih sveća.

U tim trenucima, u njemu su se borila osećanja; olakšanje zbog završetka potrage, ali i beskrajna tuga zbog sudbine dva mlada bića, Magdalene Simonović, prekrasne devojke, i njenog brata dečaka, kome ni sad ime nije znao. Stajao je tako, činilo se večnost, gledajući u taj nestvarni prizor.

Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića, kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa, možda željan da i on, tu pored njih skonča, da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo! Kako im pali sveće, kako ih moli za oproštaj, a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede, jer je kriv, iako to nije hteo, eto svojim rukama oboje ih je zadavio, tamo, u šumi, kod potoka… Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma, i ovde, na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire, da bi, danima kasnije, samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine!

I nije Laki više mogao da gleda u te kosti, skrenuo je pogled, hteo je da se okrene, da pobegne, ali, onda mu je pogled pao na drugo sedište, i tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića, koju mu je, iza ramena, bio čitao!

I znao je!

Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića, zapisanih iz pera njegovog pobratima, Vukadina Lukovića!

Vizije Alekse Lakića su se ovde zapisane, čuvale sve ove godine, ove jadne kosti!

Podigao je malu, crnu knjižicu sa sedišta.

Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem, onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo, otvorio ju je i počeo okretati listove. Sitnim, ali čitkim rukopisom Alekse Lakića, zapisa­nim već izble-delim mastilom, bile su ispunjene skoro sve stranice…

A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis. Tu je pisalo:

„Imao sam poslednju viziju. U istu ovu kočiju, možda sto godina od sada, od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale, ušao je jedan čovek sa fenjerom. Pomolio se nad kostima, i tada je na sedištu ugle-dao ovu moju beležnicu. Uzeo je u ruke, prelistao do za-dnjeg zapisa, a onda mu je celo telo zadrhtalo, pao je na pod i zaplakao! Bijaše to moj daleki potomak, koji je moje ime nosio…“

Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo...

Izronio iz vetra

…Senke lišća igrale su na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori i nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i napunio usta hladnom tečnošću, proždirao je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim i od osvojene slobode, dobio želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je vrištao od radosti!

Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvo-dno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je čitav ptičji hor pevao pesmu kojom je dirigovao! Pesma o lepoj ženi koja ga čeka, negde tamo iza šume! Istrčao je nag na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se provlačio između višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir pod tabanima, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili ređati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke...

Izronio je iz vetra, preskačući, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde...

Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je nosio ostatke doručka. Obučen u prosto seljačko odelo i, mada je bila vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku.

Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošli-cu. Ovaj se teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“

I tada, iz pozadine svesti, doprla mu je misao da on, u stvari, ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane? ...da se sagne?, ...da požuri...? ...Pitao se kakav li mu to znak pokazuje, jer ovaj je nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom. Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi?

Ne shvatajući više šta se od njega očekuje, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, nogu do članaka, šaka i vrhova guzova u vodi...

Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlici ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru. „Moramo sačekati mrak da uđemo u Lakiće, kaže mi Milutin Jevđić da su oni otpadnici nekrsti formirali tamo oslobodilački odbor i da stražare po celom kraju,“ počeo je tiho da priča, pušeći. „Kaže da naročito paze na našu kuću, onaj lopov Rajević se natovrzo na mene otkad su mu sina zaklali zimus kod Korenite... A on je sad tamo neka glavna budža, seme mu se zatrlo, dabogda! Misli da sam ga ja zaklao, a nisam, ovoga mi krsta, ne bih ja na decu, greh je. Njega bih, ne bih dvaput razmislio, ali na decu, nikad! Kaže mi moj imenjak i pobratim Milutin, svaki dan je kod tvoje Ilinke, raspituje se, pretresa, džukela, a znam da je bacio oko na lepu ženu, svidela mu se, ona njegova, kažu, ne da mu da se na nju popne, prava Srpkinja, iz ugledne kuće, vratila se ocu početkom rata i sad za njega ni da čuje... Zato mi još više žao sina joj, i njen je sin, nije samo od one džukele. Ko zna, možda su ga i oni nekrsti zaklali, da bi na nas ljagu bacili! Šta je za njih da ubiju srpče od četrnaest leta...“, govorio je, činilo se više sebi, nego njemu. „Ti, kaže Milutin, možeš ostati kod kuće, nakupili su i za tebe svedoke da nisi bio u četnicima, svi ovi naši koji su se već vratili će potvrditi, potvrdiće i pop Nikodije, čak je našao i neke njihove da podrže i overe ispravu. A ja, šta ću, dok je kopilan Rajević živ, moram u šumu! Inače će me u aps, na tešku robiju, ako me i ne ubiju, nije nevernicima verovati! Milutin će mi donositi hranu, ti i Ilinka ne možete, na vas će motriti. Neće ovo njihovo dugo, kažu da će Englezi pomoći kralju da se vrati, za mesec, dva, pre jeseni... A onda će ona džukela videti, ko je Milutin Lakić!“ Pričao je još neko vreme, hrabreći samog sebe, a onda mu pogled ponovo pade na mladića u potoku, koji je je još uvek go čučao, kao da vrši nuždu. „A što se ti, crni sine, ne oblačiš, gde su ti čak-šire?“, pitao ga je iznenađeno, kao da ga sad prvi put vidi.

Ha, dobro pitanje, pomisli mladić, gde su mi čakšire, tamo negde nizvodno potoka, valjda, nije se sećao... Zapravo, ne zna ni ko je ovaj čovek, koji kaže da se zove Milutin, iako mu je u glavi neki čudan osećaj da ga poznaje? I, što je još čudnije, ne zna ni ko je on sâm, iako ga je ovaj Milutin nazvao Gavrilom? I čitavo ovo bulažnjenje Milutinovo bilo mu je nerazumljivo, ne zna on ni ko su nekrsti, ni ko su četnici, a kako da zna, kad ni sam nije sav svoj? I bi mu smešna ova situacija, i opet se zasmejao, kao malopre, dok je šljapkao po potoku...

Milutin ga je sad gledao ozbiljno, dok mu se ovaj smejao, a onda mu se lice namrači, ustade i poče da viče: „Što se smeješ, nesrećniče? Gde ti je odelo, nesrećniče? Gde ti je odeća, crni Gavrilo?!“ Zaboravio je Milutin sad i na oprez, i nije mario da li ga je neko pratio, video je sina poludelog u vodi, kako se histerično smeje, ustaje, i pruža ruku sa ispruženim prstom prema njemu, u njegova prsa. „Šta, šta...“, gledao je sebi u košulju, ništa nije video, bila je stara, potrgana i prljava, ista kao i juče, pa zar ga Gavrilo, zajebava, šta je njemu?! I smrači se od besa!

 I stajali su tako, jedan prema drugom, bradati čovek na obali, iznenađen i skamenjen, i goli golobradi mladić u potoku, sad mu se već histerično smejući u lice! Gledali su jedan u drugog, i nisu primetili treću priliku, ženu duge crne, raspuštene kose, u beloj haljini, koja je stajala na šumskom putu, i sa ispruženim rukama im dirigovala, kao lutkama na kanapima!

Milutin lagano podiže pušku prema Gavrilu. Ovaj mu je prilazio, skačući uvis i trupkajući nogama po vodi, nesvestan puške, očigledno se odlično zabavljajući! Na dva koraka od Milutina, puška je opalila pravo u Gavrilove grudi. Još se smejao, gubeći vazduh, i dok je padao, uhvatio se za Milutinove noge. Pokušavajući da se uz njega popne, stezao mu grčevito prljave čakšire. A onda je još jednom zakrkljao i opustio se...

Milutin je, kao hipnotisan, repetirao, i okrenuo pušku prema svojoj bradi. Zažmurio je i palcem gurnuo okidač.

Bio je mrtav još pre nego što je pao preko sina.

Žena u belom je spustila ruke.

Par trenutaka je stajala, a onda se okrenula i lagano vratila šumskim putem, dalje od potoka... Njen posao ovde bio je završen.

Jeste li leteli po vremenskim nitima tražeći prijatelje i neprijatelje?

      

Izdavačka kuća "Nova poetika" bi trebalo početkom septembra da objavi futuristički akcioni roman neobičnog naziva "Sam, ispod šljive" Stevana Šarčevića i Lazara Janića. Knjiga je završni deo trilogije „Oni su ovde sa nama“ Lazara Janića i razjašnjava drevno prokletstvo porodice Lakić.

Stevan Šarčević je domaćim ljubiteljima fantastike poznat uglavnom kao autor nagrađivanih kratkih priča iz domena fantastike. Priče je objavljivao u regionalnim zbornicima, časopisima, elektronskim magazinima i fanzinima. Objavio je zbirku poezije "Na tragu svetlosti" (2013) i zajedno sa piscem Milivojem Anđelkovićem učestvovao u u literarnom projektu "Naseljavanje Viz@ntije".

 Lazar Janić je urednik izdavačke kuće "Nova poetika". Do sada je objavio romane: "Kuća obrasla bršljanom" (2011), "Veštičje ludilo" (2012), zbirku priča "Misli očešljane vetrom" (2012) i zbirku pesama "Mirisi mamurnog mora" (2011).

  

Prvi deo trilogije: „Kuća obrasla bršljanom“, Argus (2011.)

Glavnog junaka romana „Kuća obrasla bršljanom“, Aleksu Lakića Lakija, autor Lazar Janić na prvi je pogled opisao kao vrlo kontroverznu ličnost. Vraća se iz inostranstva u pravo vreme da budzašto otkupi obezvređenu imovinu nekog društvenog preduzeća i beskurpulozno zloupotrebljava hiperinflaciju da bi je pretvorio u sopstveni lokal. Robu nabavlja koristeći sluđenost tranzicionih gubitnika. Prema mušterijama nastupa sa prezirom i nipodoštavanjem, a njegovo društvo čini polusvet opasno blizak beogradskom podzemlju.

Pa opet, isti taj Laki je čovek koji sanja. Sanja kuću obraslu bršljanom, kuću iz koje je pobegao još 1985-te po očevoj sahrani, kuću u koju nije smeo da se vrati. Svet po kome hodi postaje tek skrovište od užasnog zaveštanja što mu ga otac ostavlja. Verovao u kletve ili ne, poslušao je majku i ostao daleko od rodnog sela. Vrativši se iz potucanja po svetu, naseljava se u Beogradu 1993. godine.

Dve godine kasnije upoznaje ljubav svog života, Mariju Ranitijević. Nažalost, s njom se budi i staro prokletstvo. Nehotice, stižu u Lakiće, gde u vanvremenskom obračunu ginu Marijina baka Magdalena, obdarena veštičjim moćima, ali i Lakijevi najrođeniji. Tek tada Laki spoznaje da je Marijina loza važna karika drevne kletve. Rastaju se, možda zauvek. Marija odlazi u Pariz.

Možda bi već i to bilo sasvim dovoljno za jednu napetu priču, ali daleko od toga da se pripovest tu završava. Lakijev prijatelj Mile Desertić počinje da sanja istu opustelu kuću, sustižu ga naizgled natprirodne nevolje, a Lakija kroz snove vodi tajanstveni dečak i upućuje ga na sve jasnije tragove, na sitnice koje će pokrenuti potragu i Lakija dovesti generacijama unatrag, sve do pretka s kojim je sve započelo. Jedino rešenje je sahraniti mošti njegovih nesrećnih žrtava. Da li će uspeti u svom naumu i samim tim spasiti svog najboljeg prijatelja i povratiti ljubav, saznaćete u ovom vrtoglavom romanu.

Drugi deo trilogije: „Veštičje ludilo“, Argus (2012.)

U drugom delu sage „Oni su ovde sa nama“, autor nas storijom „Veštičje ludilo“ vraća u prošlost porodice Lakić, ne bi li razjasnio zamršena pitanja ostavljena otvorenim u „Kući obrasloj bršljanom“.

Roman započinje izvodom iz “Letopisa Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića. Kroz Letopise se upoznajemo sa životom Lakijevog pretka Aranđela Lakića i njegovog sina Alekse, od koga je prokletstvo, kako izgleda, i započelo. Laki stranicu za stranicom letopisa prati avanture svog pretka Alekse Lakića i njegovog vernog pratioca Vučka Lukovića. Međutim, u knjizi parohije Lakićke postoji skriveno mesto, koje Laki slučajno otkriva, gotovo istovremeno kad mu postaje jasno da je njegov prijatelj Milo, ne samo povezan sa prokletstvom, nego mu je najverovatnije i rođak.

I zaista, „Veštičje ludilo“ je svojevrsni letopis prokletstva familije Lakić. Tokom Lakijeve potrage i odmicanja po pisanijama Nikodija Stefanovića, sve je jasnija povezanost prošlosti sa dalekom budućnošću i roman lagano zaokreće ka trećem delu sage.

Prateći tragove iz letopisa i probijajući se kroz ponovljena snoviđenja, Laki shvata da njegova rodna kuća, za koju je verovao da je stožer drevnog prokletstva, u stvari nije izvorni dom Lakića. Proučavajući Letopise, otkriva da je Aranđelova kuća, uništena u požaru, bila locirana na brežuljku, podalje od kuće obrasle bršljanom. Iz pripovesti o Vukadinu Lukoviću, takođe delu zapisa koji prati, otkriva da je ulaz u prvobitni podrum obeležen.

Pa opet, možda „Veštičje ludilo“ i ne bi bila prava pripovest o kletvama i duhovima, da tu nije umešan Orhan Kalamperović, medijum, naizgled komičan lik i saradnik „Trećeg oka“ (sic!), posrednik između sveta živih i sveta mrtvih. On Lakiju kroz razgovore sa pokojnicima odaje dragocene informacije i najzad na videlo izlaze svi beočuzi komplikovane slagalice. Potraga se usmerava stotinjak metara dalje, vođena hrastom zasađenim rukom Vukadina Lukovića.

I naposletku, „Veštičje ludilo“ se završava hepiendom, otkrićem izvora zla, koje se kao zagonetka provlači kroz obe knjige ove sage. Pronalaskom originalnih zapisa Alekse Lakića, čoveka od koga je prokletstvo krenulo, sve se kristalizuje i upokojenjem mošti njegovih žrtava demon osvete nestaje, ali...

Da li je sve tako jednostavno? Jer, tajanstveni Lakijev vodič se još jednom pojavljuje, valjda tek da bi otvorio novu zagonetku: Kakve veze daleka budućnost može imati sa drevnim prokletstvom?

Pitanja, pitanja, pitanja... Ovo je knjiga prepuna pitanja.

Na neka je odgovoreno, a neka tek počinju da odjekuju u očekivanju odgovora!

  

            Završni deo trilogije pod nazivom „Sam, pod šljivom“ iz štampe izlazi krajem avgusta u izdanju „Nove Poetike“.

Radnja romana nas vodi trista godina u budućnost, tačnije u 2311. godinu. Svet je isparčan na nekoliko velikih geopolitičkih celina, među kojima se po izuzetnom blagostanju ističe Evropa, jedinstvena republika naseljena jednim narodom. Njeni stanovnici žive gotovo isključivo u megalopolisima. Čak i ako nisu zaposleni, uživaju visoke apanaže koje im omogućavaju luksuzan život. Poslove koje niko ne želi, obavljaju roboti i dolpengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gradova. Negde na granicama Evrope vode se ratovi, o kojima se uglavnom zna preko herojskih saga emitovanih kroz mas-medije, ali to je na margini interesovanja zadovoljnih Evropljana.

U tom i takvom svetu, detektiv Milivoj Jovanović dobija zadatak da istraži krađu uređaja za putovanje kroz vreme, ali, takođe, i eliminiše kradljivca, nekadašnjeg agenta Međudimenzionalnog odseka (MDO) Anu Simonović, koja, izvesno, stoji iza zločina. Trag vodi van grada i on izlazi da bi otkrio da je svet mnogo drugačiji od onoga kakvim ga je zamišljao... Da stvari nisu onakve kakvim se izdaju, shvatiće ubrzo i drugi MDO agent, Aleksa Lakić, koji se otiskuje na vremensko putovanje u nameri da zaustavi odbeglu Anu Simonović, s kojom je bio u emotivnoj vezi.

Velika jurnjava po vremenskoj osi, jurnjava u realnom vremenu, Kremansko proročanstvo i neočekivana otkrića smenjuju se bez ikakve kontrole. U vrtoglavoj akcionoj priči mešaju se likovi iz različitih epoha tokom gotovo 500 godina, a super-agenti, žrtve genetskih manipulacija i tehnologija budućnosti sukobljavaju se na čvornim vremenskim petljama sadašnjosti i alternativnih budućnosti.

Draža, „Art Anima“

Jeste li leteli po vremenskim nitima tražeći prijatelje i neprijatelje?

Jeste li se seksali sa podatnim klonovima koji su, možda, ljudska bića?

Sigurni ste da je ova sadašnjost vaša, međutim u to veruje i vaša replika u nekoj drugačijoj sadašnjosti. Onda, koji ste to Vi: ovaj, onaj, ili oni tamo treći? Ili, četvrti...?

Takva iskustva i saznanja nudi knjiga „Sam, ispod Šljive“ Stevana Šarčevića i Lazara Janića futuristički akcioni roman koji čitaoca ostavlja bez predaha. Ličnosti iz različitih vremena tokom 4-5 vekova, super-agenti, žrtve genetskih manipulacija i tehnologija budučnosti sukobljavaju se na čvornim vremenskim petljama sadašnjosti i alternativnih budućnosti nastalih zato što je Slobodan Milošević uspeo da izbegne rat.

Roman čvrste kompozicije, ubrzane radnje i odsečnog, modernog stila koji odmah ulazi u samu srž događanja. Upečatljiva vizija sveta, Evropske unije i Srbije u mogućim budućnostima, nastalim na marginama „Kremanskog proročanstva“.

Likove romana definišu ugrađeni implanti i ukrštaji superiornih gena, pojačavajući u njima ljubav i ljubomoru, zavist i osvetoljubljivost, seksualnost i perverznost, ali i neumornu akciju za prevlast na vremenskim čvorištima koja određuju moguće sadašnjosti i različite, zabrinjavajuće budućnosti.

Dva autora usaglašenog stila u romanu uzbudljivog, atraktivnog sadržaja i ubrzane radnje, ono što najmanje očekujete pod setno-sentimentalnim naslovom „Sam, ispod šljive“.

Milivoj Anđelković

Knjiga prepuna pitanja

Stevan Šarčević

KNJIGA PREPUNA PITANJA

            U drugom delu sage „Oni su ovde sa nama“, autor nas storijom „Veštičje ludilo“ vraća u prošlost porodice Lakić, ne bi li razjasnio zamršena pitanja ostavljena otvorenim u „Kući obrasloj bršljanom“.

            Roman započinje izvodom iz “Letopisa Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića. Kroz Letopise se upoznajemo sa životom Lakijevog pretka Aranđela Lakića i njegovog sina Alekse, od koga je prokletstvo, kako izgleda, i započelo. Laki stranicu za stranicom letopisa prati avanture svog pretka Alekse Lakića i njegovog vernog pratioca Vučka Lukovića. Međutim, u knjizi parohije Lakićke postoji skriveno mesto, koje Laki slučajno otkriva, gotovo istovremeno kad mu postaje jasno da je njegov prijatelj Mile, ne samo povezan sa prokletstvom, nego mu je najverovatnije i rođak.

            I zaista, „Veštičje ludilo“ je svojevrsni letopis prokletstva familije Lakić. Tokom Lakijeve potrage i odmicanja po pisanijama Nikodija Stefanovića, sve je jasnija povezanost prošlosti sa dalekom budućnošću i roman lagano zaokreće ka trećem delu sage.

            Prateći tragove iz letopisa i probijajući se kroz ponovljena snoviđenja, Laki shvata da njegova rodna kuća, za koju je verovao da je stožer drevnog prokletstva, u stvari nije izvorni dom Lakića. Proučavajući Letopise, otkriva da je Aranđelova kuća, uništena u požaru, bila locirana na brežuljku, podalje od kuće obrasle bršljanom. Iz pripovesti o Vukadinu Lukoviću, takođe delu zapisa koji prati, otkriva da je ulaz u prvobitni podrum obeležen.

            Pa opet, možda „Veštičje ludilo“ i ne bi bila prava pripovest o kletvama i duhovima, da tu nije umešan Orhan Kalamperović, medijum, naizgled komičan lik i saradnik „Trećeg oka“ (sic!), posrednik između sveta živih i sveta mrtvih. On Lakiju kroz razgovore sa pokojnicima odaje dragocene informacije i najzad na videlo izlaze svi beočuzi komplikovane slagalice. Potraga se usmerava stotinjak metara dalje, vođena hrastom zasađenim rukom Vukadina Lukovića.

            I naposletku, „Veštičje ludilo“ se završava hepiendom, otkrićem izvora zla, koje se kao zagonetka provlači kroz obe knjige ove sage. Pronalaskom originalnih zapisa Alekse Lakića, čoveka od koga je prokletstvo krenulo, sve se kristalizuje i upokojenjem mošti njegovih žrtava demon osvete nestaje, ali...

            Da li je sve tako jednostavno? Jer, tajanstveni Lakijev vodič se još jednom pojavljuje, valjda tek da bi otvorio novu zagonetku: Kakve veze daleka budućnost može imati sa drevnim prokletstvom?

            Pitanja, pitanja, pitanja... Ovo je knjiga prepuna pitanja.

            Na neka je odgovoreno, a neka tek počinju da odjekuju u očekivanju odgovora!

Da zavirimo malo u Veštičje ludilo

        
        Draško Zukić je celo prepodne bio nervozan.

      Sinoć, u kafiću, isprepadala ga je priča koju je čuo od Lakija, o nekoj demonskoj veštici koja progoni sve iz loze Lakića, znači i njegovog  druga Mila, a za koga se sad ispostavilo da je, izgleda, Lakijev sinovac…

      Magdalenu je dovezao svojoj kući, i jadna devojka je, čuo je, celu noć preplakala, smirila se i zaspala tek pred zoru…

      Žena mu nije ništa prigovorila, ali nije mu izgledalo da joj je baš sasvim jasno zašto dovodi nepoznatu devojku, još u histeričnom stanju, i tako kasno noću, u njihovu kuću…

      Jutros ga je probudio telefonski poziv od Lakija sa lošim vestima o Milovoj nesreći…

      I na kraju, kičma ga je sve više bolela, Diklofenak, koga je sam sebi prepisao, izgleda da nije delovao.

      Nije mogao da dočeka da ga Laki ponovo zove i obavesti o Milovom stanju, već je sam nazvao bolnicu. Saznao je isto što je i znao, naime, da je Mile u komi, i da mu je zdravstveno stanje, zasad, nepromenjeno. Tada se setio da je danas četvrtak, dakle Mile je trebao raditi, pa je javio i menadžeru svoje agencije za saobraćajnu nesreću, i da mu večeras mora naći zamenu.

      Nije on bio takav čovek koji bi mogao samo da sedi i čeka, želeo je da može nekako aktivnije da pomogne, ali nije znao kako?! Da je to neki problematični huligan, koji pravi sranja, znao bi on kako bi sa njim, lepo bi ga provukao kroz šake, ali kako se boriti protiv veštice, i to još mrtve sto godina?

      Sad je shvatio da je, valjda već pedeseti put u deset minuta, sedeći u dnevnoj sobi i držeći u ruci daljinski upravljač, promenio kanal na televizoru, a da na ekran uopšte nije obraćao pažnju. Ugasio je televizor i bacio daljinski na drugi kraj troseda. Onda je ispod stočića dohvatio par starih časopisa i počeo mehanički da ih prelistava.

      A onda, iznenada, naleteo je na članak koji ga je zainteresovao! Bio je to članak o komuniciranju sa mrtvima, autor je navodio primere uspešnih razgovora sa pokojnim osobama, gde su srodnici, na primer, uspeli saznati gde je pokojnik pre smrti sakrio polisu osiguranja, i to direktno od njega, ili bi sam pokojnik, koji se vodio kao nestao, objasnio gde je skončao, pa su naslednici mogli da mu nadju kosti, da ga propisno sahrane i podele nasledstvo. Okrenuo je naslovnu stranu časopisa i pogledao, bilo je to Treće Oko, a onda se ponovo vratio na članak. A onda je autor, na kraju članka, otkrio i ime tog parapsihologa, koji je uspešno komunicirao sa duhovima. Bio je to, naime, sam autor, izvesni Orhan Kalamperović iz Beograda!

      Pa, ako ja ne mogu duha da propustim kroz šake, i da ga naučim pameti, možda može ovaj čovek u tome nešto da pomogne? Nije baš nešto bio ubedjen, ali uraditi bilo šta, bolje je nego ne raditi baš ništa, i Zukić se odluči da okuša sreću…

      Koliko Orhana Kalamperovića može biti u telefonskom imeniku Beograda, pomislio je?

      Ispostavilo se da je bio samo jedan.

      Ukucao je broj telefona u svoj mobilni telefon, i izašao u dvorište. Nije hteo da, možda, probudi Magdalenu, koja je spavala u susednoj sobi, a ni ženi nije baš do kraja tačno obrazložio razlog njenog boravka kod njih, a ona je tu u kuhinji, kuva ručak, ako on može da čuje nju kako struže varjačom i lupka šerpama, mogla bi i ona njega. Što je sigurno, sigurno je.

      Posle drugog zvona, veza je uspostavljena, i javio mu se neki ženski glas.

      “Izvinete, da li mogu dobiti gospodina Orhana Kalamperovića?”, pitao je.

      “Ja sam, “ odgovorio mu je taj isti glas.

      Gospodin Orhan Kalamperović je imao izuzetno visoku boju glasa!

      Zukić je ukratko objasnio da je pročitao gospodinovov članak, i da je veoma zainteresovan za mogućnost komuniciranja sa pokojnicima, da, naime, jedan njegov prijatelj ima jedan sličan problem onima opisanim u članku. Nije mu jedino pomenuo da bi u ovom slučaju bilo potrebno komunicirati sa pokojnom vešticom! Gospodin Kalamperović je pristao da pomogne ukoliko može, dao je svoju adresu, čak štaviše, upravo za sat vremena bi mogli da se vide, jer za danas nije imao ništa u planu.

      Samo što je završio razgovor, telefon mu je zazvonio. Bio je to Laki, rekao je da je video Mila, da je sredio da ga premeste u bolju sobu i da dobije bolju negu. Opet se raspitivao o Magdaleni i rekao mu je da sa Ivanom upravo kreće u Lakiće.

      Pa, ako vidovnjak danas nema ništa u planu, i  ako hoće da pomogne, može to biti i u Lakićima. Put može videti na auto karti, a samu kuću će, verovatno, naći još lakše, ljudi u selu znaju gde je čija kuća, raspitaće se usput.

      Ženi je objasnio da mora da ide da nešto pomogne jednom kolegi, i zamolio je da pravi društvo Magdaleni kad se probudi.

      “Hoćeš doći do ručka?”, pitala je.

      Odgovorio joj da ga ne čekaju, ješće on nešto usput, ili kad se vrati.

      Kad mu je gospodin Kalamperović otvori vrata stana, Zukića je dočekalo još jedno iznenadjenje!

      Vidovnjak, pored ženskog glasa, bio je visok nešto manje od metar i po, i nosio je naočare debljine dve oveće pepeljare, iza kojih su njegove bledoplave oči izgedale ogromne! Bio je obučen u sivo parno odelo, i sivu košulju, bez kravate, sa raskopčanom kragnom čiji su mu vrhovi dolazili skoro do pola tela. Na nogama je imao kućne papuče u oblika dva velika bela zeca.

      Živeo je u malom stanu, ali koji je skoro ceo bio ispunjen knjigama. Ponudio je Zukiću kafu, ali i konjak, i ovaj je pristao na oba pića.

      “Razumem ja skepticizam naših ljudi koji ne veruju da je komunikacija sa mrtvim osobama moguća,” rekao je Orhan kad je poslužio piće, i seo u veliku fotelju naspram Zukića. Fotelja ga je progutala, noge su mu visile oko deset santimetara iznad poda. “Ovde je pedeset godina vladao komunizam, i veliki broj ljudi ne veruje u zagrobni život. Ali, evo, uzmite za primer Severnu Ameriku i Kanadu. Po istraživanjima renomiranih agencija, tamo dvesta hiljada ljudi svako veče komunicira sa mrtvima. Vidim da niste ubedjeni, ali evo vam dokaza! Sigurno ste gledali mnogo filmova u kojima se pojavljuje takozvana uidži ploča ili ploča za gatanje. To je kartonska ploča sa štampanom abecedom i plastičnim trouglom. Pored slova abecede ima još i odštampano jedno “da” i jedno “ne”. Nekoliko ljudi sedne oko te ploče, pazeći da se ne dodiruju i stave desni kažiprst na plastični trougao. Pozovu nekog prisutnog duha, nešto ga upitaju, i trougao, čini se, sam od sebe krene od slova do slova, ispisujući reči!”

      “Gledao sam to u filmovima”, kaže Zukić.

      “To je samo primer komunikacije sa duhovima, koji je opštepoznat. Ja, inače, ne koristim uidži, moja komunikacija sa njima je na iznadsvesnoj razini. Imam dar da pronalazim energetske tačke u kojima oni obitavaju, i sa njima razgovaram mislima.”

      Gospodin Kalamperović je još oko pola sata objašnjavao svoj način komunikacije i navodio primere, sve dok nije zapazio kako Zukić pogleda u sat, pa mu je onda dopustio da objasni kakvu pomoć očekuje od njega.

      Vidovnjak je pristao da sa Zukićem otputuje u Lakiće, o svojoj nagradi nije hteo da govori unapred, to se podrazumevalo samo ako je mušterija zadovoljna uspostavljenim kontaktom. Zaintrigirala ga je činjenica da neko želi da priča sa osobom koji je mrtva već ceo vek, ali to po njemu nije bio problem, jer “sa one strane” vreme ne teče.

      Deset minuta kasnije bili su na putu.

      Kao što je i mislio, Lakiće je lako ponašao, a i prvi seljak koga je upitao za kuću Alekse Lakića, znao je gde se ona nalazi, i objasnio mu kojim putem tamo da dodje, mada ga je, videlo se, ova poseta začudila.    

      Kad je izašao autom iz šume, ugledao je na vrhu brda krov male kućice, skoro cele zaklonjene drvećem i šibljem, i obrasle bršljanom. Na putu  ispred bio je parkiran Lakijev žuti golf. Pored njega, prepoznao je Ivana, koji je stajao sa jednim krupnim čovekom, i obojica gledali u traktor na padini brežuljka pored kuće, koji je izoravao neku jarugu.

      “Izgleda da smo stigli”, rekao je malom čovečuljku sa naočarima pored sebe.

      Izašli su iz auta. Zukić je prišao Ivanu i čoveku u njegovom društvu.

      Pozdravio se sa Ivanom, a onda je pružio ruku i drugom muškarcu.

      “Poštovanje, ja sam Draško Zukić, Lakijev prijatelj”, predstavio mu se.

      Kameni je prihvatio ruku i odgovorio:

      “Dobar dan, dobro došli, ja sam Mihajlo Luković, Aleksin prijatelj.”

      “A gde je Laki?”, upitao je Zukić obojicu.

      Ivan mu pokaza glavom prema traktoru, a Kameni, češkajući se iza uva, odgovori:

      “Prijatelj nam je, kanda, izludeo, ene ga ore livadu, sto puta sve po istom mestu, sad ´namo, sad ´vamo, iskop´o je već dva metra, mo´š u rupu već diviziju vojske sa´raniti, a računam da će do jutra stići i do Kine, jašta, more!”

      Čovečuljak sa naočarima nije se zaustavljao da se pozdravlja, nego se polako, bez reči, uputio bliže kući, jednom rukom se držao za okvir naočara, i drugu je ispružio napred, ispred sebe. Izgledalo je kao da opipava zrak.

      Koliko god da se Kameni čudio Lakiju na njegovim postupcima, još više se sad začudi čovečuljku!

      “A šta ovaj opipava, jel´ ćorav, šta li?”, upita Zukića.

      Ivan se zasmejao.

      “To je Orhan Kalamperović, on je vidovnjak, sad traži energetski pojas ili tačke, jebemliga, kako se to već zove, preko njih on može da komunicira sa duhovnim svetom, i da razgovara sa mrtvima,”  objasni Zukić.

      “A, tako…”, reče Kameni, kao da mu je sad, posle ovog razjašnjenja,  postalo baš sve jasno. Ali, još uvek se češkao iza uva.

      Laki je registrovao da je stigao Zukić, pa je brzo doterao traktor do njih.

      “Je li sve u redu? Gde je Magdalena?”, pitao je uzbudjeno Zukića kad je ugasio traktor i skočio sa njega.

      “Ne brini ništa, kod mene je u kući, sa mojom ženom i decom. Nego…”, Zukić pokaza Lakiju na čovečuljka, koji je upravo zamicao iza ograde u dvorište. “Doveo sam vidovnjaka, on može da komunicira sa mrtvima, možda može da sazna gde su kosti te veštice…”

      Laki ga zagonetno pogleda.

      “Znam ja gde su kosti Magdalene Simonović i njenog brata.”

      Sva trojica ga sa zaprepašćenjem pogledaše! Ivanu sa treskom ispade knjiga iz ruke.

      “Gde…?”, upita Zukić.

      Laki podiže prst uvis, i ne okrećući se, uperi ga sebi iza ramena. “Tamo, gde orem!”

      Kiša, koja se skoro celo popodne sa juga približavala, u tom trenutku je počela da pljušti.