Ja sam direktor

Šljiva je čudo

Šljiva je čudo. Manifestuje se se u više stanja. Sveža je samo u jednom vremenskom periodu, u kasno leto i ranu jesen. Tad se može ubrati sa drveta, a ograničen broj ljudi može sesti u hlad ispod. Pravilo je, da što je plod krupniji, drvo je patuljastije. Nema tu mnogo hlada. Suva se pakuje u malim količinama i prodaje širom sveta. Tečna je najsuperiornija: što se više konzumira, čoveku daje više samopouzdanja. Tad niko lepši, pametniji ni jači od njega! Zadnja manifestacija često se ogleda na licu, ispod oka. Ona se najponosnije nosi, i o njoj se dugo pripoveda... Ej, Srbijo, među šljivama! Pa, nećeš valjda među knjigama!?

Bitanga i princeza

Sedeli su na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta drugo, pili pivo i pušili.

Ivan je došao sa Natašom minut pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli.

Ivan je pričao, a ostali se smejali.

„E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!“ kaže Ivan, pa pogleda u Mila:

„Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u ’Riju’, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?“

„Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne dva!“ smejao se Mile.

„Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se i priča kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže, plaćaju 900 dinara gram i zove me da odemo na pivo, kad proda.“ Smeje se, a Nataša ga gurka: „Ćuti, nemoj...!“

„Pričaj sad kad si počeo,“ ubeđuje ga Mile.

„Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan. On se ponudi da dođe i on, da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...“

„Polakomila se budala na pivo,“ smeje se Mile.

„Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci i okačenom ribom, na drugoj. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.“

„A ta njegova riba nema šesnaest godina!“ ubacuje se Nataša.

„Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Taž­vaku, što živi u stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio dop, izvukao nekoliko crta, ponudi nas, mi odbijemo i oni pošmrču sami...“

„Sve se bojim da bi ti odbio, da te nisam klepila,“ kaže Nataša.

„Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,“ brani se Ivan.

„Nije ti dobro od dopa,“ cereka se Mile.

„I nastavimo da pijemo,“ nastavlja Ivan, „karton se prazni, čak se i ova moja napila i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu po­žuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi bi, udarilo mi pivo u glavu.“

Svi se smeju, Ivan nastavlja: „Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, strelja me očima. Oni seli ponovo na krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, ona gore, jaše ga, samo u majici, na mene i ne gledaju. Otišao bih i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku. A Nataša nema više soba, to je garsonjera… Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.“

Opšti smeh, smeje se i Laki.

„Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,“ kaže Mile.

„Ne prodajem dečju pornografiju,“ smeje se Laki.

„Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga.“

„I kako se to završilo?“ pita Mile.

„Radili su to do četiri ujutro, pa su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, onaj kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu...“

Provala smeha, smeje se i Nataša.

„I kakve to veze ima sa informativnim razgovo-rom?“ pita Mile.

„Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa devojkom u stan, pili smo pivo, otišao u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.

„Šta bi ti sa njim radio celu noć na trgu?“ pita Mile.

„Ne znam u kom je lik tripu, ne bih ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu. Pandur me na kraju pita da li mi je nudio neku tehniku i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me on zove, kaže, brate, bio si okej, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve i poskidam mu i svu rodbinu po spisku i kažem da me više ne zove.“

„Sad možeš da platiš turu piva, pošto si se kod pandura jeftino izvukao,“ kaže Mile.

„Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao tehniku i zlatni lanac!“

„Ma, šalim se, ja ću. Ko još hoće pivo?“

Laki je odmahnuo rukom. Ivan je gužvao praznu limenku. „Hoćeš ti, šećeru?“ pitao je Natašu, a onda rekao Milu:

„Ma, donesi i nama dva.“

Mile ode do šanka, uze iz rashladne vitrine tri limenke i ostavi u novčanik na šanku 300 dinara. „Zadrži kusur,“ reče mu.

Bacio je sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu baci još jednu, čim je Ivan prvu pružio Nataši.

„Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?“ upita Mile Ivana.

„Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, je li imam tremu. Kažem nemam, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam koliko je dozvoljeno po novom zakonu alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto-školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od 0,30 promila, mogu slobodno da idem kući...“

„Neki drkadžija,“ kaže Mile.

„Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto pas lutalica lajući za točkovima. Kaže, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na ispitu. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.“

„I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas?“ smeje se Mile.

„Pešaci jesu, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno!“

„A što nisi stao?“ pita Mile i već se hvata za stomak od smeha.

„Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću i u to proletim kroz crveno“.

„Ti nisi normalan!“ rekla je Nataša.

„Slušaj ovo...,“ nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.

Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, retko učestvujući u razgovoru.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu.

Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se i oni otrčaše prema stanici.

Mile je stao pored svog suzukija od hiljadu konja, a Laki na vratima duboko udisao svež vazduh.

„Nisi nešto večeras raspoložen?“ konstatovao je Mile.

Laki se napravi da je prečuo pitanje.

Odlutao je mislima daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka.

Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.

Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.

Mislio je na kuću u rodnim Lakićima, praznu i napuštenu već mnogo godina. Odatle je užasnut pobegao sa željom da se više nikad ne vrati. On, koji se ničeg nije plašio...

Pomisli, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

Prolog

Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem u blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim trulog lišća i ras­kvašene zemlje. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom poglêda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao! Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...

Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kuće zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića, kao kroz dva oka, samo lojanom lampom - petnaestogodišnji dečak je umirao…

Iz knjige „Letopis Lakićke parohije“, paroha Nikodija Stefanovića

Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srp­ske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

Mogao bih reći, božijim proviđenjem i igrom slu-čaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vu­kadina Ilijinog Lukovića, no-vinara poreklom iz ovog kraja, i Aran­đelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

O toj beležnici Vukadinovoj biće reči kasnije… Ona mi je pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

Da se vratim Aranđelu Lakiću.

Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milu-tin Lakić službovao je u Pri­zrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira srpske vojske u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj život posvetio ljubavi prema otadžbini, pa se nikad nije ni ženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio rodnu kuću u Prizrenu i došao u Beograd, postavši vojni pitomac i kasnije, mladi potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je nagonio da pomogne otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

Imao je uspešnu vojničku karijeru, krunisanu u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Međutim, velike sile nisu dozvolile Srbiji da vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države i to ga je žestilo. Iz rata se vratio ranjen, penzionisan kao pukovnik, ali, što je važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije kralja Milana Obrenovića, i nagrađen je ogrom-nim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, prethodno vlasništvo osuđenog zaverenika u ubistvu kneza Mihaila.

O svojim zaslugama kruni Aranđel Lakić nikada nikom nije pri­čao i ljudi o tome nisu mnogo znali. Jednog dana sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo…

Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, okružena šumom i nekoliko kilometara udaljena od naj­bližih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinak hektara zemlje i veliki deo šume. Uglavnom pašnjake, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo bre­žuljak je bio u njegovom posedu.

Uskoro su ljudi zaseok koji je oko njegove kuće iznikao nazvali Lakići.

Kralj Milan Obrenović je u to vreme bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao duže vremena, skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru bio rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć svojih veza, brzo je postao jedan od najcenjenijih i naj­bogatijih ljudi u kraju.

Njegovom dobrom glasu doprineli su izuzetna velikodušnost i darežljivost prema siromašnim seljaci-ma, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

Veliki deo imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi i upravo je tamo više od devet desetina novca lično uložio u izgradnju ovog pravo­slavnog hrama, osveštanog 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima i ne bih se tome vraćao.

Dakle, Aranđel Lakić…

Njegova tajanstvena uloga na dvoru produžena je i posle abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom vladalo namesništvo, sve do punoletstva kralja Alek-sandra Obrenovića. Tih godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra. Putovao je više puta i ostajao nedeljama u Beču. Poslednji put se vratio u društvu kralja Milana 1894. godine, posle državnog udara koji je izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

Činilo se da je u samom državnom udaru i sam imao aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njima zaposeo vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indi­kativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, a u zdravici je objavio svoju odluku i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć. To je vreme iskoristio da bi po beogradskim ka­sarnama dobio zakletvu vernosti od vojske.

Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću i posle Aleksinog rođenja više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima i puštali da radi sve što mu se prohte.

Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da sin krene njegovim stopama. Ni dve godine nisu prošle kad je bio prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao povinovati vojnoj disciplini. Pravio je probleme koji nisu mogli da se tolerišu, čak ni uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi.

Bila je tu još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan.

Radilo se o začetku nekakvog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa ponekad gubio i padao u trans. Nije se to dešavalo često, ali sasvim dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te je njego-ve odiseje u nesvesno, nazivao vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pi­sati nešto kasnije.

Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsus­tvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, što je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu ništa postizali. Naime, Aleksa poče otkrivati devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući druš­tvo po okolnim krčmama i po sumnjivim konacima. Razvio se u nao­čitog mladića, a računavši i bogatstvo kojim je raspolagao, postao je curama neodoljiv. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

Ni ženidba sa već nosećom Valjevkom Milicom Gačić, poreklom iz bogate kuće, na koju ga je otac prinudio spasavajući obraz, kako svoj tako i devojčinih roditelja, ništa nije promenila u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući sred Lakića. Aleksino se zdravstveno stanje pogoršalo, neobični napadi su učestali. Da nije večito bio okružen braćom po piću, možda bi negde i stradao. Prijatelji bi ga tada odnosili u konak, gde bi se zatekli. Aleksa nije dozvoljavao da ga odvode kući… Ukućane nisu obaveštavali. Aranđel Lakić ni slutio nije da se duševno zdravlje nje­govog naslednika pogoršava…

I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi boemski, da se nije desilo nešto, što ga je, na neki način, promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu nje-gove porodice…

Bilo je to krajem leta 1895. godine.

Ali, o tome ću nešto kasnije, po prikazu događaja koji su svemu prethodili…

Vrata pakla

Već je pala noć kad se Mihajlo vratio od paroha Luke Jevre­movića do starog, munjom precepljenog drveta. Laki je traktorom već bio izorao duboku rupu, nekoliko metara niže od drveta, i počeo plugom da zakačinje ogromne komade slepljene cigle i kamena, zatrpane ispod brda. Pronašao je urušeni deo podruma!

„Ako nađeš tu išta, sem konjskih kosturova, prist’o je paroh da sutra peva opelo!“, obavestio je Lakija kad je stigao.

Kamene gromade Laki je otkopavao lopatom, ali su bile previše teške da bi njih dvojica vadili rukama. Mihajlo se dosetio rešenja i otišao je kući po lance za bikove, da bi njima kačili krupan šut i delove nagorelih greda, pa ih traktorom čupali napolje. Doneo je i metalno korito za šurenje svinja u koje su ubacivali manje komade, pa ga napunjenog, lancima i traktorom izvlačili uzbrdo.

Bio je to dug i mukotrpan posao, prolazili su sati. Reflektor za noćno oranje na traktoru obasjavao je sve dublju rupu, pa su zaklju­čili da je to deo kamenog stepeništa, koje je silazilo u dubinu, prema šumi…

Iako nisu nijednom stali, a već je bilo skoro četiri ujutru, nisu napredovali više od desetak metara u dubinu. Sa većom dubinom, bilo je teže izvlačiti šut, lanci nisu bili dovoljno dugački! Srećom, zidovi stepeništa stajali su celi, nisu se bili urušili, pa nije bilo opasnosti da će ih zatrpati odron. Ipak, Laki je bio očajan, bio je izračunao da je nagib brda na ovoj strani oko dva do tri metra na deset metara, a s obzirom da je pećina ispod brda bila duga preko sto metara, morali su otkopati još dvadesetak metara do dna!

Seli su umorni na vrh stepeništa, u leđa im je udarala svetlost reflektora i rupa pred njima je, zbog njihovih senki, izgledala još zlokobnija i neosvojivija.

Zapalili su po cigaru. Pušili su ćuteći, i gledajući niz stepenice u pomrčinu.

„Aleksa, zajebano po noći vaditi ovaj šut, jebeno taman kô da vadiš šišarke iz guzice. Da se manemo ovoga za noćas, a sutra da nađem pomoć, da ondak kopamo dublje?“ pitao je Mihajlo, dok je pušio cigaru.

Laki ga nije čuo. Gledao je ukočenim pogledom u dno ste­peništa.

Nešto se tamo čulo. Nekakvo pucketanje. A onda je video svet­lost fenjera. Prema njemu, iskočivši sa desne strane, kao da se provu­kao kroz nekakvu pukotinu u zidu stepeništa, prilazio je onaj petnaestogodišnji dečak, penjući se stepenicima.

Stao je ispred njih, još uvek u ruci držeći fenjer. Svetlost ih je obasjala svu trojicu, činilo se nadjačala i reflektor sa traktora! Laki je pogledao Mihajla, ovaj je pušio i gledao u njega, izgledalo je da dečaka ne primećuje. Vratio je pogled na dečaka. On je stavio prst na usta, utišavajući ga, a onda prošaptao: „Na kraju si tunela. Nemoj sad odustati. Tamo dole je spasenje. Nije sad daleko, nadomak ti je ruke! Samo požuri, dok se Ona nije vratila! Kopaj! Kopaj!“ Onda je nestao, sve sa fenjerom, kao da je ispario!

Mihajlo je gledao u njega, kao da je nešto pitao i čeka odgovor. Rekao mu je samo:

„Blizu smo, Kameni! Blizu smo, stari moj!“

Skočio je i strčao dole.

Mihajlo je polako ustao, bacio opušak iza sebe i više sebi, nego Lakiju, rekao:

„Naravno da smo blizu, skoro k’o da sedimo na vrećama kostiju! Još koji metar i lično će Lucifer vrata da nam otvori…“

„Donesi mi baterijsku lampu!“, vikao je Laki odozdo.

Kad je Mihajlo sišao dole sa lampom, video je Lakija da oslobađa od kamenja deo zida sa desne strane. Bacao je kamenje sebi iza leđa. Tu se uklještilo nekoliko debelih greda, koje su vero­vatno tamo pale sa krova podruma.

„Osvetli ovde,“ rekao mu je Laki, pokazujući na grede.

Mihajlo je osvetlio i tad su obojica videli!

Kroz grede su virile pukotine, a iza njih prazan pro-stor!

„Vidiš, stepenište na ovom mestu silazi udesno. Grede su zatvorile prolaz šutu, i on se nije odronio do dna stepeništa, samo do ovog zida pravo,“ pokazivao je Laki Mihajlu, smejući se. „Treba samo da izvučemo ove isprepletene grede i moći ćemo sići dole!“

Da oslobode prvu gredu trebalo im je dobrih pola sata. Izvukli su je iza sebe, na stepenište. Naredne dve su izvukli brže i deo šuta sručio se na nastavak ste-peništa.

Konačno, imali su dovoljno širok prolaz da se provuku dalje!

Tajna kuće Alekse Lakića, skrivena više od sto godina, bila je na pedesetak koraka, koliko je još trebalo da siđu niz stepenište, od konačnog otkrivanja!

„Je l’ sam prič’o ja za vrata pakla?!“ reče Mihajlo Lakiju, gleda­jući u metalna vrata, koja im se nađoše na putu.

Laki je, u svetlosti Mihajlove baterijske lampe, ugledao jedan četvrtasti prašnjavi fenjer, koji je visio na zidu. Dohvatio ga je, obrisao o majicu i upalio je Zippo upaljačem fitilj. Svetlost fenjera zaigra po zidovima, rasipajući svetlost na sve četiri strane.

Šarke su zacvilele kad su se obojica svom težinom naslonili na vrata i ona se otvoriše.

„Bogte, ovde je kô na hipodromu, sam’ konji fale“, iznenadi se Mihajlo, šarajući lampom po praznom prostoru ispred njih. „Mada, bojim se da će i konja biti, bar nji’ovi’ kosturova!“

„Izgleda kao prirodna pećina u brdu, samo je neko pod poplo­čao opekama. Ovde se verovatno skladištila krijumčarena roba u tursko vreme!“, rekao je Laki.

Odjek njihovih glasova vratio im se iz pomrčine i oni zadrhtaše!

Pošli su polako napred, prateći linije poda.

„Kako si saznao za ovu pećinu?“ pitao je sad Mi-hajlo.

„Sanjao sam je“, odgovori mu Laki.

Posle dvadesetak koraka naišli su na veliku gomilu beličastih kostiju.

„Jadan konj…“, prošaputao je Mihajlo.

„Aleksa Lakić je konje, verovatno, samo ispregao, a kad je posle više dana izašao polulud napolje, zaboravio je na njih! Tu, u mraku, nalaze se kosti još tri vranca… Njihovo njištanje se danima čulo iz podzemlja, o čemu je pisao Vukadin Luković. Ni kočija ne može biti daleko!“ rekao je Laki.

I zaista, već su kroz svelost lampe mogli videti i kraj pećine. Plafon je bio kamen i neravan i naglo se spuštao prema podu. Na samom kraju pećine, videla se kočija.

Par minuta su u tišini koračali prema njoj.

Raskošna drvena kočija, sa četiri ogromna drvena točka, obrubljena železom, visoka poput Džon Dira, ponos Aranđela Lakića, stajala je pred njima! Prkosila je zubu vremena čuvajući tajnu Alekse Lakića, o mestu gde je proveo svoje najbednije dane, dok su ga svi tražili, u vremenima početaka nervnog rastrojstva!

Dok je Mihajlo obilazio kočiju razgledajući je, pun divljenja i stra­hopoštovanja za njenu grandioznost i lepotu, Laki je otvorio dvokrilna vrata i popeo se preko dva drvena stepenika, osvetljavajuću njenu unutrašnjost ispruženim fenjerom.

I nije Laki zastao na pragu da bi se divio majstorski izrezbarenim reljefima na ružinom drvetu plafona i zidova, crvenom satenu sa sitnim zlatnim cvetićima udobnih sedišta smeštenih napred i nazad, debelim pamučnim zavesama optočenim zlatnim resama na pro­zorima, zastao je, jer je sad video da je njegova potraga okončana!

Na zadnjem sedištu kočije sedele su mumificirane mošti dve osobe, naslonjene jedno na drugo, prva je bila u ostacima prljavo bele haljine, koja joj je padala do vrhova nožnih kostiju, a druga je bila gola, sa iskidanom krpom samo oko karlične kosti… Svuda oko kostiju, po sedištu su stajale hrpice dogorelih ostataka lojanih sveća.

U tim trenucima, u njemu su se borila osećanja; olakšanje zbog završetka potrage, ali i beskrajna tuga zbog sudbine dva mlada bića, Magdalene Simonović, prekrasne devojke, i njenog brata dečaka, kome ni sad ime nije znao. Stajao je tako, činilo se večnost, gledajući u taj nestvarni prizor.

Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića, kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa, možda željan da i on, tu pored njih skonča, da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo! Kako im pali sveće, kako ih moli za oproštaj, a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede, jer je kriv, iako to nije hteo, eto svojim rukama oboje ih je zadavio, tamo, u šumi, kod potoka… Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma, i ovde, na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire, da bi, danima kasnije, samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine!

I nije Laki više mogao da gleda u te kosti, skrenuo je pogled, hteo je da se okrene, da pobegne, ali, onda mu je pogled pao na drugo sedište, i tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića, koju mu je, iza ramena, bio čitao!

I znao je!

Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića, zapisanih iz pera njegovog pobratima, Vukadina Lukovića!

Vizije Alekse Lakića su se ovde zapisane, čuvale sve ove godine, ove jadne kosti!

Podigao je malu, crnu knjižicu sa sedišta.

Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem, onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo, otvorio ju je i počeo okretati listove. Sitnim, ali čitkim rukopisom Alekse Lakića, zapisa­nim već izble-delim mastilom, bile su ispunjene skoro sve stranice…

A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis. Tu je pisalo:

„Imao sam poslednju viziju. U istu ovu kočiju, možda sto godina od sada, od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale, ušao je jedan čovek sa fenjerom. Pomolio se nad kostima, i tada je na sedištu ugle-dao ovu moju beležnicu. Uzeo je u ruke, prelistao do za-dnjeg zapisa, a onda mu je celo telo zadrhtalo, pao je na pod i zaplakao! Bijaše to moj daleki potomak, koji je moje ime nosio…“

Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo...

Izronio iz vetra

…Senke lišća igrale su na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori i nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i napunio usta hladnom tečnošću, proždirao je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim i od osvojene slobode, dobio želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je vrištao od radosti!

Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvo-dno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je čitav ptičji hor pevao pesmu kojom je dirigovao! Pesma o lepoj ženi koja ga čeka, negde tamo iza šume! Istrčao je nag na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se provlačio između višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir pod tabanima, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili ređati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke...

Izronio je iz vetra, preskačući, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde...

Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je nosio ostatke doručka. Obučen u prosto seljačko odelo i, mada je bila vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku.

Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošli-cu. Ovaj se teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“

I tada, iz pozadine svesti, doprla mu je misao da on, u stvari, ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane? ...da se sagne?, ...da požuri...? ...Pitao se kakav li mu to znak pokazuje, jer ovaj je nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom. Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi?

Ne shvatajući više šta se od njega očekuje, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, nogu do članaka, šaka i vrhova guzova u vodi...

Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlici ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru. „Moramo sačekati mrak da uđemo u Lakiće, kaže mi Milutin Jevđić da su oni otpadnici nekrsti formirali tamo oslobodilački odbor i da stražare po celom kraju,“ počeo je tiho da priča, pušeći. „Kaže da naročito paze na našu kuću, onaj lopov Rajević se natovrzo na mene otkad su mu sina zaklali zimus kod Korenite... A on je sad tamo neka glavna budža, seme mu se zatrlo, dabogda! Misli da sam ga ja zaklao, a nisam, ovoga mi krsta, ne bih ja na decu, greh je. Njega bih, ne bih dvaput razmislio, ali na decu, nikad! Kaže mi moj imenjak i pobratim Milutin, svaki dan je kod tvoje Ilinke, raspituje se, pretresa, džukela, a znam da je bacio oko na lepu ženu, svidela mu se, ona njegova, kažu, ne da mu da se na nju popne, prava Srpkinja, iz ugledne kuće, vratila se ocu početkom rata i sad za njega ni da čuje... Zato mi još više žao sina joj, i njen je sin, nije samo od one džukele. Ko zna, možda su ga i oni nekrsti zaklali, da bi na nas ljagu bacili! Šta je za njih da ubiju srpče od četrnaest leta...“, govorio je, činilo se više sebi, nego njemu. „Ti, kaže Milutin, možeš ostati kod kuće, nakupili su i za tebe svedoke da nisi bio u četnicima, svi ovi naši koji su se već vratili će potvrditi, potvrdiće i pop Nikodije, čak je našao i neke njihove da podrže i overe ispravu. A ja, šta ću, dok je kopilan Rajević živ, moram u šumu! Inače će me u aps, na tešku robiju, ako me i ne ubiju, nije nevernicima verovati! Milutin će mi donositi hranu, ti i Ilinka ne možete, na vas će motriti. Neće ovo njihovo dugo, kažu da će Englezi pomoći kralju da se vrati, za mesec, dva, pre jeseni... A onda će ona džukela videti, ko je Milutin Lakić!“ Pričao je još neko vreme, hrabreći samog sebe, a onda mu pogled ponovo pade na mladića u potoku, koji je je još uvek go čučao, kao da vrši nuždu. „A što se ti, crni sine, ne oblačiš, gde su ti čak-šire?“, pitao ga je iznenađeno, kao da ga sad prvi put vidi.

Ha, dobro pitanje, pomisli mladić, gde su mi čakšire, tamo negde nizvodno potoka, valjda, nije se sećao... Zapravo, ne zna ni ko je ovaj čovek, koji kaže da se zove Milutin, iako mu je u glavi neki čudan osećaj da ga poznaje? I, što je još čudnije, ne zna ni ko je on sâm, iako ga je ovaj Milutin nazvao Gavrilom? I čitavo ovo bulažnjenje Milutinovo bilo mu je nerazumljivo, ne zna on ni ko su nekrsti, ni ko su četnici, a kako da zna, kad ni sam nije sav svoj? I bi mu smešna ova situacija, i opet se zasmejao, kao malopre, dok je šljapkao po potoku...

Milutin ga je sad gledao ozbiljno, dok mu se ovaj smejao, a onda mu se lice namrači, ustade i poče da viče: „Što se smeješ, nesrećniče? Gde ti je odelo, nesrećniče? Gde ti je odeća, crni Gavrilo?!“ Zaboravio je Milutin sad i na oprez, i nije mario da li ga je neko pratio, video je sina poludelog u vodi, kako se histerično smeje, ustaje, i pruža ruku sa ispruženim prstom prema njemu, u njegova prsa. „Šta, šta...“, gledao je sebi u košulju, ništa nije video, bila je stara, potrgana i prljava, ista kao i juče, pa zar ga Gavrilo, zajebava, šta je njemu?! I smrači se od besa!

 I stajali su tako, jedan prema drugom, bradati čovek na obali, iznenađen i skamenjen, i goli golobradi mladić u potoku, sad mu se već histerično smejući u lice! Gledali su jedan u drugog, i nisu primetili treću priliku, ženu duge crne, raspuštene kose, u beloj haljini, koja je stajala na šumskom putu, i sa ispruženim rukama im dirigovala, kao lutkama na kanapima!

Milutin lagano podiže pušku prema Gavrilu. Ovaj mu je prilazio, skačući uvis i trupkajući nogama po vodi, nesvestan puške, očigledno se odlično zabavljajući! Na dva koraka od Milutina, puška je opalila pravo u Gavrilove grudi. Još se smejao, gubeći vazduh, i dok je padao, uhvatio se za Milutinove noge. Pokušavajući da se uz njega popne, stezao mu grčevito prljave čakšire. A onda je još jednom zakrkljao i opustio se...

Milutin je, kao hipnotisan, repetirao, i okrenuo pušku prema svojoj bradi. Zažmurio je i palcem gurnuo okidač.

Bio je mrtav još pre nego što je pao preko sina.

Žena u belom je spustila ruke.

Par trenutaka je stajala, a onda se okrenula i lagano vratila šumskim putem, dalje od potoka... Njen posao ovde bio je završen.

Magla

Magla, lepljiva kao testo, hladna i teška, zaklonila je drugu stranu ulice i slučajne ranoranioce prolaznike. Tek, izronila bi potkadkad tamna senka iz sivila beogradske ulice, i, kako bi mi prilazila, pomolio bi se lik, radnika koji u svom radnom kombinezonu žuri do prve nevidljive autobuske stanice, penzionera koji polako šeta do još neotvorene prodavnice da kupi pola vekne hleba i čašu jogurta, ili vredne domaćice koja je pošla do pijace da pazari tek pristigla sveža jaja, ili glavicu kupusa... Jutro je u Beogradu.

Uskom ulicom prođe tek pokoji auto, iza zamagljenih stakala ne vidim dobro putnike ili vozača, ali njihov zvuk motora tera me da uzmaknem ka sredini trotoara... Zvuk autobusa čujem pre nego što ga vidim, pojavljuje se odjednom, pored mene ubrzava, žuri da stigne onog radnika koji je otišao pre par minuta da ga čeka. Slika do pojasa golog mladića, koji sa uzdignutom jednom rukom preko glave miriše svoje pazuho, reklamirajući nekakav dezodorans, smeje mi se sa strane autobusa, glava mu je preko stakala, i gleda me dok odlazi u maglu...

Izlazim konačno iz uličice na širi bulevar, sad susre-ćem više ljudi, radnici su krenuli na posao; i više auta, prolaze u oba smera, čuje se iz magle brundanje njihovih motora, nervozno trubljenje i poneki, iznenadni, zvuk kočenja... Pod nogama mi šuška preko noći otpalo lišće sa drvoreda uz ivicu trotoara, koje čistači još nisu stigli da počiste.

Prijatan miris tek ispečenog hleba i peciva, zove me iz velike pekare, i ja se odazivam i kupujem dve kifle i flašicu voćnog jogurta. Jedem polako, naslonjen na duga-čak uski sto pored izloga, gledajući kroz staklo na, sad tišu, ulicu...

Prognoza vremena za ovaj dan glasi, sunčano i toplo, ali magla još uvek ne da suncu da se probije. Ove godine miholjsko leto otelo je dane i novembru, odbija da se pokori kalendaru, i svom godišnjem dobu. Iako nosim tanku jesenju jaknu i krpene patike i farmerke iz fazona pocepane na kolenu, nije mi hladno. Zato odustajem da se na prepunom autobuskom stajalištu uguravam i isto tako prepun autobus, i nastavljam svoj put peške.

Zapravo, baš i nemam neki određeni cilj. Vikend je, nekih velikih obaveza nemam, poranio sam da odmorim i resetujem mozak od učenja (čitaj: fejsbuka, onlajn igrica i filmova sa kompjutera!), i da na miru razgledam svoj grad, preliven kao šlagom, jesenjom maglom... Smejem se u sebi sveže obrijanim ali pospanim licima ljudi koje srećem, smejem se i naglas odrpanom starcu koji je poranio da iza trafike već cupka sa flašom piva u ruci... Prisećam se reči Duška Radovića koji je rekao da kafane (danas to važi i za trafike) imaju dve smene gostiju, jutarnju, koja je već propala, i večernju, koja to još i nije.

Ja volim jesen, smiruje me njen odraz prolaznosti... Budi u meni lepa ali i tužna sećanja, na prve ljubavi, na prohujale dane... Ali kao što biljke u jesen ispuštaju svoje seme, iz koje će nići nove mladice, lišće, iz koga će nas-tati novi humus, hrana za naredne naraštaje, tako i ovi, naročito lepi i sunčani jesenji dani, najavljuju neka nova leta i neke nove osećaje... Ja volim sunce kad ti ne treba klima uređaj da bi se razhladio. Ja volim i kišu, ali ne kada mi pada na glavu, nego da je gledam iza stakla prozora... A to su stvari koje jesen ima, i koje nam nudi.

I gle, sunce se konačno probilo, njegova toplina greje mi lice i prozeble ruke! Zastajem, podižem glavu prema njemu, i zatvorenih očiju upijam njegovu naran-džastu svetlost ispod kapaka. Kad otvorim oči, vidim i ovaj grad drukčiji, probuđen, užurbaniji ali i veseliji! Vratio je svoj ritam života, koga je magla jutros usporila.

Sad vidim, odnele su me moje krpene patike daleko, prepoznajem deo grada u koga obično idem gradskim prevozom. Gledam po prvi put u svoj mobilni telefon, i vidim, prošlo je devet, i brzo izračunavam koliko čovek može da ode peške za više od dva sata. Mnogo.

Zato se nazad vraćam gradskim prevozom!

Oproštaj od Lakija

Beograd, 2012. godine.

Laki je nervozno šetao po praznom klubu, pogledajući svaki čas u veliki zidni sat sa kukavicom. Bilo je skoro osam uveče. Daljinski telefon mu je bio u džepu, ali nije zvonio…

21. decembar 2012. godine…

Marija je još od juče popodne ležala u porodilištu. Imala je sve znake skorog porođaja, kad ju je na brzinu izveo iz stana, smestio u auto i odvezao tamo. Znaci su bili preuranjeni. U dogovoru sa lekarem, ipak je ostala da leži u porodilištu, jer lekar je smatrao da bi do porođaja moglo doći u naredna dvadeset četiri sata...

Prošlo je 25 sati…

Kako se svet, po Majanskom kalendaru, primicao svom kraju, topilo se i Lakijevo strpljenje. Nije ni pomi-šljao na najavljenu propast, iako je svuda vladala naelektrisana atmosfera, pa se po restoranima organizovao Doček Smaka Sveta, a grupa Smak se okupila za koncert u Beogradu. Aman bre, ljudi, svet ne nestaje po najavi staroj pet hiljada godina, nego neumitno klizi ka svojoj propasti decenijama. Pa opet, za Lakija neće biti propa-sti, nego radosti zbog rođenja naslednika! Osećao je Laki da će beba biti dobro. Proteklih meseci, baš zbog Mari-jine kasne trudnoće, bili su stalno na pregledima i vežba-ma održavanja trudnoće. Beba je dobro napredovala! Marija se držala medicinskih saveta u pogledu ishrane i načina života, pa je čak i on, Laki, prestao da puši! Ipak, iščekivao je zvonjavu telefona, pošto više nije hteo zvati porodilište. Odustao je od telefoniranja, više nije mogao dosađivati sestrama na prijemnom. Zapamtio je imena svih dežurnih, čak i kad se smenjuju, ali nikakvih novosti nije bilo. Na kraju su ga posavetovale da ne zove više, obećavši da će one njega nazvati čim se situacija pro-meni.

Oglasi se zvonce na ulaznim vratima. Znak da je neko ušao.

Laki se okrenu, da bi se već u sledećem trenutku ši-roko osmehivao! Na vratima je bio Mile Desertić, prijatelj, sestrić, a eto sad već i pašanac. Oženiše se sestrama, Laki sa Marijom, a Mile sa Magdalenom Ranitijević!

Pozdravili su se lakim udarcem otvorenih šaka.

„Gde si, Mishelin, šta ima?“, pitao je Laki nasme-janog prijatelja.

„To sam i ja tebe hteo pitati“, odgovori Mile. „Još nema vesti?“

Laki je uzdahnuo: „Nema“, reče kratko.

„Ma, biće Lakiša, sve u redu, već koliko noćas dobićeš sinčinu, da ima Mihailo s kim da se igra.“ Mihailo, njegov sin, tek što nije napunio godinu dana.

„Znam i sam, ali šta mogu kad sam nervozan! Ne do-bija se svaki dan u pedeset drugoj godini života naslednik!“ Laki se nasmeja: „Odakle ti?“

„S posla.“

Mile je postao vlasnik agencije za obezbeđenje i nije više radio noću, kao nekad.

„Hajde sedi, da popijemo nešto“, ponudi ga Laki.

„E, ne mogu, žurim, čeka me Magdalena, da oku-pamo Mihaila… Popićemo ako noćas dobiješ vesti. Odmah me probudi, to sam došao da ti kažem.“

Ispratio ga je prema vratima kluba.

Mile je na vratima malo zastao, naglo se okrenuo i zagrlio Lakija. Ćutali su par trenutaka zagrljeni, da bi se najzad odmakao.

„Vidimo se, Lakiša!“ rekao je i izašao u veče…

Lakiju su, zamalo grunule suze. Suzdržao se, ali je jedva čujno prošaptao: „Lepo je imati prijatelja…” Krenuo je niz klub.

Dah mu zastade!

U fotelji, pored kase, sedeo je isti mladić u beloj odeći koga je video pre dve godine, na sahrani Magdalene Simonović i njenog brata! Ozbiljno ga je posma-trao.

„Čekao sam te više od dve godine,“ rekao je Laki, kad je uspostavio kontrolu nad sobom. „Obećao si da ćeš ponovo doći!“

Aleksa Lakić se gorko nasmejao. „Znam“, odgovorio je.

Gledali su se ćutke par trenutaka i Laki sede na dvosed, nasuprot gosta.

„Nećemo se rukovati“, nasmeja se nervozno Laki.

Aleksa Lakić, onaj mlađi, nije na to odgovorio, već se malo zamisli, pa progovori:

„Odlagao sam ovaj susret maksimalno. Od našeg prethodnog susreta u mom svetu prošlo je svega tri dana. Znam da sam ti ostao dužan mnoge odgovore i zaslužio si ih. Moj glavni zadatak bio je da zaštitim tvog budućeg sina, Aleksu Lakića Juniora, koji će se roditi za nekoliko sati. U tome smo obojica uspeli!“

„Ali… ti kažeš Aleksa Lakić Junior?“ prekinuo ga je Laki. „Ja sam planirao da sina nazovem po svom ocu, Lazaru…“

Aleksa Lakić ga je ozbiljno pogledao u oči i bilo je u tom pogledu neke tuge.

„A jesi li o imenu sina već razgovorao sa Marijom?“ upitao je.

„Nisam, mislio sam, ima vremena…“ Laki zastade, u glavi mu zazvoni alarm! Nešto se tu nije uklapalo…

„Tvoj sin će se zvati Aleksa Lakić Junior i nećeš mu ti dati ime.“ Rekao je to oštro, poput presude i dodao tiše, gledajući ga u oči: „Žao mi je što ti ovo moram reći i ne-ma načina da se to lepo kaže. Ti, Laki, nećeš dočekati rođenje svog sina. Aleksa Lakić Junior rodiće se noćas, ali tvoje srce neće izdržati dotle. Umrećeš mirno, u snu. To je ono što će se dogoditi. “

„Zar ni sina da ne vidim?“ Laki se tresao.

Aleksa Lakić je ćutao. „Znam, nije isto kao kad sina držiš na rukama, ali ako će ti biti lakše, tvoj sin će izgledati upravo kao ja, zato što sam ja njegov klon!“, oglasi se najzad.

Laki je pogledao u mladića kao da ga prvi put vidi. Tražio je sličnosti. Te oči, kako nije odmah primetio, to su Marijine oči, samo zelene! Mnogo Lakića imalo je zelene oči! Eto i Mile, i on je iz loze Lakića! Imaju iste oči! Nos… nos je isto Marijin. Pravilan, dugačak… A šta ima moje? Oblik glave, jaka brada? Zar je moguće da on ipak jeste moj sin?! Rekao mi je da je moj potomak, ali sin…? …Ne, šta ja pričam, ovo nije moj sin, ovo je samo slika napravljena od vazduha!

Laki je uzdahnuo i spustio glavu.

„Nije isto…“, prošaptao je.

„Žao mi je…“, ponovi Aleksa Lakić.

Tišina se poput zida spustila između dva čoveka, oca, i slike njegovog sina. Laki je sagnute glave želeo da mu se svest isprazni. Terao je misli od sebe, kao što kočijaš tera vrance u zaprezi. Poželeo je da umre istog trenutka. Šta više da čeka? Šta ga još interesuje? Ali, misli su se vraćale i on se uhvati za jednu kao davljenik za slamku spasa.

„Ali… ako bih sad zvao hitnu pomoć… možda… možda…?“

Aleksa Lakić je bio oštar: „Medicina 21. veka ne po-znaje metodu transplatacije srca u roku od nekoliko časova! Ali, ako želiš, ti ih pozovi…“

Laki se odlučio.

„Ne želim“, reče i ponovo odlučno pogleda u svog sina kloniranog. „Ali, sada želim odgovore!“

Ustao je i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minu-ta vratio se, noseći u ruci malu kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

„Znaš li šta je ovo?“ upitao je, posmatrajući ga pa-žljivo.

„Znam. Tvoj predak je u tu beležnicu upisivao svoje susrete sa mnom “, rekao je mirno.

Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove i pustio ih da se poput karata preslože sa desne na levu stranu. Kao da je niz crteža naterao da se pokrenu.

„Ovde ima sto osamdeset šest zapisa, za šest godi-na, od čega sto deset u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu sirotu decu!“ Lakijevo lice je bilo ukočeno kao u bakarne statue. „Pročitao sam te bajke od prve do posle-dnje strane za ove dve godine toliko puta da sam svaku reč naučio napamet!“

„Dosta toga sam lagao,“ rekao je mirno Aleksa Lakić.

Laki je spustio beležnicu na sto i blago ju je pomi-lovao.

„Kako da znam da ne lažeš i mene?“ Gledali su se nekoliko trenutaka pravo u oči.

„Zato što sam sad prvi put došao neovlašćeno, u svoje ime. Sve do sada to mi je bio posao!“, odgovori Aleksa Lakić, ne spuštajući pogled.

„Zašto?“ kratko je pitao Laki.

„Jer osećam da sam ti dužan! Hteo sam da shvatiš kako je sve što sam uradio bio način da sprečim eliminaciju tvog sina! Kad bih počeo priču ispočetka, trebalo bi mi više vremena da je završim, nego što ga ti još imaš!“ Aleksa Lakić mlađi prvi put se pokrenuo i u ruci mu se stvorio uređaj sličan tabletu, kakav je Laki kod njega prvi put zapazio pre dve godine, na groblju. Spustio ga je na sto.

„Prvo pitanje je da li ti želiš da mi veruješ ovo što ću sad da ti ispričam?“, pogledao ga je upitno, dižući jednu obrvu.

„Imam li drugog izbora?“ odgovorio mu je Laki pi-tanjem.

„Bojim se da nemaš. Imaš izbor da me saslušaš, ili ja mogu i da odem…“ rekao je Aleksa Lakić uverljivo.

Laki je samo klimnuo potvrdno glavom.

„Najpre, moja mentalna slika, dolazi iz budućnosti, 299 godina od danas. Dolazim iz Bellanda, megapolisa koji je nastao spajanjem Beograda, Novog Sada i Niša. Svet je sasvim drukčiji. Belland je jedan od gradova Republike koja pokriva područje Evrope. Pre više od dvesta godina globalno natezanje SAD, Rusije i Kine pretvorilo se u rat svetskih razmera. Republika je ostala neutralna. Rat se završio pobedom Rusije. Na neki način pobedila je i Republika, koja je sukobe izbegla neutralnošću. Posledice rata su bile stravične. SAD se raspala. Rusija je stvorila Zakavkašku uniju, u kojoj je danas veći deo Azije. Kina se ogradila i uvela karantin prema ostatku planete. O Južnoj Americi i Africi se ne zna gotovo ništa. Republička armija čuva granice, štiti gradove od bandi, ali i od Zakavkaške unije, koja ima ideju da joj je Republika nešto dužna za reparacije rata. Repu-blika i Unija su u permanentnom sukobu, ali u vidu ogra-ničenih operacija po granicama zahvaljujući ravnoteži vojne moći. Podeljene su interesne zone i odatle se nemilosrdno izvlače resursi. Glavna prednost Republike su međudimenzionalna putovanja, čiji je izumitelj upravo tvoj sin, Aleksa Lakić Junior.“

Laki se pokrenuo. Prvi put, od početka izlaganja, on je imao pitanje.

„Moj sin će otkriti međudimenzionalna putovanja? Kakvo dobro je to donelo? I sam kažeš da je planeta u kolapsu?“

Aleksa Lakić je za trenutak zaćutao razmišljajući, pa nastavio:

„Nemam sve informacije kakve su se aktivnosti od-vijale na međudimenzionalnim putovanjima. Pomenuo sam ti ravnotežu moći. Republika ima tehnologiju puto-vanja kroz dimenzije, a Zakavkaška Unija ima vrlo efikasnu odbranu. Zato se putovanja odvijaju samo na teritoriji Republike. Pravo da ti kažem, više i nisam siguran šta sam radio, niti šta sam postigao. U zadnje vreme desile su se stvari koje su me pokolebale u uverenjima, ali to nije nešto što bi ti razumeo. Biće bolje da nastavim priču o tvom sinu. Aleksa Lakić Junior će sa majkom Marijom uskoro otići u Pariz i tamo će provesti detinj-stvo. Biće to vrlo inteligentan dečak, željan znanja, i obrazovaće se na najprestižnijim evropskim univerzitetima. Postaće vlasnik nekoliko doktorskih disertacija, od kojih su najvažnije dve; iz fizike i psihologije. Upravo kombinacijom te dve nauke, otkriće mogućnost prelaska kroz dimenzije! Živeće dugo, nadživeće svoje potomstvo. Agenti koji rade posao koji je Junior osmislio kloniraju se iz njegovih gena. Zato je vrhunski prioritet Republike da se Aleksa Lakić Junior sačuva od neprijateljskog delovanja. Zbog toga je njegova loza najčuvanija državna tajna, za koju znaju samo odabrani. Nedavno sam saznao da sam upravo njegov klon i kao takav dobio zadatak da poništim teroristički napad jednog našeg od-beglog agenta, utoliko opasnijeg što je klon Magdalene Ranitijević. Takođe nosioca superiornih gena.“

„Milova Magdalena…? Ima superiorne gene?“

„Ana Simonović je napravila divljački vremenski udar, koji je istog trenutka promenio i tvoju i moju stvarnost! Niko više ne zna kakva bi bila stvarnost da se Ana nije umešala. Iako nije uspela u onome što je naumila, isijala je deo sopstvene mentalne energije na sve one na koje je uticala. Ne znam, to je samo moje mišljenje, a možda i nisam u pravu… Ali znam… U mom poslu, svaki put kad utičem na nekog, ja mu predajem deo sebe. Dovoljno moći da uradi ono što sam želeo da postignem! Ovo je pitanje, kao, „šta je starije, kokoška ili jaje?“ Da je Ana Simonović znala preciznije da udari, mi sad ne bi pričali, niti bi postojali, a kakav bi svet bio, to bi bilo da prosuđuju na onima koji u njemu žive!“

„Ta Ana… ona je bila zla sila koja je obuzimala Magdalenu, Roksandu, Magdu…?“

„Da. Ona je bivši agent MDO koji je ukrao uređaj za međudimenzionalna putovanja i pobegla je izvan kupola. Prvi udar na vreme je napravila 1895. godine, kada su se Magdalena i Aleksa Lakić upoznali. Napadala je redom sve Simonoviće i Lakiće. U prvom udaru je promašila. Aleksa Lakić je ubio Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Morao sam izvesti 186 susreta sa Aleksom Lakićem da bih amortizovao uticaj udara na bu-dućnost! Moj zadatak je bio da sprečim udar na Juniora, štiteći njegove direktne pretke, tebe i Mariju Ranitijević. Ana je ukrala osnovni uređaj, ali on funkcioniše uporedo sa nizom kontrolnih uređaja koji mu daju pravac, smer, tačan trenutak mešanja. Nedostajao joj je i Pretvarač Temporalnih Odsjaja. Zato sad ti mene ovde vidiš kao da sam stvarno prisutan, dok se Ana svuda pojavljivala poput aveti i lutala je po prošlosti. Ja sam bio u pred-nosti, jer sam mogao da napravim na desetine preciznih susreta, dok bi ona slučajno potrefila samo jedan.

„Ti si mene posetio samo jednom, na groblju, a ina-če me je posećivao neki dečak.“

„Dečak je bio moja mentalna projekcija tvog sina… Znao sam da si dugo patio što nemaš potomstvo i moja procena je bila da će upravo dečak imati na tebe najpovoljniji uticaj!“

Laki se sa mukom nasmejao.

„Mnogo ti znaš, priznajem, ali to ne znači da ti verujem…“, dodao je tiho.

Aleksa Lakić se takođe nasmejao.

„Ja znam da ćeš mi do kraja razgovora poverovati. Kako znam? Pa zato što ja dolazim iz budućnosti!“

Laki je pogledao Aleksu Lakića u oči: „Kažeš, možeš da mi pokažeš mog sina? Sada?“

Aleksa Lakić je dohvatio tablet i gurnuo ga ka sredini stola, bliže Lakiju.

„Mogu da ti slikom pokažem sve najvažnije trenutke njegovog života, ceo život u par sati! Jesi li spreman?“

„Sačekaj,“ rekao je Laki. „Mile… Mile se malopre na vratima, od mene oprostio… Jesi li mu rekao?“

Aleksa Lakić mu se uneo u oči.

„Ne zna. Ali će mu sutra i do kraja njegovog života, biti drago što je to učinio. Ja sam ga samo malo pogurao…