Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma! A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!

Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije! Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem...

28. 3. 2014.

Zdravo snovi, zbogom

      Apoteoza…

      … Koplje rimskog centuriona je probolo iznad boka telo umirućeg čoveka, i svetina je počela da se razilazi…
      Josif je izdaleka zamišljeno gledao vrh ograde Getsemanskog vrta, koji se rasplinjavao pod crvenom svetlošću zalazećeg sunca.  Stari čovek je upravo razjurio od sebe služinčad, koja se bila ustrčala oko njega, da bi mu saopštili vest o svršetku događaja. Gomila oko ograde sada se razilazila, ćutljivi  muškarci i žene koje su naricale. Još nekoliko minuta je stajao gledajući svetinu, a onda se i sam okrenuo i pošao za slugama.
      Rimska vlast nad Judejom, provincijom podeljenog Izraelja, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim osvojenim zemljama, a sada provincijama Rimske Republike. Bila je okrutna, ali i potkupljiva, spremna na spletkarenje i svađanje društvenih grupa, radi lakše vlasti, ali i u stalnom nespokoju od mogućih pobuna. Najvažnija stvar za rimskog prokuratora, ipak, bilo je redovno ubiranja poreza, i lično bogaćenje, kako bi što pre nadoknadio dugove prethodne javne službe u samom Rimu, i spremanje za novu, posle svršetka prokonzulstva. Ono je uvek bilo svojevrsna nagrada, nekad zaslužena a često potkupljena sumnjivim zaslugama. Znao je to Josif, jer bio je on član Sinedrije, Veća staraca, i sa takvim rimskim službenicima imao je posla veći deo života. Ali, Josif je bio i esen, i nije se mirio sa rimskom dominacijom.
      Gotovo je, pomislio je, još uvek žustro koračajući prema kući. Pobuna je u samom začetku doživela neuspeh, i sad se moralo spašavati šta se spasti može. Mnogo denara je koštalo podmićivanje rimskog službenika, ali je to nešto što je moralo da se učini. Još nije sve bilo ni gotovo, bezbednost porodice je bila sad ugrožena, i morao je hitno da Magdalenu i Lazara izvuče iz Jeruzalema. Njegov svetovni položaj kupovao mu je još nekakvo vrlo kratko vreme, ali, ukoliko se uskoro ne sklone, ni plaćeno mito neće im više garantovati život!
       Bog je svemoguć, pomolio mu se Josif. Sačuvaće on decu Izraelja…       
      Ali, pre toga je trebalo učiniti najvažniju stvar!
      I Josif je ubrzao korake, idući prema Solomonovom Hramu.
      Danas je bila Pasha, i u vreme tog svetovno-verskog praznika Sinedrija ne zaseda, i dan se provodi u molitvi. Ali, Josif je već bio ugovorio sa Jakovom, koga su nazivali još i Pravednim, a koji je sad u Hramu, čeka da preuzme sedam sanduka svitaka, skupljenih tokom više desetljeća, i pohranjenih u kući Josifovoj. Bili su to dokumenti izvorne esenske vere, učenje Ivana Krstitelja, ali i rodoslovlja sveštenika-kraljeva iz loze Davidove, plemena Judinog, čiji su i Josif i Jakov bili potomci. Svici su sad morali biti sakriveni u podrume Hrama, na bezbedno mesto, daleko od dohvata Rimske prokurije, ali i domaćih političkih i verskih oponenata, koji su služili Rimu. Jer, Josif je sad morao na pogibeljan put. Na tom putu vrebale su mnoge opasnosti, mogućnost spasenja porodice jeste bila izvesna, ali ne i sigurna, i takav rizik za gubitak vekovnog blaga nije mogao preuzeti na sebe, da bi ga sa sobom poneo.
      Jakova je zatekao na stepeništu Hrama, ćutljivog i zagledanog u nebo iznad Jeruzalema. Još je bilo crveno, sunce je tek skoro sišlo ispod linije horizonta.
      “Gotovo je”, rekao je Josif Jakovu.
      Jakov je bio duplo mlađi muškarac od Jakova, i iako je već bio sveštenik i učitelj, pao je ničice pred noge Josifove, pozdravljajući ga. Josif ga uhvati za ramena i izdiže do svog lica. “Možeš da se ponosiš, tvoj brat je junak; hrabro je izdržao sve muke”, rekao je Jakovu.
      “Gde je on sada?”, pitao je Jakov.
      “U Getsemanskom vrtu, čuvaju ga legionari. Tamo su i Marija i Magdalena, i dva esenska sveštenika-vidara. Došli su pravo iz Aleksandrije. Pomazaće ga, pre nego što ga ostave u grobnici. Ali, mi sad moramo da se dogovaramo o poslu, koji se noćas mora izvršiti!”
      I dva čoveka, Josif i Jakov, uđoše u Solomonov Hram, dok su se sa Jeruzalemskog neba polako iskradali poslednji sunčevi zraci, a prva ukrsla zvezda najavi početak sudbonosne noći…

      


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...