Vrata pakla

Već je pala noć kad se Mihajlo vratio od paroha Luke Jevre­movića do starog, munjom precepljenog drveta. Laki je traktorom već bio izorao duboku rupu, nekoliko metara niže od drveta, i počeo plugom da zakačinje ogromne komade slepljene cigle i kamena, zatrpane ispod brda. Pronašao je urušeni deo podruma!

„Ako nađeš tu išta, sem konjskih kosturova, prist’o je paroh da sutra peva opelo!“, obavestio je Lakija kad je stigao.

Kamene gromade Laki je otkopavao lopatom, ali su bile previše teške da bi njih dvojica vadili rukama. Mihajlo se dosetio rešenja i otišao je kući po lance za bikove, da bi njima kačili krupan šut i delove nagorelih greda, pa ih traktorom čupali napolje. Doneo je i metalno korito za šurenje svinja u koje su ubacivali manje komade, pa ga napunjenog, lancima i traktorom izvlačili uzbrdo.

Bio je to dug i mukotrpan posao, prolazili su sati. Reflektor za noćno oranje na traktoru obasjavao je sve dublju rupu, pa su zaklju­čili da je to deo kamenog stepeništa, koje je silazilo u dubinu, prema šumi…

Iako nisu nijednom stali, a već je bilo skoro četiri ujutru, nisu napredovali više od desetak metara u dubinu. Sa većom dubinom, bilo je teže izvlačiti šut, lanci nisu bili dovoljno dugački! Srećom, zidovi stepeništa stajali su celi, nisu se bili urušili, pa nije bilo opasnosti da će ih zatrpati odron. Ipak, Laki je bio očajan, bio je izračunao da je nagib brda na ovoj strani oko dva do tri metra na deset metara, a s obzirom da je pećina ispod brda bila duga preko sto metara, morali su otkopati još dvadesetak metara do dna!

Seli su umorni na vrh stepeništa, u leđa im je udarala svetlost reflektora i rupa pred njima je, zbog njihovih senki, izgledala još zlokobnija i neosvojivija.

Zapalili su po cigaru. Pušili su ćuteći, i gledajući niz stepenice u pomrčinu.

„Aleksa, zajebano po noći vaditi ovaj šut, jebeno taman kô da vadiš šišarke iz guzice. Da se manemo ovoga za noćas, a sutra da nađem pomoć, da ondak kopamo dublje?“ pitao je Mihajlo, dok je pušio cigaru.

Laki ga nije čuo. Gledao je ukočenim pogledom u dno ste­peništa.

Nešto se tamo čulo. Nekakvo pucketanje. A onda je video svet­lost fenjera. Prema njemu, iskočivši sa desne strane, kao da se provu­kao kroz nekakvu pukotinu u zidu stepeništa, prilazio je onaj petnaestogodišnji dečak, penjući se stepenicima.

Stao je ispred njih, još uvek u ruci držeći fenjer. Svetlost ih je obasjala svu trojicu, činilo se nadjačala i reflektor sa traktora! Laki je pogledao Mihajla, ovaj je pušio i gledao u njega, izgledalo je da dečaka ne primećuje. Vratio je pogled na dečaka. On je stavio prst na usta, utišavajući ga, a onda prošaptao: „Na kraju si tunela. Nemoj sad odustati. Tamo dole je spasenje. Nije sad daleko, nadomak ti je ruke! Samo požuri, dok se Ona nije vratila! Kopaj! Kopaj!“ Onda je nestao, sve sa fenjerom, kao da je ispario!

Mihajlo je gledao u njega, kao da je nešto pitao i čeka odgovor. Rekao mu je samo:

„Blizu smo, Kameni! Blizu smo, stari moj!“

Skočio je i strčao dole.

Mihajlo je polako ustao, bacio opušak iza sebe i više sebi, nego Lakiju, rekao:

„Naravno da smo blizu, skoro k’o da sedimo na vrećama kostiju! Još koji metar i lično će Lucifer vrata da nam otvori…“

„Donesi mi baterijsku lampu!“, vikao je Laki odozdo.

Kad je Mihajlo sišao dole sa lampom, video je Lakija da oslobađa od kamenja deo zida sa desne strane. Bacao je kamenje sebi iza leđa. Tu se uklještilo nekoliko debelih greda, koje su vero­vatno tamo pale sa krova podruma.

„Osvetli ovde,“ rekao mu je Laki, pokazujući na grede.

Mihajlo je osvetlio i tad su obojica videli!

Kroz grede su virile pukotine, a iza njih prazan pro-stor!

„Vidiš, stepenište na ovom mestu silazi udesno. Grede su zatvorile prolaz šutu, i on se nije odronio do dna stepeništa, samo do ovog zida pravo,“ pokazivao je Laki Mihajlu, smejući se. „Treba samo da izvučemo ove isprepletene grede i moći ćemo sići dole!“

Da oslobode prvu gredu trebalo im je dobrih pola sata. Izvukli su je iza sebe, na stepenište. Naredne dve su izvukli brže i deo šuta sručio se na nastavak ste-peništa.

Konačno, imali su dovoljno širok prolaz da se provuku dalje!

Tajna kuće Alekse Lakića, skrivena više od sto godina, bila je na pedesetak koraka, koliko je još trebalo da siđu niz stepenište, od konačnog otkrivanja!

„Je l’ sam prič’o ja za vrata pakla?!“ reče Mihajlo Lakiju, gleda­jući u metalna vrata, koja im se nađoše na putu.

Laki je, u svetlosti Mihajlove baterijske lampe, ugledao jedan četvrtasti prašnjavi fenjer, koji je visio na zidu. Dohvatio ga je, obrisao o majicu i upalio je Zippo upaljačem fitilj. Svetlost fenjera zaigra po zidovima, rasipajući svetlost na sve četiri strane.

Šarke su zacvilele kad su se obojica svom težinom naslonili na vrata i ona se otvoriše.

„Bogte, ovde je kô na hipodromu, sam’ konji fale“, iznenadi se Mihajlo, šarajući lampom po praznom prostoru ispred njih. „Mada, bojim se da će i konja biti, bar nji’ovi’ kosturova!“

„Izgleda kao prirodna pećina u brdu, samo je neko pod poplo­čao opekama. Ovde se verovatno skladištila krijumčarena roba u tursko vreme!“, rekao je Laki.

Odjek njihovih glasova vratio im se iz pomrčine i oni zadrhtaše!

Pošli su polako napred, prateći linije poda.

„Kako si saznao za ovu pećinu?“ pitao je sad Mi-hajlo.

„Sanjao sam je“, odgovori mu Laki.

Posle dvadesetak koraka naišli su na veliku gomilu beličastih kostiju.

„Jadan konj…“, prošaputao je Mihajlo.

„Aleksa Lakić je konje, verovatno, samo ispregao, a kad je posle više dana izašao polulud napolje, zaboravio je na njih! Tu, u mraku, nalaze se kosti još tri vranca… Njihovo njištanje se danima čulo iz podzemlja, o čemu je pisao Vukadin Luković. Ni kočija ne može biti daleko!“ rekao je Laki.

I zaista, već su kroz svelost lampe mogli videti i kraj pećine. Plafon je bio kamen i neravan i naglo se spuštao prema podu. Na samom kraju pećine, videla se kočija.

Par minuta su u tišini koračali prema njoj.

Raskošna drvena kočija, sa četiri ogromna drvena točka, obrubljena železom, visoka poput Džon Dira, ponos Aranđela Lakića, stajala je pred njima! Prkosila je zubu vremena čuvajući tajnu Alekse Lakića, o mestu gde je proveo svoje najbednije dane, dok su ga svi tražili, u vremenima početaka nervnog rastrojstva!

Dok je Mihajlo obilazio kočiju razgledajući je, pun divljenja i stra­hopoštovanja za njenu grandioznost i lepotu, Laki je otvorio dvokrilna vrata i popeo se preko dva drvena stepenika, osvetljavajuću njenu unutrašnjost ispruženim fenjerom.

I nije Laki zastao na pragu da bi se divio majstorski izrezbarenim reljefima na ružinom drvetu plafona i zidova, crvenom satenu sa sitnim zlatnim cvetićima udobnih sedišta smeštenih napred i nazad, debelim pamučnim zavesama optočenim zlatnim resama na pro­zorima, zastao je, jer je sad video da je njegova potraga okončana!

Na zadnjem sedištu kočije sedele su mumificirane mošti dve osobe, naslonjene jedno na drugo, prva je bila u ostacima prljavo bele haljine, koja joj je padala do vrhova nožnih kostiju, a druga je bila gola, sa iskidanom krpom samo oko karlične kosti… Svuda oko kostiju, po sedištu su stajale hrpice dogorelih ostataka lojanih sveća.

U tim trenucima, u njemu su se borila osećanja; olakšanje zbog završetka potrage, ali i beskrajna tuga zbog sudbine dva mlada bića, Magdalene Simonović, prekrasne devojke, i njenog brata dečaka, kome ni sad ime nije znao. Stajao je tako, činilo se večnost, gledajući u taj nestvarni prizor.

Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića, kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa, možda željan da i on, tu pored njih skonča, da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo! Kako im pali sveće, kako ih moli za oproštaj, a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede, jer je kriv, iako to nije hteo, eto svojim rukama oboje ih je zadavio, tamo, u šumi, kod potoka… Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma, i ovde, na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire, da bi, danima kasnije, samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine!

I nije Laki više mogao da gleda u te kosti, skrenuo je pogled, hteo je da se okrene, da pobegne, ali, onda mu je pogled pao na drugo sedište, i tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića, koju mu je, iza ramena, bio čitao!

I znao je!

Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića, zapisanih iz pera njegovog pobratima, Vukadina Lukovića!

Vizije Alekse Lakića su se ovde zapisane, čuvale sve ove godine, ove jadne kosti!

Podigao je malu, crnu knjižicu sa sedišta.

Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem, onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo, otvorio ju je i počeo okretati listove. Sitnim, ali čitkim rukopisom Alekse Lakića, zapisa­nim već izble-delim mastilom, bile su ispunjene skoro sve stranice…

A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis. Tu je pisalo:

„Imao sam poslednju viziju. U istu ovu kočiju, možda sto godina od sada, od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale, ušao je jedan čovek sa fenjerom. Pomolio se nad kostima, i tada je na sedištu ugle-dao ovu moju beležnicu. Uzeo je u ruke, prelistao do za-dnjeg zapisa, a onda mu je celo telo zadrhtalo, pao je na pod i zaplakao! Bijaše to moj daleki potomak, koji je moje ime nosio…“

Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo...