Lice Alekse Lakića je bilo nepomično

     

       Laki se odlučio.

      “Ne želim”, rekao je i ponovo odlučno pogledao u klona svog sina. “Ali, sada želim odgovore!”

      Onda je ustao i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minuta vratio se dole, noseći u ruci malu, crnu, kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

      “Znaš li šta je ovo?” upitao je, posmatrajući mu pažljivo izraze lica.

      Lice Alekse Lakića je bilo nepomično.

      “Znam. Aleksa Lakić, tvoj predak, u tu beležnicu je upisivao sve njegove susrete sa mnom”, rekao je mirno.

      Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove, i pustio ih da se, poput karata preslože sa desne na levu stranu korica, od početka do kraja, kao kad bi niz crteža na listovima naterao da se pokrenu u pokretnu sliku.

      “Ovde ima 186 zapisa, za šest godina, od čega su 110 u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu jadnu decu…!” Lakijevo lice je sad bilo mračno poput bakarne statue. “Pročitao sam ove bajke od prve do zadnje strane za ove dve godine toliko puta, dok nisam sve od reči do reči naučio napamet!”

      “Dosta stvari sam ga lagao,” rekao je opet mirno Aleksa Lakić.

      Laki je spustio beležnicu na sto, i blago je pomilovao.

    

       (odlomak iz romana u nastajanju "Sam, ispod šljive")