Oproštaj od Lakija

Beograd, 2012. godine.

Laki je nervozno šetao po praznom klubu, pogledajući svaki čas u veliki zidni sat sa kukavicom. Bilo je skoro osam uveče. Daljinski telefon mu je bio u džepu, ali nije zvonio…

21. decembar 2012. godine…

Marija je još od juče popodne ležala u porodilištu. Imala je sve znake skorog porođaja, kad ju je na brzinu izveo iz stana, smestio u auto i odvezao tamo. Znaci su bili preuranjeni. U dogovoru sa lekarem, ipak je ostala da leži u porodilištu, jer lekar je smatrao da bi do porođaja moglo doći u naredna dvadeset četiri sata...

Prošlo je 25 sati…

Kako se svet, po Majanskom kalendaru, primicao svom kraju, topilo se i Lakijevo strpljenje. Nije ni pomi-šljao na najavljenu propast, iako je svuda vladala naelektrisana atmosfera, pa se po restoranima organizovao Doček Smaka Sveta, a grupa Smak se okupila za koncert u Beogradu. Aman bre, ljudi, svet ne nestaje po najavi staroj pet hiljada godina, nego neumitno klizi ka svojoj propasti decenijama. Pa opet, za Lakija neće biti propa-sti, nego radosti zbog rođenja naslednika! Osećao je Laki da će beba biti dobro. Proteklih meseci, baš zbog Mari-jine kasne trudnoće, bili su stalno na pregledima i vežba-ma održavanja trudnoće. Beba je dobro napredovala! Marija se držala medicinskih saveta u pogledu ishrane i načina života, pa je čak i on, Laki, prestao da puši! Ipak, iščekivao je zvonjavu telefona, pošto više nije hteo zvati porodilište. Odustao je od telefoniranja, više nije mogao dosađivati sestrama na prijemnom. Zapamtio je imena svih dežurnih, čak i kad se smenjuju, ali nikakvih novosti nije bilo. Na kraju su ga posavetovale da ne zove više, obećavši da će one njega nazvati čim se situacija pro-meni.

Oglasi se zvonce na ulaznim vratima. Znak da je neko ušao.

Laki se okrenu, da bi se već u sledećem trenutku ši-roko osmehivao! Na vratima je bio Mile Desertić, prijatelj, sestrić, a eto sad već i pašanac. Oženiše se sestrama, Laki sa Marijom, a Mile sa Magdalenom Ranitijević!

Pozdravili su se lakim udarcem otvorenih šaka.

„Gde si, Mishelin, šta ima?“, pitao je Laki nasme-janog prijatelja.

„To sam i ja tebe hteo pitati“, odgovori Mile. „Još nema vesti?“

Laki je uzdahnuo: „Nema“, reče kratko.

„Ma, biće Lakiša, sve u redu, već koliko noćas dobićeš sinčinu, da ima Mihailo s kim da se igra.“ Mihailo, njegov sin, tek što nije napunio godinu dana.

„Znam i sam, ali šta mogu kad sam nervozan! Ne do-bija se svaki dan u pedeset drugoj godini života naslednik!“ Laki se nasmeja: „Odakle ti?“

„S posla.“

Mile je postao vlasnik agencije za obezbeđenje i nije više radio noću, kao nekad.

„Hajde sedi, da popijemo nešto“, ponudi ga Laki.

„E, ne mogu, žurim, čeka me Magdalena, da oku-pamo Mihaila… Popićemo ako noćas dobiješ vesti. Odmah me probudi, to sam došao da ti kažem.“

Ispratio ga je prema vratima kluba.

Mile je na vratima malo zastao, naglo se okrenuo i zagrlio Lakija. Ćutali su par trenutaka zagrljeni, da bi se najzad odmakao.

„Vidimo se, Lakiša!“ rekao je i izašao u veče…

Lakiju su, zamalo grunule suze. Suzdržao se, ali je jedva čujno prošaptao: „Lepo je imati prijatelja…” Krenuo je niz klub.

Dah mu zastade!

U fotelji, pored kase, sedeo je isti mladić u beloj odeći koga je video pre dve godine, na sahrani Magdalene Simonović i njenog brata! Ozbiljno ga je posma-trao.

„Čekao sam te više od dve godine,“ rekao je Laki, kad je uspostavio kontrolu nad sobom. „Obećao si da ćeš ponovo doći!“

Aleksa Lakić se gorko nasmejao. „Znam“, odgovorio je.

Gledali su se ćutke par trenutaka i Laki sede na dvosed, nasuprot gosta.

„Nećemo se rukovati“, nasmeja se nervozno Laki.

Aleksa Lakić, onaj mlađi, nije na to odgovorio, već se malo zamisli, pa progovori:

„Odlagao sam ovaj susret maksimalno. Od našeg prethodnog susreta u mom svetu prošlo je svega tri dana. Znam da sam ti ostao dužan mnoge odgovore i zaslužio si ih. Moj glavni zadatak bio je da zaštitim tvog budućeg sina, Aleksu Lakića Juniora, koji će se roditi za nekoliko sati. U tome smo obojica uspeli!“

„Ali… ti kažeš Aleksa Lakić Junior?“ prekinuo ga je Laki. „Ja sam planirao da sina nazovem po svom ocu, Lazaru…“

Aleksa Lakić ga je ozbiljno pogledao u oči i bilo je u tom pogledu neke tuge.

„A jesi li o imenu sina već razgovorao sa Marijom?“ upitao je.

„Nisam, mislio sam, ima vremena…“ Laki zastade, u glavi mu zazvoni alarm! Nešto se tu nije uklapalo…

„Tvoj sin će se zvati Aleksa Lakić Junior i nećeš mu ti dati ime.“ Rekao je to oštro, poput presude i dodao tiše, gledajući ga u oči: „Žao mi je što ti ovo moram reći i ne-ma načina da se to lepo kaže. Ti, Laki, nećeš dočekati rođenje svog sina. Aleksa Lakić Junior rodiće se noćas, ali tvoje srce neće izdržati dotle. Umrećeš mirno, u snu. To je ono što će se dogoditi. “

„Zar ni sina da ne vidim?“ Laki se tresao.

Aleksa Lakić je ćutao. „Znam, nije isto kao kad sina držiš na rukama, ali ako će ti biti lakše, tvoj sin će izgledati upravo kao ja, zato što sam ja njegov klon!“, oglasi se najzad.

Laki je pogledao u mladića kao da ga prvi put vidi. Tražio je sličnosti. Te oči, kako nije odmah primetio, to su Marijine oči, samo zelene! Mnogo Lakića imalo je zelene oči! Eto i Mile, i on je iz loze Lakića! Imaju iste oči! Nos… nos je isto Marijin. Pravilan, dugačak… A šta ima moje? Oblik glave, jaka brada? Zar je moguće da on ipak jeste moj sin?! Rekao mi je da je moj potomak, ali sin…? …Ne, šta ja pričam, ovo nije moj sin, ovo je samo slika napravljena od vazduha!

Laki je uzdahnuo i spustio glavu.

„Nije isto…“, prošaptao je.

„Žao mi je…“, ponovi Aleksa Lakić.

Tišina se poput zida spustila između dva čoveka, oca, i slike njegovog sina. Laki je sagnute glave želeo da mu se svest isprazni. Terao je misli od sebe, kao što kočijaš tera vrance u zaprezi. Poželeo je da umre istog trenutka. Šta više da čeka? Šta ga još interesuje? Ali, misli su se vraćale i on se uhvati za jednu kao davljenik za slamku spasa.

„Ali… ako bih sad zvao hitnu pomoć… možda… možda…?“

Aleksa Lakić je bio oštar: „Medicina 21. veka ne po-znaje metodu transplatacije srca u roku od nekoliko časova! Ali, ako želiš, ti ih pozovi…“

Laki se odlučio.

„Ne želim“, reče i ponovo odlučno pogleda u svog sina kloniranog. „Ali, sada želim odgovore!“

Ustao je i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minu-ta vratio se, noseći u ruci malu kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

„Znaš li šta je ovo?“ upitao je, posmatrajući ga pa-žljivo.

„Znam. Tvoj predak je u tu beležnicu upisivao svoje susrete sa mnom “, rekao je mirno.

Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove i pustio ih da se poput karata preslože sa desne na levu stranu. Kao da je niz crteža naterao da se pokrenu.

„Ovde ima sto osamdeset šest zapisa, za šest godi-na, od čega sto deset u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu sirotu decu!“ Lakijevo lice je bilo ukočeno kao u bakarne statue. „Pročitao sam te bajke od prve do posle-dnje strane za ove dve godine toliko puta da sam svaku reč naučio napamet!“

„Dosta toga sam lagao,“ rekao je mirno Aleksa Lakić.

Laki je spustio beležnicu na sto i blago ju je pomi-lovao.

„Kako da znam da ne lažeš i mene?“ Gledali su se nekoliko trenutaka pravo u oči.

„Zato što sam sad prvi put došao neovlašćeno, u svoje ime. Sve do sada to mi je bio posao!“, odgovori Aleksa Lakić, ne spuštajući pogled.

„Zašto?“ kratko je pitao Laki.

„Jer osećam da sam ti dužan! Hteo sam da shvatiš kako je sve što sam uradio bio način da sprečim eliminaciju tvog sina! Kad bih počeo priču ispočetka, trebalo bi mi više vremena da je završim, nego što ga ti još imaš!“ Aleksa Lakić mlađi prvi put se pokrenuo i u ruci mu se stvorio uređaj sličan tabletu, kakav je Laki kod njega prvi put zapazio pre dve godine, na groblju. Spustio ga je na sto.

„Prvo pitanje je da li ti želiš da mi veruješ ovo što ću sad da ti ispričam?“, pogledao ga je upitno, dižući jednu obrvu.

„Imam li drugog izbora?“ odgovorio mu je Laki pi-tanjem.

„Bojim se da nemaš. Imaš izbor da me saslušaš, ili ja mogu i da odem…“ rekao je Aleksa Lakić uverljivo.

Laki je samo klimnuo potvrdno glavom.

„Najpre, moja mentalna slika, dolazi iz budućnosti, 299 godina od danas. Dolazim iz Bellanda, megapolisa koji je nastao spajanjem Beograda, Novog Sada i Niša. Svet je sasvim drukčiji. Belland je jedan od gradova Republike koja pokriva područje Evrope. Pre više od dvesta godina globalno natezanje SAD, Rusije i Kine pretvorilo se u rat svetskih razmera. Republika je ostala neutralna. Rat se završio pobedom Rusije. Na neki način pobedila je i Republika, koja je sukobe izbegla neutralnošću. Posledice rata su bile stravične. SAD se raspala. Rusija je stvorila Zakavkašku uniju, u kojoj je danas veći deo Azije. Kina se ogradila i uvela karantin prema ostatku planete. O Južnoj Americi i Africi se ne zna gotovo ništa. Republička armija čuva granice, štiti gradove od bandi, ali i od Zakavkaške unije, koja ima ideju da joj je Republika nešto dužna za reparacije rata. Repu-blika i Unija su u permanentnom sukobu, ali u vidu ogra-ničenih operacija po granicama zahvaljujući ravnoteži vojne moći. Podeljene su interesne zone i odatle se nemilosrdno izvlače resursi. Glavna prednost Republike su međudimenzionalna putovanja, čiji je izumitelj upravo tvoj sin, Aleksa Lakić Junior.“

Laki se pokrenuo. Prvi put, od početka izlaganja, on je imao pitanje.

„Moj sin će otkriti međudimenzionalna putovanja? Kakvo dobro je to donelo? I sam kažeš da je planeta u kolapsu?“

Aleksa Lakić je za trenutak zaćutao razmišljajući, pa nastavio:

„Nemam sve informacije kakve su se aktivnosti od-vijale na međudimenzionalnim putovanjima. Pomenuo sam ti ravnotežu moći. Republika ima tehnologiju puto-vanja kroz dimenzije, a Zakavkaška Unija ima vrlo efikasnu odbranu. Zato se putovanja odvijaju samo na teritoriji Republike. Pravo da ti kažem, više i nisam siguran šta sam radio, niti šta sam postigao. U zadnje vreme desile su se stvari koje su me pokolebale u uverenjima, ali to nije nešto što bi ti razumeo. Biće bolje da nastavim priču o tvom sinu. Aleksa Lakić Junior će sa majkom Marijom uskoro otići u Pariz i tamo će provesti detinj-stvo. Biće to vrlo inteligentan dečak, željan znanja, i obrazovaće se na najprestižnijim evropskim univerzitetima. Postaće vlasnik nekoliko doktorskih disertacija, od kojih su najvažnije dve; iz fizike i psihologije. Upravo kombinacijom te dve nauke, otkriće mogućnost prelaska kroz dimenzije! Živeće dugo, nadživeće svoje potomstvo. Agenti koji rade posao koji je Junior osmislio kloniraju se iz njegovih gena. Zato je vrhunski prioritet Republike da se Aleksa Lakić Junior sačuva od neprijateljskog delovanja. Zbog toga je njegova loza najčuvanija državna tajna, za koju znaju samo odabrani. Nedavno sam saznao da sam upravo njegov klon i kao takav dobio zadatak da poništim teroristički napad jednog našeg od-beglog agenta, utoliko opasnijeg što je klon Magdalene Ranitijević. Takođe nosioca superiornih gena.“

„Milova Magdalena…? Ima superiorne gene?“

„Ana Simonović je napravila divljački vremenski udar, koji je istog trenutka promenio i tvoju i moju stvarnost! Niko više ne zna kakva bi bila stvarnost da se Ana nije umešala. Iako nije uspela u onome što je naumila, isijala je deo sopstvene mentalne energije na sve one na koje je uticala. Ne znam, to je samo moje mišljenje, a možda i nisam u pravu… Ali znam… U mom poslu, svaki put kad utičem na nekog, ja mu predajem deo sebe. Dovoljno moći da uradi ono što sam želeo da postignem! Ovo je pitanje, kao, „šta je starije, kokoška ili jaje?“ Da je Ana Simonović znala preciznije da udari, mi sad ne bi pričali, niti bi postojali, a kakav bi svet bio, to bi bilo da prosuđuju na onima koji u njemu žive!“

„Ta Ana… ona je bila zla sila koja je obuzimala Magdalenu, Roksandu, Magdu…?“

„Da. Ona je bivši agent MDO koji je ukrao uređaj za međudimenzionalna putovanja i pobegla je izvan kupola. Prvi udar na vreme je napravila 1895. godine, kada su se Magdalena i Aleksa Lakić upoznali. Napadala je redom sve Simonoviće i Lakiće. U prvom udaru je promašila. Aleksa Lakić je ubio Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Morao sam izvesti 186 susreta sa Aleksom Lakićem da bih amortizovao uticaj udara na bu-dućnost! Moj zadatak je bio da sprečim udar na Juniora, štiteći njegove direktne pretke, tebe i Mariju Ranitijević. Ana je ukrala osnovni uređaj, ali on funkcioniše uporedo sa nizom kontrolnih uređaja koji mu daju pravac, smer, tačan trenutak mešanja. Nedostajao joj je i Pretvarač Temporalnih Odsjaja. Zato sad ti mene ovde vidiš kao da sam stvarno prisutan, dok se Ana svuda pojavljivala poput aveti i lutala je po prošlosti. Ja sam bio u pred-nosti, jer sam mogao da napravim na desetine preciznih susreta, dok bi ona slučajno potrefila samo jedan.

„Ti si mene posetio samo jednom, na groblju, a ina-če me je posećivao neki dečak.“

„Dečak je bio moja mentalna projekcija tvog sina… Znao sam da si dugo patio što nemaš potomstvo i moja procena je bila da će upravo dečak imati na tebe najpovoljniji uticaj!“

Laki se sa mukom nasmejao.

„Mnogo ti znaš, priznajem, ali to ne znači da ti verujem…“, dodao je tiho.

Aleksa Lakić se takođe nasmejao.

„Ja znam da ćeš mi do kraja razgovora poverovati. Kako znam? Pa zato što ja dolazim iz budućnosti!“

Laki je pogledao Aleksu Lakića u oči: „Kažeš, možeš da mi pokažeš mog sina? Sada?“

Aleksa Lakić je dohvatio tablet i gurnuo ga ka sredini stola, bliže Lakiju.

„Mogu da ti slikom pokažem sve najvažnije trenutke njegovog života, ceo život u par sati! Jesi li spreman?“

„Sačekaj,“ rekao je Laki. „Mile… Mile se malopre na vratima, od mene oprostio… Jesi li mu rekao?“

Aleksa Lakić mu se uneo u oči.

„Ne zna. Ali će mu sutra i do kraja njegovog života, biti drago što je to učinio. Ja sam ga samo malo pogurao…