Prolog

Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem u blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim trulog lišća i ras­kvašene zemlje. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom poglêda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao! Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...

Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kuće zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića, kao kroz dva oka, samo lojanom lampom - petnaestogodišnji dečak je umirao…