Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma! A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!

Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije! Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem...

10. 9. 2014.

Bitanga i princeza



Sedeli su na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta drugo, pili pivo i pušili.
Ivan je došao sa Natašom minut pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli.
Ivan je pričao, a ostali se smejali.
„E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!“ kaže Ivan, pa pogleda u Mila:
„Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u ’Riju’, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?“
„Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne dva!“ smejao se Mile.
„Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se i priča kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže, plaćaju 900 dinara gram i zove me da odemo na pivo, kad proda.“ Smeje se, a Nataša ga gurka: „Ćuti, nemoj...!“
„Pričaj sad kad si počeo,“ ubeđuje ga Mile.
„Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan. On se ponudi da dođe i on, da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...“
„Polakomila se budala na pivo,“ smeje se Mile.
„Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci i okačenom ribom, na drugoj. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.“
„A ta njegova riba nema šesnaest godina!“ ubacuje se Nataša.
„Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Taž­vaku, što živi u stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio dop, izvukao nekoliko crta, ponudi nas, mi odbijemo i oni pošmrču sami...“
„Sve se bojim da bi ti odbio, da te nisam klepila,“ kaže Nataša.
„Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,“ brani se Ivan.
„Nije ti dobro od dopa,“ cereka se Mile.
„I nastavimo da pijemo,“ nastavlja Ivan, „karton se prazni, čak se i ova moja napila i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu po­žuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi bi, udarilo mi pivo u glavu.“
Svi se smeju, Ivan nastavlja: „Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, strelja me očima. Oni seli ponovo na krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, ona gore, jaše ga, samo u majici, na mene i ne gledaju. Otišao bih i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku. A Nataša nema više soba, to je garsonjera… Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.“
Opšti smeh, smeje se i Laki.
„Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,“ kaže Mile.
„Ne prodajem dečju pornografiju,“ smeje se Laki.
„Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga.“
„I kako se to završilo?“ pita Mile.
„Radili su to do četiri ujutro, pa su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, onaj kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu...“
Provala smeha, smeje se i Nataša.
„I kakve to veze ima sa informativnim razgovo-rom?“ pita Mile.
„Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa devojkom u stan, pili smo pivo, otišao u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.
„Šta bi ti sa njim radio celu noć na trgu?“ pita Mile.
„Ne znam u kom je lik tripu, ne bih ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu. Pandur me na kraju pita da li mi je nudio neku tehniku i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me on zove, kaže, brate, bio si okej, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve i poskidam mu i svu rodbinu po spisku i kažem da me više ne zove.“
„Sad možeš da platiš turu piva, pošto si se kod pandura jeftino izvukao,“ kaže Mile.
„Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao tehniku i zlatni lanac!“
„Ma, šalim se, ja ću. Ko još hoće pivo?“
Laki je odmahnuo rukom. Ivan je gužvao praznu limenku. „Hoćeš ti, šećeru?“ pitao je Natašu, a onda rekao Milu:
„Ma, donesi i nama dva.“
Mile ode do šanka, uze iz rashladne vitrine tri limenke i ostavi u novčanik na šanku 300 dinara. „Zadrži kusur,“ reče mu.
Bacio je sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu baci još jednu, čim je Ivan prvu pružio Nataši.
„Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?“ upita Mile Ivana.
„Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, je li imam tremu. Kažem nemam, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam koliko je dozvoljeno po novom zakonu alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto-školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od 0,30 promila, mogu slobodno da idem kući...“
„Neki drkadžija,“ kaže Mile.
„Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto pas lutalica lajući za točkovima. Kaže, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na ispitu. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.“
„I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas?“ smeje se Mile.
„Pešaci jesu, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno!“
„A što nisi stao?“ pita Mile i već se hvata za stomak od smeha.
„Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću i u to proletim kroz crveno“.
„Ti nisi normalan!“ rekla je Nataša.
„Slušaj ovo...,“ nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.
Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, retko učestvujući u razgovoru.
Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu.
Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se i oni otrčaše prema stanici.
Mile je stao pored svog suzukija od hiljadu konja, a Laki na vratima duboko udisao svež vazduh.
„Nisi nešto večeras raspoložen?“ konstatovao je Mile.
Laki se napravi da je prečuo pitanje.
Odlutao je mislima daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka.
Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.
Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.
Mislio je na kuću u rodnim Lakićima, praznu i napuštenu već mnogo godina. Odatle je užasnut pobegao sa željom da se više nikad ne vrati. On, koji se ničeg nije plašio...

Pomisli, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...