Siguran glas

Pismo prijatelju

Evo dobih vremena, i želju veliku, a suludu, pismo da napišem, tebi, prijatelju moj što negde daleko si, gde pisma retko dolaze... Da ti kažem da sam dobro, a i tebe kako si, da priupitam? Da te podsetim na dane kad je sve dobro bilo, kad se družilo i pilo... iako te podsećati ne moram, jer sve već i sam znaš! Da ti kažem da ni ovde više takvo vreme nije, i dalje se pije, ali nema nas... Ostavili smo svoje srećne godine i otišli kud ko, mislili smo bolje će da nam bude, ali bilo nije! Novac, taj prodani bog kome pohrlismo, zavara nas i rastavi! Ali avaj, on traži da mu se po vasceli dan klanjamo, a mi to ne umemo. Raduje nas dan koji lep svane, kiša prolećna ili letnja, leja cvetna, i noć kad se spusti na krovove dok mesec stražari... Raduju nas male stvari, a najviše, prijatelju moj, poradovaćemo se kad se opet negde sretnemo, dan od života kad otmemo, da opet popijemo po čašu vina, priupitamo se za zdravlje i nazdravimo sebi i bližnjima! Još taj čekam dan, da će doći u nadi sam, da ga ne čekah uzalud! Pravićemo se tada da je sve opet kao nekada, doživljaje svoje jedan drugom prepričavati, i smejati se sećanjima kad mladi besmo, kad smo zajedno pili i bolji život sanjali... Pogledaćemo se u oči kad se čašama kucnemo, ali ćemo pogled skrenuti... Sebe ćemo možda zavarati, ali oči ne možemo, ostaće u njima obrisi slika koje se više ponoviti neće, i umorni trag jedne setne misli uskrsle u predahu života...

Ako prvi odem

Ako prvi odem, javiću ti... Javiću ti šta se krije iza oseke snova i plime zaborava, i čekaću te da dođeš na moju obalu...

Život jeste prolazan, i nas nikad više biti neće, ali za sobom ćemo zasejati seme, iznići će ili korov ili cveće, ali nešto će iznići... Potrudimo se bolje... Budimo ljudi a ne korov... Budimo cveće, a ne ubice...!

Sve materijalno ostaće iza nas, samo duhovno odnećemo pred Boga, i tad ćemo prvi put videti tu vagu koja će nas izmeriti... Pred Boga se ide praznih džepova i pune duše!

Mislim da će popovi i sveštenici pred Bogom najgore proći, pitaće ih na osnovu kog ugovora i sa kim su ga potpisali, da ga na zemlji predstavljaju!

Bog je jedan, a ljudi su grešni! Sedam smrtnih grehova nisu gresi za smrtnu kaznu, nego su gresi smrtnih ljudi!

Idem sad da se negde zavučem, i da mudrujem. Ne, neću da mudrujem, nego ću da pijem. I neću da se zavlačim, uradiću to javno!

Odgovor još nisam dobio

Upitao sam sebe, gde su sad tvoji prijatelji u koje si se zaklinjao, imaju li možda neke druge, lepše, bolje prijatelje nego što su tebi nekada bili? I vidim sebe kako sipam rakiju od šljive u čašicu, dižem je i nazdravljam nekome, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde ti je nestala ljubav koju si u srcu nosio, zar su ti ostale samo te izbledele crno-bele slike, kao podsećanje na greške koje si učinio? I vidim sebe kako listam stari crno-beli album iz prošlosti, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde je granica tvog poimanja ljudskih odnosa i kad ćeš već jednom da izađeš iz tog mehura, koji se skuplja i nadima, u koji si se zatvorio? I čujem sebe kako kašljem u susednom mehuru, ali odgovor još nisam dobio...

Nisu važni odgovori, pitanja su važna….

Bog i ja

Izgubio sam ton... Sliku još 'vatam, ali treperi... Prestar sam za digitalizaciju, šta ću kad sam analogno napravljen…

Razmišljam da se večeras napijem. I to je promena. Obično se napijem ne razmišljajući.

Oprostiću ti što sam te prevario, ako ti meni oprostiš što si me upoznala...

Bog je jedan. Jedan je Bog. Jedan od nas. Naš i moj. Moj i svoj. Uvek je svoj. I tvoj.

Sve ću vas reći Bogu, rekao je jedan dečak smrtno ranjen u bombardovanju...

Ako smo stvoreni po liku božijem, nismo baš sve od njega nasledili. Nasledili smo nešto i od majke. Sotone.

Ananuki se vraćaju... Oni će nam pokazati Boga.

Bog može biti samo jedan. Ostali su svi samo činovnici Božje administracije.

Pokloniću ti prsten od srca, koje nema vrednost kao zlato ili dijamanti, ali je vrednije od univerzuma.

Jedan sam ja. Sam, neponovljiv, jedinstven. Nemam reprizu.

Jedan je Bog. Jedan sam ja. Jedna je nit koja nas spaja.

Uvek ima ta nit koja spaja. Sve ostalo razdvaja. To je lavirint. Samo te Arijadnin konac iz njega spašava.

Ako umrem sutra, reći ću, pa dobro, danas sam pio, danas sam žalio i bez razloga zvao tvoje ime.

Ako ne umrem sutra, umreću neki drugi dan kad mi bude zgodno bilo... Lagaću sebe da sam još uvek živ.

Obradujem se kad se zakašljem, pomislim, evo to je... A nije. Ja još čekam tvoj oproštaj.

Probudiću se sutra, kao svako jutro što se budim... I nastaviti živeti u snovima.

Jer, ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju!

Ja sam direktor

Šljiva je čudo

Šljiva je čudo. Manifestuje se se u više stanja. Sveža je samo u jednom vremenskom periodu, u kasno leto i ranu jesen. Tad se može ubrati sa drveta, a ograničen broj ljudi može sesti u hlad ispod. Pravilo je, da što je plod krupniji, drvo je patuljastije. Nema tu mnogo hlada. Suva se pakuje u malim količinama i prodaje širom sveta. Tečna je najsuperiornija: što se više konzumira, čoveku daje više samopouzdanja. Tad niko lepši, pametniji ni jači od njega! Zadnja manifestacija često se ogleda na licu, ispod oka. Ona se najponosnije nosi, i o njoj se dugo pripoveda... Ej, Srbijo, među šljivama! Pa, nećeš valjda među knjigama!?

Bitanga i princeza

Sedeli su na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta drugo, pili pivo i pušili.

Ivan je došao sa Natašom minut pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli.

Ivan je pričao, a ostali se smejali.

„E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!“ kaže Ivan, pa pogleda u Mila:

„Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u ’Riju’, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?“

„Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne dva!“ smejao se Mile.

„Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se i priča kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže, plaćaju 900 dinara gram i zove me da odemo na pivo, kad proda.“ Smeje se, a Nataša ga gurka: „Ćuti, nemoj...!“

„Pričaj sad kad si počeo,“ ubeđuje ga Mile.

„Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan. On se ponudi da dođe i on, da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...“

„Polakomila se budala na pivo,“ smeje se Mile.

„Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci i okačenom ribom, na drugoj. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.“

„A ta njegova riba nema šesnaest godina!“ ubacuje se Nataša.

„Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Taž­vaku, što živi u stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio dop, izvukao nekoliko crta, ponudi nas, mi odbijemo i oni pošmrču sami...“

„Sve se bojim da bi ti odbio, da te nisam klepila,“ kaže Nataša.

„Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,“ brani se Ivan.

„Nije ti dobro od dopa,“ cereka se Mile.

„I nastavimo da pijemo,“ nastavlja Ivan, „karton se prazni, čak se i ova moja napila i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu po­žuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi bi, udarilo mi pivo u glavu.“

Svi se smeju, Ivan nastavlja: „Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, strelja me očima. Oni seli ponovo na krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, ona gore, jaše ga, samo u majici, na mene i ne gledaju. Otišao bih i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku. A Nataša nema više soba, to je garsonjera… Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.“

Opšti smeh, smeje se i Laki.

„Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,“ kaže Mile.

„Ne prodajem dečju pornografiju,“ smeje se Laki.

„Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga.“

„I kako se to završilo?“ pita Mile.

„Radili su to do četiri ujutro, pa su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, onaj kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu...“

Provala smeha, smeje se i Nataša.

„I kakve to veze ima sa informativnim razgovo-rom?“ pita Mile.

„Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa devojkom u stan, pili smo pivo, otišao u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.

„Šta bi ti sa njim radio celu noć na trgu?“ pita Mile.

„Ne znam u kom je lik tripu, ne bih ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu. Pandur me na kraju pita da li mi je nudio neku tehniku i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me on zove, kaže, brate, bio si okej, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve i poskidam mu i svu rodbinu po spisku i kažem da me više ne zove.“

„Sad možeš da platiš turu piva, pošto si se kod pandura jeftino izvukao,“ kaže Mile.

„Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao tehniku i zlatni lanac!“

„Ma, šalim se, ja ću. Ko još hoće pivo?“

Laki je odmahnuo rukom. Ivan je gužvao praznu limenku. „Hoćeš ti, šećeru?“ pitao je Natašu, a onda rekao Milu:

„Ma, donesi i nama dva.“

Mile ode do šanka, uze iz rashladne vitrine tri limenke i ostavi u novčanik na šanku 300 dinara. „Zadrži kusur,“ reče mu.

Bacio je sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu baci još jednu, čim je Ivan prvu pružio Nataši.

„Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?“ upita Mile Ivana.

„Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, je li imam tremu. Kažem nemam, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam koliko je dozvoljeno po novom zakonu alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto-školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od 0,30 promila, mogu slobodno da idem kući...“

„Neki drkadžija,“ kaže Mile.

„Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto pas lutalica lajući za točkovima. Kaže, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na ispitu. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.“

„I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas?“ smeje se Mile.

„Pešaci jesu, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno!“

„A što nisi stao?“ pita Mile i već se hvata za stomak od smeha.

„Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću i u to proletim kroz crveno“.

„Ti nisi normalan!“ rekla je Nataša.

„Slušaj ovo...,“ nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.

Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, retko učestvujući u razgovoru.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu.

Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se i oni otrčaše prema stanici.

Mile je stao pored svog suzukija od hiljadu konja, a Laki na vratima duboko udisao svež vazduh.

„Nisi nešto večeras raspoložen?“ konstatovao je Mile.

Laki se napravi da je prečuo pitanje.

Odlutao je mislima daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka.

Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.

Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.

Mislio je na kuću u rodnim Lakićima, praznu i napuštenu već mnogo godina. Odatle je užasnut pobegao sa željom da se više nikad ne vrati. On, koji se ničeg nije plašio...

Pomisli, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

Prolog

Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem u blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim trulog lišća i ras­kvašene zemlje. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom poglêda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao! Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...

Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kuće zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića, kao kroz dva oka, samo lojanom lampom - petnaestogodišnji dečak je umirao…

Iz knjige „Letopis Lakićke parohije“, paroha Nikodija Stefanovića

Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srp­ske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

Mogao bih reći, božijim proviđenjem i igrom slu-čaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vu­kadina Ilijinog Lukovića, no-vinara poreklom iz ovog kraja, i Aran­đelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

O toj beležnici Vukadinovoj biće reči kasnije… Ona mi je pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

Da se vratim Aranđelu Lakiću.

Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milu-tin Lakić službovao je u Pri­zrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira srpske vojske u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj život posvetio ljubavi prema otadžbini, pa se nikad nije ni ženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio rodnu kuću u Prizrenu i došao u Beograd, postavši vojni pitomac i kasnije, mladi potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je nagonio da pomogne otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

Imao je uspešnu vojničku karijeru, krunisanu u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Međutim, velike sile nisu dozvolile Srbiji da vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države i to ga je žestilo. Iz rata se vratio ranjen, penzionisan kao pukovnik, ali, što je važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije kralja Milana Obrenovića, i nagrađen je ogrom-nim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, prethodno vlasništvo osuđenog zaverenika u ubistvu kneza Mihaila.

O svojim zaslugama kruni Aranđel Lakić nikada nikom nije pri­čao i ljudi o tome nisu mnogo znali. Jednog dana sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo…

Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, okružena šumom i nekoliko kilometara udaljena od naj­bližih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinak hektara zemlje i veliki deo šume. Uglavnom pašnjake, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo bre­žuljak je bio u njegovom posedu.

Uskoro su ljudi zaseok koji je oko njegove kuće iznikao nazvali Lakići.

Kralj Milan Obrenović je u to vreme bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao duže vremena, skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru bio rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć svojih veza, brzo je postao jedan od najcenjenijih i naj­bogatijih ljudi u kraju.

Njegovom dobrom glasu doprineli su izuzetna velikodušnost i darežljivost prema siromašnim seljaci-ma, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

Veliki deo imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi i upravo je tamo više od devet desetina novca lično uložio u izgradnju ovog pravo­slavnog hrama, osveštanog 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima i ne bih se tome vraćao.

Dakle, Aranđel Lakić…

Njegova tajanstvena uloga na dvoru produžena je i posle abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom vladalo namesništvo, sve do punoletstva kralja Alek-sandra Obrenovića. Tih godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra. Putovao je više puta i ostajao nedeljama u Beču. Poslednji put se vratio u društvu kralja Milana 1894. godine, posle državnog udara koji je izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

Činilo se da je u samom državnom udaru i sam imao aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njima zaposeo vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indi­kativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, a u zdravici je objavio svoju odluku i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć. To je vreme iskoristio da bi po beogradskim ka­sarnama dobio zakletvu vernosti od vojske.

Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću i posle Aleksinog rođenja više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima i puštali da radi sve što mu se prohte.

Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da sin krene njegovim stopama. Ni dve godine nisu prošle kad je bio prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao povinovati vojnoj disciplini. Pravio je probleme koji nisu mogli da se tolerišu, čak ni uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi.

Bila je tu još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan.

Radilo se o začetku nekakvog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa ponekad gubio i padao u trans. Nije se to dešavalo često, ali sasvim dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te je njego-ve odiseje u nesvesno, nazivao vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pi­sati nešto kasnije.

Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsus­tvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, što je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu ništa postizali. Naime, Aleksa poče otkrivati devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući druš­tvo po okolnim krčmama i po sumnjivim konacima. Razvio se u nao­čitog mladića, a računavši i bogatstvo kojim je raspolagao, postao je curama neodoljiv. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

Ni ženidba sa već nosećom Valjevkom Milicom Gačić, poreklom iz bogate kuće, na koju ga je otac prinudio spasavajući obraz, kako svoj tako i devojčinih roditelja, ništa nije promenila u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući sred Lakića. Aleksino se zdravstveno stanje pogoršalo, neobični napadi su učestali. Da nije večito bio okružen braćom po piću, možda bi negde i stradao. Prijatelji bi ga tada odnosili u konak, gde bi se zatekli. Aleksa nije dozvoljavao da ga odvode kući… Ukućane nisu obaveštavali. Aranđel Lakić ni slutio nije da se duševno zdravlje nje­govog naslednika pogoršava…

I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi boemski, da se nije desilo nešto, što ga je, na neki način, promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu nje-gove porodice…

Bilo je to krajem leta 1895. godine.

Ali, o tome ću nešto kasnije, po prikazu događaja koji su svemu prethodili…