Beograd, 1991. godine
Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti arogantno mislio da je d i p l o m a t s k i , u sedam oblandi uvijenim rečnikom spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog Svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…
Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu .
Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?!
Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik, Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet. Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi? Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca? Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa?
Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše!
Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!
A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban.
Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…!
(odlomak iz romana 'Sam, ispod šljive')
Нема коментара:
Постави коментар