Veštičje ludilo

…Senke lišća igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tečnošću, proždirao ju je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je samo vrištao od radosti! Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvodno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je sada čitav ptičji hor pevao pesmu koju je on dirigovao! Bila je to pesma o jednoj lepoj ženi koja ga je čekala, negde tamo iza šume! I istrčao je go na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se provlačio izmeđju višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir ispod tabana, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sad sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili redjati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke... Izronio je iz vetra, preskačući preko vodoskoka, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde... Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je mogao poneti satljik rakije. Obučen u prosto seljačko odelo, i, iako je bilo vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku. Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošlicu. Ovaj se sad teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona mu je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „ Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“ I tada, iz pozadine svesti, dopirla mu je misao da on , u stvari ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane, ...da se sagne, ...da požuri...? ...sad se pitao, kakav mu to čovek znak pokazuje, jer ovaj je sad nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom? Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi? Ne shvatajući više šta se od njega očekuje da uradi, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, noge do članaka, šake i vrhovi guzova su mu bili u vodi... Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlicina ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio da će ga pratiti. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru.

Vesticje ludilo na blogu