Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti, u naivnoj želji da shvatim da li ih još uvek pamtim? Još uvek znam? Da li još uvek postoje? Jesu li te blede slike koje se u isečcima pomole još uvek ja, ili su to samo rasplinuti ostaci vremena koje se više neće vratiti? Kažu, ne treba živeti u prošlosti, ali sadašnjest je baš ovaj tren koji je upravo prošao, ostavljajući mikro-prazninu do sledećeg trena, koga još nema, jer je budući... Ako zaboravim prošle trenove, ako se svi rasplinu... praznina sadašnjeg trena će me progutati i oterati u ništavilo... U smrt, ne tela, nego misli!

Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka…

Kad sam malopre pogledao u ogledalo, i video neispavano, neobrijano, i sumorno lice nepoznatog čoveka, rekao sam mu samo: "E, moj druže...!"

Ja sam samo jedan drveni dečak sa drvenim nosom i živom željom da jednog dana postanem pravi dečak...

U mom životu nastupilo jedno kratko i otrežnjavajuće zatišje, posle jedne (jednog) bure (bureta), u isčekivanju sledeće(g), još burnije(g)!

Inventarišem zle slutnje i izneverena očekivanja, s jedne, i mala životna zadovoljstva s druge strane. I, da znate, i nije bila loša godina!

Staroj godini ponestaje vremena da nam ispuni sve ono sto smo jedni drugima pozeleli dok je jos bila mlada. Ali, necemo joj puno zameriti kad jos malo vise ostari, i kad sledecih jos nekoliko ispune jos manje nasih lepih zelja! Tad cemo tek znati koliko smo dobro ziveli onih godina kad smo bili mladji... Jer Nove godine dolaze i prolaze, i ostavljaju vise traga na nama, nego mi na njima!

Odlučio sam da od danas na društvenim mrežama objavim samo po jednu lepu ili pametnu misao dnevno, da ih ne trošim... Ostale mogu biti i gluposti...

O čemu razmišljam? I sam se pitam...

Lazar Janić