Zdravo snovi, zbogom

      

     Prošle su godine, od kako sam poslednji put bio pomislio na dane svog detinjstva… 

      Zapravo, mnogo se toga više ni ne sećam, sada, kada se godine života polako približavaju brojki pedeset. Sećam se jedne stvari, da sam tada hteo započeti da vodim lični dnevnik, u svesci A4 formata, tvrdih, žutih korica. Imao sam, možda, dvanaest-trinaest godina, kupio sam tu svesku od djačkog džeparca, upravo za tu namenu. Prvo sam napisao, na četvrtastoj beloj nalepnici, svoje ime i ispod toga krupnijim slovima “Dnevnik”, i dugo razmišljao pre nego što sam upisao prvi datum… Hteo sam, samo za sebe, da zabeležim na papiru,  moje bogate dogodovštine i avanture, ali koje se ne bi sastojale samo od odlazaka u školu, igranja i spavanja… Maštao sam da će mi se dogoditi nešto neočekivano, nešto što će promeniti rutinu, da bih od tog dogadjaja počeo da upisujem datume. Nešto kao, slučajan pronalazak grobnice sa rimskim blagom, ili dolazak nekih tajanstvenih posetilaca u selo, sa zlim namerama, koje ja razotkrivam, ili, bar, otkriće izvora nafte na dedinoj njivi... Dani su prolazili, ništa se tada meni bitno nije dešavalo, i, kakav sam nestalan bio, i tada, kao i sada, brzo sam od tog mog nauma odustao.

      Sveska je završila medju redovnim školskim priborom, počeo sam u nju upisivati zadatke, možda iz hemije ili fizike, samo sam prethodno odlepio izdajničku nalepnicu sa neprikladnim naslovom…

       Sada kad pogledam, čini mi se i da se čitav moj život sastojao samo od gomile započinjanja nečega i isto toliko odustajanja od istoga.

     Zato je i meni samom čudno zašto sam sada, ponovo, dobio želju da vodim dnevnik? Nije to, valjda, samo zato što sam došao u posed prelepe beležnice, B4 formata, sa koricama od govedje kože, boje meda i meke na dodir, a da nemam zašto drugo da je upotrebim?

      Ipak, mislim da nije. Kad sam imao dvanaest godina, život mi se sastojao iz rutine, i kasnije je sve tako nastavilo, ali, sada, možda prvi put u životu, ja imam datum tog neočekivanog dogadjaja, koji prekida rutinu, i stvarno zaslužuje da se od njega započne nešto takvo maštovito, kao što je lični dnevnik…

      Samo, što ja ne znam koji je danas datum…?

      Samo, što ja ne znam, trenutno, gde se nalazim…?

      Samo, što ja sada, u stvari, i nisam više ja?!

(odlomak iz novele "Zdravo snovi, zbogom" Lazara Janića)