Bog će već oprostiti

Bog će mi već oprostiti što ne verujem u onu Knjigu koju je obznanio prvi put posle Nikejskog sabora rimski imperator Konstantin, čitao sam je kao nečitljivu epsku fantastiku; i što izbegavam da čitam inače takozvane "bogougodne" knjige, jer to su pisci koji nisu ni njemu najmiliji; Bog više voli da vodi računa o "zabludeloj ovčici" nego o papi ili parijarhu; Bog će mi oprostiti što nisam kao svi ostali "sveti" pre toga ubijali za krst pre nego što su umrli mučeničkom smrću; Bog će mi oprostiti što čuda ne činim niti u njih verujem!

Bog će mi oprostiti što verujem u teoriju evolucije a ne u kreacioničke fantazije. Bog će mi već oprostiti, ako ima šta za praštanje!

Aleksa

 Ako udomiš mačku u stanu, nikad ništa više nećeš raditi sam! Ovo je moj mačak Aleksa, voli da mi pomaže na tastaturi lap-topa, štampač ga fascinira dok bruji i izbacuje listove, nezaobizalan je u kuhinji dok se priprema hrana, danju spava na najrazličitijim mestima, u polici na knjigama, na frižideru, na štampaču, a noću se uvuče pod ćebe pored mene kad ja spavam.

Kako napisati bestseller! (uputstvo kuvati kao čaj bez šećera i degustirati pre pisanja)

1.

Dugo je za tebe preteško. Bar za sad. Piši kratko. Kratko!
Piši o onome što znaš. Ne piši stvari koje ne znaš. Ne blamiraj se.
Ne blamiraj se do kraja.
Piši ono što znaš.
Ne pravi se pametan! Ne varaj sam sebe! Ne glumi ono što nisi!
Ne padaj pod uticaje, piši svoje!
Piši kratko! Kratko, kratko, kratko!
Zašto bi iko na svetu čitao nešto što je dugo!?
Dugo mora da se zna, a ti ne znaš. Ti kreneš, poveden blesavim trenutkom, a onda najednom puf! Ništa!
Piši kratko!
Skrati priču, kako god.
Pre si mogao da pišeš duže, sad ne smeš.
Pre si možda bio simpatičan nekome, ali je to u svakom slučaju bilo sranje.
Skrati!
Sažeto i samo ono što treba!
Pisanje je izbacivanje svega suvišnog.

2.

Ne piši što nije priča!
Ne piši u prvom licu, nikad!
Ne piši dok bar ne znaš o kome i kakav će mu biti kraj.
Ili bar šta će da se desi.
Ili bar nešto više da znaš od onoga što obično znaš pre nego se upustiš u pisanje.
Mala knjiga, ali pogana!
Tanka, ali otrovna!
Kratka, ali seksualna!
Knjiga - mesto gde gnezdo svija crni Đavo.
Knjiga - mesto gde se postaje neko drugi.
Ne treba pisati u prvom licu.
U prvom licu se pišu neke druge stvari, ali ne i ovo što ti želiš i misliš.
Čitao si dosta drugih ljudi koji pišu u prvom licu. Najgora budala koju si čitao piše u prvom licu, sa ogromnim JA.
Prvi put kada budeš napisao ogromno JA, a da to nije u svrhu zajebancije, uzmi gumicu, pa sve izbriši.

3.

Nikada nemoj pisati priče o seksu!
To je, takođe, na tankoj ivici jada i čemera.
Seti se da nikad nisi poverovao pričama iz "Erotike". 

4.

Fabula mora da se svojski potrudi i zada što više udaraca u glavu i druge delove tela gospodina sižea tokom čitave priče, s tim da gospodin siže uvek pobedi na kraju.
Za one koji ne znaju fabuleta i sižeta, ova moja tvrdnja bi značila otprilike ovo:
Ako imamo lika koji se, recimo, zove Aleksa, i ako smo smislili priču da Aleksa treba doći iz Beograda u Pariz, onda se valja potruditi da mu pobegne voz, da upadne u kakav šaht, da stopira u pogrešnom smeru i da dođe, recimo, u Skopje, da ga tamo zamene sa nekim pa da pucaju na njega, da završi nekim čudom u Istanbulu, da tamo zamalo ne podleti pod šleper, da izbegne za dlaku, da se skloni u poslednji čas, da ovo, da ono, da posle Istanbula dalje tumara svetom, a u Pariz ne sme doći nikako drugačije nego slučajno, npr. da ga neko kidnapuje i da ga takvog dovuče pred Ajfelovu kulu.

5.

Da rezimiram:
U dobroj priči lik ima da najebava sve vreme, od početka do kraja, da sva priča bude od događaja, epizoda, scena, čudesa, etc.

6.

(Pošto vidim da se raširio trend pametovanja pametnih ljudi po raznim mrežama, eksperata za sve živo i mrtvo, ono što se kaže, od igle do lokomotive, odlučio sam da ne budem kontra sveta, da ne izigravam crnu ovcu, već da se ponašam kolegijalno i u skladu sa trendovima, i zato delim sa vama ovo uputstvo).

Pogled unazad

Nenadmašni Đorđe Balašević i Bilja Krstić poželili su vam srećnu Novu godinu... Godine su prošle, bio sam tada samo jedan dečak koji je imao lepe želje i kupio ovu singl ploču... Poželio sam od tada mnogo srećnih godina sebi i drugima, ali, nekako, vremenom, prestao sam da ih slavim... Nevinost je odraslo u greh. Zamenio sam ružičaste naočare za one sa dioptrijom. I progledao! Deda Mraz je u Instabulu za ovaj doček ubio 35 ljudi, umrla mi je majka Milena te godine, umrli su Bouvi, Bata, Manda, Gaga, Marinko, Jadranka, Esma, Princ, Koen, Džordž Majkl, Umberto Eko... Srećom, zaspao sam pet minuta pre kraja ove godine. Ionako nisam imao bilo šta ikome da poželim...

Grešnik i dželat

Bol ogoli. Jer, nema kazne bez greha. Preispituješ se. Da li je greh jednak boli? Ili je veći? Ko će ga izmeriti bolmeterom u sebi kad si sam sebi svoj tužilac i sudija, sam svoj grešnik i dželat?
  
Srećko je umro. Poslednja njegova slika. Sad trči i laje po nebeskim livadama, zajedno sa majkom. Poslednji pozdrav najboljem prijatelju...

Ljubavnica

Mislim da stojim, ali kilometri pored puta odlaze u noć, ispisani na belim kamenovima samotnjacima, belim kao linija koja mi beži pod točkove... Nema saobraćajca da mi napiše kaznu jer sam prekoračio brzinu, i zato što sam promašio put... Nema stopera koji ide u mom smeru... Nema nikog ni da mi u susret dođe... Samo ja i moja cesta. Ja ljubavnik a ona moja ljubavnica...

IN MEMORIAM

Dvanaest godina moj otac Miladin je čekao moju majku Milenu kod kestenova na brdašcu iznad Platičeva da se ponovo sastanu i siti ispričaju. O sinovima, šta rade i kakvog su zdravlja, o unuku da li je završio fakultet i zaposlio, o rodnoj kući koja ostade pusta i prazna. I sastaše se ponovo gospodnje 2016. godine, u julu 31-og, da saberu i okupe sinove, familiju i prijatelje sveću da im zapale iznad uzglavlja. Sad počivaju u miru.

Majka me čekala da dođem kući, pa se umorila.

Po poslednji put prelazim daljinu do rodne kuće u kojoj sam davno bio, posetiću drage ljude, ljude kojih više nemam, da još jednom uhvatim njihove poglede, nahranim se njihovim osmesima, prisetim se njihovih reči, i šta su mi značili... 

Junior

Zimski vetar ovde je snažnije dunuo, noseći izmaglicu, zaleđeno inje i gradski smog, pa je cimnuo okovratnik kaputa naviše, i navukao šal na usta. Podigao je pogled i osmotrio staru, ružnu zgradu ispred sebe.  To je ta adresa, pomislio je.

Zgrada je imala blizu sto godina, i samo zahvaljujući tome što je bila u starom jezgru grada, još nije bila srušena i zamenjena novim, staklenim oblakoderom. Prepoznao je sa fotografija, uprkos oronuloj fasadi.

Aleksa Lakić Junior je pogledom pomilovao zgradu, pošavši od krovnih prozora, silazeći metalnim olukom, koji se prekidao na prvom spratu tvoreći ispod sebe zid od golih cigala sa kojih je vlaga odnela i poslednje mrve maltera, i spustio je pogled na ogromnu metalnu roletnu koja je zatvarala ulaz i izlog pred njim.

Beogradski advokat njegovog oca, koga je nazvao čim je sleteo na aerodromu, saopštio mu je da ključ može dobiti kod rođaka na istoj adresi. Mile Desertić, rekao je, imao je ključ Aleksinog stana već trideset godina.

Aleksa Lakić Senior (mada ga za života niko tako nikada nije zvao, nego su ga zvali Laki), njegov otac, mnogo je voleo tog svog rođaka, Mila. Zna Junior to, pričala mu je Marija. Njegova majka, koja je sad počivala na Père-Lachaise… Znao je da kada se prvi put posle trideset godina vrati u Beograd, prvi čovek koga će potražiti biće upravo Mile Desertić.

Pored roletne bila su široka, dvokrilna, hrastova ulazna vrata u zgradu. Na zidu pored njih red interfona. Pritisnuo je poslednje dugme, obeleženo sa Desertić. Sačekao malo, pa još pritisnuo dvaput.

Ništa se nije čulo, ni zujanje mehanizma za otključavanje vrata, niti krčanje iz interfona…

Stan je bio prazan.

Učinilo mu se čak pomalo da je i odahnuo sa olakšanjem, ali se ubrzo zabrinuo.

Morao je da se pomeri sa ulice.

Bio je siguran da niko još nije saznao da se on obreo u Beogradu, ali to se moglo vrlo brzo promeniti. Beograd je sad evropski metropolis, mada još uvek samo zadnje dvorište Unije. Njegovi progonioci ga i ovde vrlo lako mogu potražiti.

Okrenuo se da pogleda niz ulicu, izmaglica mu je sakrila njen kraj, a onda je pogled vratio nazad odakle je i došao. Setio se da je preko puta video mali bistro jedva pedesetak koraka niže.

Bilo je rano poslepodne tog decembarskog dana 2042. godine.

***

Dvadeset godina ranije zamalo su se majka i on vratili u Beograd, onda kad je prvi put upao u nevolju zbog svog jedinstvenog dara.

Ipak, nisu. Mama j odlučila da se iz Pariza presele samo osamdesetak kilometara severnije, u Klermont. Kupila je na brzinu malu kuću u uskoj, krivudavoj, brdovitoj i obrasloj zelenilom Rue de la Cavee, potrošivši skoro celu neveliku ušteđevinu od prodatih slika.

Ostavili su ih na miru… Tad još nisu znali sve njegove kvalitete, Alen je imao samo deset godina, isto kao i Aleksa, i nije znao ocu da objasni šta ga je snašlo, ili mu nisu sasvim poverovali…

Ali, danas je siguran da ga nikad više neće ostaviti na miru!

Šoljica turske kafe i mala kisela stigle su pred njega na sto dok je gledao kroz prozor na ulaz zgrade pred kojom je do malopre bio. Zbog tog pogleda je i izabrao baš ovaj sto. Konobar je bio mator i debeo, Aleksa je pomislio da je to verovatno gazda bistroa. Smejao se okrnjenim zubima i pokušao je da započne razgovor o vremenu, ali Aleksa ga nije ni pogledao, samo je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu od deset evra i ćušnuo mu u šake, bez kusura.

Konobar se vratio za šank i nastavio započeti razgovor sa gostom ispred koga su bile dve flaše piva. Aleksa je znao srpski, to mu je, pored francuskog, bio maternji jezik, ali ova dvojica su pričali nekim iskvarenim dijalektom sa podaljih planina. Beograd je zato i bio metropolis. Tim su ga učinili upravo dođoši koji su u milionskom broju ostavili svoja zagasla ognjišta diljem Srbije, a ne beogradska aristokratija čiji rodoslovi počinju i završavaju ovde. Da je ostao samo s njima, danas ne bi bio veći od nekadašnje turske kasabe.

Srknuo je malo kafe, a onda sa gađenjem odgurnuo šolju dalje od sebe, na ivicu stola, ispravši usta kiselom vodom. Turska kafa nije bila njegovo omiljeno piće, ali je bila jedina vrsta kafe koja se u ovom bistrou služila.

Aleksa Lakić Junior je izvadio iz unutrašnjeg džepa kaputa malu kožnu beležnicu i naliv pero, otvorio je na poslednjem zapisu i nastavio da rešava matematički zadatak koga je sam sebi zadao još u avionu iz Pariza za Beograd. Kad god je bio nervozan, rešavanje matematičkih problema ga je opuštalo. Povremeno je bacao pogled kroz prozor, prema staroj zgradi.

Aleksa Lakić Junior je bio profesor. I to ne bilo kakav profesor, nego dvostruki doktor – fizike i psihologije. Diplome je zaradio na prestižnoj Sorboni u Parizu, jednu u dvadesetrećoj, drugu u dvadesetpetoj godini života. Iako su mnogi koji su ga ovlaš upoznali imali pogrešno mišljenje da je autističan, zato što nije govorio mnogo, on zapravo nije želeo da priča o nebitnom. Nije se uklapao u obrasce ponašanja druželjubivih ljudi. Aleksa je imao IQ195 i fotografsko pamćenje. Sve što bi video, čuo ili pročitao mogao je i posle više godina od reči do reči ponoviti. Na ispitima je mogao ponoviti celo predavanje profesora na zadatu temu od pre više meseci, začinjeno sopstvenim inteligentnim zaključcima. Eto, i ceo ovaj besmisleni razgovor u bistrou, o ceni veštačke hrane na crnom tržištu i rezultatima lokalnog fudbalskog tima iz treće lige, da je hteo, mogao je od reči do reči zapisati baš u tu beležnicu u kojoj je rešavao matematičke probleme.

Ali, Aleksa sada nije bio profesor. On je bio samo prognanik zbog tajni do kojih je došao!

Najveću grešku u svom životu napravio je kad je pristao da potpiše ugovor da radi za Kvark korporation.

Kasno je saznao da je Alen, njegov prvi neprijatelj iz detinjstva, jedan od izvršnih direktora…

***

Ulicom u ovo zimsko poslepodne nije prolazilo ni mnogo prolaznika niti mnogo automobila. Nekoliko ljudi je izašlo i još nekoliko ušlo u zgradu koju je posmatrao, ali nekako je znao da niko od njih nije Mile.

Ali, ovaj prolaznik koji je upravo prošao pored izloga bistroa, ovlaš ga pogledao kroz prljavo staklo svojim zelenim očima i hitro se okrenuo prema ulici prelazeći je brzim koracima, dok nema vozila, dijagonalno prema ulazu u zgradu, Aleksi se se učinio poznatim! Osetio ga je kao da mu je brat blizanac! Uspeo je da uhvati samo jednu nebitnu misao o kašnjenju da se javi nekome? negde?… a onda mu je izašao iz dometa. Ali je znao da je to Mile Desertić!

Ustao je i izašao iz bistroa bez pozdrava. Nije žurio, lenjo je prešao preko ulice osmatrajući bilo šta sumnjivo. Nije verovao da su ga pratili i već pronašli, ali malo opreza neće škoditi. Čovek se spetljao pred ulazom tražeći nešto po džepovima, i po torbici koju je nosio o ramenu, pa ga je stigao u trenutku kad se ovaj spremao da napokon pronađeni ključ gurne u ključaonicu.

– Mile Desertić? – kratko je upitao prilazeći mu iza leđa.

Čovek se okrenuo i oštro pogledao mladića pred sobom.

– Ko pita? Da, jesam, ja sam Mile.

– Izvinite, da vam se predstavim, ja sam Aleksa Lakić Junior, sin Alekse i Marije Lakić, vaših rođaka – rekao je osmehujući se, a zatim je dodao tiše: –  Ja sam vaš brat od ujaka.

Empata u njemu je iznenada zapljusnut izlivom emocija krupnog čoveka ispred sebe. Osetio je neopisivu sreću, ali i dobar deo tuge koja se oživotvorila kroz suze u zelenim očima. Krupni čovek je iskoračio dva koraka prema njemu, zgrabio ga i zagrlio, smejući se i plačući istovremeno!

– Aleksa… Aleksa… – zamucao je, odigavši ga od zemlje.

Naglo ga je spustio, odmakao se tek toliko da ga ispruženim rukama uhvati za ramena i pogleda u oči.

– Da… Ličiš na Aleksu… Mada ja Lakija nisam znao kad je bio tvojih godina, ali mora da je baš tako kao ti izgledao! Nego, kako je Marija? Da li je i ona došla? – pitao je na kraju pogledajući niz ulicu.

– Majka je prošle nedelje umrla. Sahranio sam urnu sa njenim pepelom na Père-Lachaise istočnom groblju u Parizu. – Rekao je mirno, bez ijednog grča na licu. Sav bol zbog majčine smrti duboko je zakopao u sebi.

Mile ga je gledao začuđeno.

– Umrla? I nisi nam javio? – uzdahnuo je, puštajući ga. – Odrodili smo se. Nismo Mariju videli trideset godina… Kako sad to da kažemo Magdaleni, ona će presvisnuti što sestru bar na kraju nije videla, da se oproste…

Aleksa je ćutao. Nije želeo da mu kaže da bi Magdalena možda pre presvisnula da je sestru pre smrti videla, nego ovako, kad je sve već završeno.

Mile se brzo pribrao.

– Vidi mene, ja te tu gnjavim, a ti si se smrzao na ulici… Hajdemo u stan, da trgnemo po jednu, za pokoj duše Lakiju i Mariji…

***

– Ovo zimsko popodne me podsetilo na dan uoči tvog rođenja pre trideset godina. Marija je tada već nekoliko dana ležala u porodilištu, dok je Laki bio kao na iglama iščekujući dobru vest. Moj sin Mihailo je rođen samo dva meseca pre tebe, zbog toga sam se tih dana maksimalno trudio da sa posla odmah odjurim da pomognem Magdaleni, da ga okupam, da ga nahranim… Desilo se tako da sam samo na brzinu svratio sa posla kod Lakija dole u klub, da čujem ima li novosti…

Mile je sedeo za stolom preko puta Alekse, između njih flaša sa šljivovicom, pred obojicom puna čašica. Mile je svoju već treći put dosuo, dok Aleksa šljivovicu nije ni liznuo.

Mile iskapi treću čašicu, dospe sebi rakiju četvrti put, pa pruži preko stola flašu da dospe i Aleksi. Tek tada primeti da je njegova čašica još puna.

– A ti, nisi ni okusio?

– Ne pijem alkohol – odgovori Aleksa.

– Pametno, pametno, mlad i uspešan čovek, zašto i da piješ? Pa još i Francuz, tebi više pristaje francuski konjak, nego ova naša, srpska brlja… A mi Srbi navikli, ne umemo bez rakije ni tugovati, niti se veseliti!

Mile uzdahnu, spusti flašu na sto sada bliže sebi.

– I Laki je voleo trgnuti po koju, možda i koju više nego što bi valjalo… Ali, njega su mučile muke… Godinama se mučio, ali nije mi nikad ništa pričao! Bio sam mlad, mnogo mlađi nego sad ti, hteo je da me poštedi! Ja ne znam šta je tebi majka o Lakiju pričala, ne bih ja sad da se izbrbljam, pa da kažem nešto što ne treba… Mogu ti reći samo da je meni Laki bio više privržen nego rođeni otac! Tih godina sam odrastao sam, evo, baš u ovom stanu, majka se preudala u Americi, otac advokat se spanđao i oženio svoju sekretaricu, da nije bilo Lakija da me u tim ludim godinama usmeri, možda bih propao!

Aleksa je ćutao. Mile je popio još jednu rakiju, pa je i on ućutao. Gledao je zamišljeno u jednu tačku pored Alekse, prisećajući se nečega iz prošlosti.

Aleksa odoli želji da mu se ušeta u glavu. Sve što treba da sazna o svom ocu, Mile će mu reći i sam.

– Pričali ste kako vas ovaj dan podsetio na dan uoči mog rođenja? – upita zamišljenog čoveka. Mile se probudi iz sanjarenja.

– Razmišljao sam o tome kako čovek nekad propusti najvažniji trenutak u životu, da ga nešto smete, da ode drugim putem i da se baš tada desi nešto što se možda nije moralo desiti da je bio prisutan! Razmišljao sam o tome kako je Laki uvek bio tu kad mi je bio potreban, a prvi put kad sam ja bio potreban njemu, mene nije bilo. Razmišljao sam o tome kako sam možda trebao to veče kod Lakija ostati duže, možda bih na vreme primetio da mu nije dobro, da pozovem hitnu pomoć… Ostavio sam ga samog i otišao da okupam Mihajla. Vratio sam se tek sutradan posle podne i našao ga sobi, sedeo je za stolom licem oslonjen na svoje ruke, kao da je za stolom zaspao. A nije bio zaspao, jedva da je davao nekakve znake života… Potrčao sam da dograbim telefon i on je u tom trenutku zazvonio. Bila je to sestra iz porodilišta, rekla je da si se ti rodio par minuta posle ponoći, i da su više puta to pokušali da jave, ali niko ceo dan nije podizao slušalicu.

Mile je pogledao Aleksu pravo u oči.

– Zahvalan sam Bogu ili kome već treba da zahvalim, mada ni danas ne znam šta se te večeri u meni desilo, kad me je Laki ispratio ispred kluba, kao da sam nešto naslutio, ali tada sam se okrenuo i zagrlio ga! Ne, nisam ništa naslutio, preispitivao sam sebe godinama posle toga, nikakav nagoveštaj zle slutnje nisam na tom pragu u sebi imao, želeo sam samo da ga zagrlim, da mu pokažem da sam uz njega, da mu se zahvalim za sve što je za mene učinio! Ispalo je to tako kao da sam se tada od njega oprostio!

– Zašto te je taj dan podsetio na današnji dan? – Aleksa je bio neumoljiv. Nije skrenuo pogled.

– Zato što sam tada propustio da se nađem Lakiju pri ruci, a danas neću sa tobom da ponovim grešku koju sam tada napravio. Zato što znam da si, baš kao nekad Laki, i ti nešto večeras od mene sakrio. Zato što znam da je tebi danas potrebna moja pomoć, a ti je još nisi zatražio. – Mile je gledao i dalje Aleksu pravo u oči. – Zato što ti od nekog ili od nečeg bežiš!

Pogled Alekse Lakića Juniora je pobegao u stranu.

Siguran glas

Pismo prijatelju

Evo dobih vremena, i želju veliku, a suludu, pismo da napišem, tebi, prijatelju moj što negde daleko si, gde pisma retko dolaze... Da ti kažem da sam dobro, a i tebe kako si, da priupitam? Da te podsetim na dane kad je sve dobro bilo, kad se družilo i pilo... iako te podsećati ne moram, jer sve već i sam znaš! Da ti kažem da ni ovde više takvo vreme nije, i dalje se pije, ali nema nas... Ostavili smo svoje srećne godine i otišli kud ko, mislili smo bolje će da nam bude, ali bilo nije! Novac, taj prodani bog kome pohrlismo, zavara nas i rastavi! Ali avaj, on traži da mu se po vasceli dan klanjamo, a mi to ne umemo. Raduje nas dan koji lep svane, kiša prolećna ili letnja, leja cvetna, i noć kad se spusti na krovove dok mesec stražari... Raduju nas male stvari, a najviše, prijatelju moj, poradovaćemo se kad se opet negde sretnemo, dan od života kad otmemo, da opet popijemo po čašu vina, priupitamo se za zdravlje i nazdravimo sebi i bližnjima! Još taj čekam dan, da će doći u nadi sam, da ga ne čekah uzalud! Pravićemo se tada da je sve opet kao nekada, doživljaje svoje jedan drugom prepričavati, i smejati se sećanjima kad mladi besmo, kad smo zajedno pili i bolji život sanjali... Pogledaćemo se u oči kad se čašama kucnemo, ali ćemo pogled skrenuti... Sebe ćemo možda zavarati, ali oči ne možemo, ostaće u njima obrisi slika koje se više ponoviti neće, i umorni trag jedne setne misli uskrsle u predahu života...

Ako prvi odem

Ako prvi odem, javiću ti... Javiću ti šta se krije iza oseke snova i plime zaborava, i čekaću te da dođeš na moju obalu...

Život jeste prolazan, i nas nikad više biti neće, ali za sobom ćemo zasejati seme, iznići će ili korov ili cveće, ali nešto će iznići... Potrudimo se bolje... Budimo ljudi a ne korov... Budimo cveće, a ne ubice...!

Sve materijalno ostaće iza nas, samo duhovno odnećemo pred Boga, i tad ćemo prvi put videti tu vagu koja će nas izmeriti... Pred Boga se ide praznih džepova i pune duše!

Mislim da će popovi i sveštenici pred Bogom najgore proći, pitaće ih na osnovu kog ugovora i sa kim su ga potpisali, da ga na zemlji predstavljaju!

Bog je jedan, a ljudi su grešni! Sedam smrtnih grehova nisu gresi za smrtnu kaznu, nego su gresi smrtnih ljudi!

Idem sad da se negde zavučem, i da mudrujem. Ne, neću da mudrujem, nego ću da pijem. I neću da se zavlačim, uradiću to javno!

Odgovor još nisam dobio

Upitao sam sebe, gde su sad tvoji prijatelji u koje si se zaklinjao, imaju li možda neke druge, lepše, bolje prijatelje nego što su tebi nekada bili? I vidim sebe kako sipam rakiju od šljive u čašicu, dižem je i nazdravljam nekome, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde ti je nestala ljubav koju si u srcu nosio, zar su ti ostale samo te izbledele crno-bele slike, kao podsećanje na greške koje si učinio? I vidim sebe kako listam stari crno-beli album iz prošlosti, ali odgovor još nisam dobio...

Upitao sam sebe, gde je granica tvog poimanja ljudskih odnosa i kad ćeš već jednom da izađeš iz tog mehura, koji se skuplja i nadima, u koji si se zatvorio? I čujem sebe kako kašljem u susednom mehuru, ali odgovor još nisam dobio...

Nisu važni odgovori, pitanja su važna….

Bog i ja

Izgubio sam ton... Sliku još 'vatam, ali treperi... Prestar sam za digitalizaciju, šta ću kad sam analogno napravljen…

Razmišljam da se večeras napijem. I to je promena. Obično se napijem ne razmišljajući.

Oprostiću ti što sam te prevario, ako ti meni oprostiš što si me upoznala...

Bog je jedan. Jedan je Bog. Jedan od nas. Naš i moj. Moj i svoj. Uvek je svoj. I tvoj.

Sve ću vas reći Bogu, rekao je jedan dečak smrtno ranjen u bombardovanju...

Ako smo stvoreni po liku božijem, nismo baš sve od njega nasledili. Nasledili smo nešto i od majke. Sotone.

Ananuki se vraćaju... Oni će nam pokazati Boga.

Bog može biti samo jedan. Ostali su svi samo činovnici Božje administracije.

Pokloniću ti prsten od srca, koje nema vrednost kao zlato ili dijamanti, ali je vrednije od univerzuma.

Jedan sam ja. Sam, neponovljiv, jedinstven. Nemam reprizu.

Jedan je Bog. Jedan sam ja. Jedna je nit koja nas spaja.

Uvek ima ta nit koja spaja. Sve ostalo razdvaja. To je lavirint. Samo te Arijadnin konac iz njega spašava.

Ako umrem sutra, reći ću, pa dobro, danas sam pio, danas sam žalio i bez razloga zvao tvoje ime.

Ako ne umrem sutra, umreću neki drugi dan kad mi bude zgodno bilo... Lagaću sebe da sam još uvek živ.

Obradujem se kad se zakašljem, pomislim, evo to je... A nije. Ja još čekam tvoj oproštaj.

Probudiću se sutra, kao svako jutro što se budim... I nastaviti živeti u snovima.

Jer, ja najlepše sanjam širom otvorenih očiju!

Ja sam direktor

Šljiva je čudo

Šljiva je čudo. Manifestuje se se u više stanja. Sveža je samo u jednom vremenskom periodu, u kasno leto i ranu jesen. Tad se može ubrati sa drveta, a ograničen broj ljudi može sesti u hlad ispod. Pravilo je, da što je plod krupniji, drvo je patuljastije. Nema tu mnogo hlada. Suva se pakuje u malim količinama i prodaje širom sveta. Tečna je najsuperiornija: što se više konzumira, čoveku daje više samopouzdanja. Tad niko lepši, pametniji ni jači od njega! Zadnja manifestacija često se ogleda na licu, ispod oka. Ona se najponosnije nosi, i o njoj se dugo pripoveda... Ej, Srbijo, među šljivama! Pa, nećeš valjda među knjigama!?

Bitanga i princeza

Sedeli su na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta drugo, pili pivo i pušili.

Ivan je došao sa Natašom minut pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli.

Ivan je pričao, a ostali se smejali.

„E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!“ kaže Ivan, pa pogleda u Mila:

„Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u ’Riju’, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?“

„Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne dva!“ smejao se Mile.

„Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se i priča kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže, plaćaju 900 dinara gram i zove me da odemo na pivo, kad proda.“ Smeje se, a Nataša ga gurka: „Ćuti, nemoj...!“

„Pričaj sad kad si počeo,“ ubeđuje ga Mile.

„Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan. On se ponudi da dođe i on, da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...“

„Polakomila se budala na pivo,“ smeje se Mile.

„Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci i okačenom ribom, na drugoj. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.“

„A ta njegova riba nema šesnaest godina!“ ubacuje se Nataša.

„Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Taž­vaku, što živi u stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio dop, izvukao nekoliko crta, ponudi nas, mi odbijemo i oni pošmrču sami...“

„Sve se bojim da bi ti odbio, da te nisam klepila,“ kaže Nataša.

„Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,“ brani se Ivan.

„Nije ti dobro od dopa,“ cereka se Mile.

„I nastavimo da pijemo,“ nastavlja Ivan, „karton se prazni, čak se i ova moja napila i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu po­žuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi bi, udarilo mi pivo u glavu.“

Svi se smeju, Ivan nastavlja: „Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, strelja me očima. Oni seli ponovo na krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, ona gore, jaše ga, samo u majici, na mene i ne gledaju. Otišao bih i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku. A Nataša nema više soba, to je garsonjera… Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.“

Opšti smeh, smeje se i Laki.

„Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,“ kaže Mile.

„Ne prodajem dečju pornografiju,“ smeje se Laki.

„Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga.“

„I kako se to završilo?“ pita Mile.

„Radili su to do četiri ujutro, pa su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, onaj kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu...“

Provala smeha, smeje se i Nataša.

„I kakve to veze ima sa informativnim razgovo-rom?“ pita Mile.

„Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa devojkom u stan, pili smo pivo, otišao u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.

„Šta bi ti sa njim radio celu noć na trgu?“ pita Mile.

„Ne znam u kom je lik tripu, ne bih ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu. Pandur me na kraju pita da li mi je nudio neku tehniku i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me on zove, kaže, brate, bio si okej, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve i poskidam mu i svu rodbinu po spisku i kažem da me više ne zove.“

„Sad možeš da platiš turu piva, pošto si se kod pandura jeftino izvukao,“ kaže Mile.

„Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao tehniku i zlatni lanac!“

„Ma, šalim se, ja ću. Ko još hoće pivo?“

Laki je odmahnuo rukom. Ivan je gužvao praznu limenku. „Hoćeš ti, šećeru?“ pitao je Natašu, a onda rekao Milu:

„Ma, donesi i nama dva.“

Mile ode do šanka, uze iz rashladne vitrine tri limenke i ostavi u novčanik na šanku 300 dinara. „Zadrži kusur,“ reče mu.

Bacio je sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu baci još jednu, čim je Ivan prvu pružio Nataši.

„Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?“ upita Mile Ivana.

„Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, je li imam tremu. Kažem nemam, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam koliko je dozvoljeno po novom zakonu alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto-školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od 0,30 promila, mogu slobodno da idem kući...“

„Neki drkadžija,“ kaže Mile.

„Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto pas lutalica lajući za točkovima. Kaže, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na ispitu. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.“

„I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas?“ smeje se Mile.

„Pešaci jesu, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno!“

„A što nisi stao?“ pita Mile i već se hvata za stomak od smeha.

„Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću i u to proletim kroz crveno“.

„Ti nisi normalan!“ rekla je Nataša.

„Slušaj ovo...,“ nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.

Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, retko učestvujući u razgovoru.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu.

Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se i oni otrčaše prema stanici.

Mile je stao pored svog suzukija od hiljadu konja, a Laki na vratima duboko udisao svež vazduh.

„Nisi nešto večeras raspoložen?“ konstatovao je Mile.

Laki se napravi da je prečuo pitanje.

Odlutao je mislima daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka.

Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.

Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.

Mislio je na kuću u rodnim Lakićima, praznu i napuštenu već mnogo godina. Odatle je užasnut pobegao sa željom da se više nikad ne vrati. On, koji se ničeg nije plašio...

Pomisli, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

Prolog

Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem u blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala poput ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim trulog lišća i ras­kvašene zemlje. Zadnjim atomima snage nastojao je da progrize opnu koja ga je sprečavala da diše. Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja sigurno već sa zebnjom poglêda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom. Samo još jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve. Ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao! Ma samo da udahne kroz ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...

Dok je septembarska noć 1960. godine sve više osvajala obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kuće zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića, kao kroz dva oka, samo lojanom lampom - petnaestogodišnji dečak je umirao…

Iz knjige „Letopis Lakićke parohije“, paroha Nikodija Stefanovića

Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srp­ske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

Mogao bih reći, božijim proviđenjem i igrom slu-čaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vu­kadina Ilijinog Lukovića, no-vinara poreklom iz ovog kraja, i Aran­đelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

O toj beležnici Vukadinovoj biće reči kasnije… Ona mi je pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

Da se vratim Aranđelu Lakiću.

Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milu-tin Lakić službovao je u Pri­zrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira srpske vojske u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj život posvetio ljubavi prema otadžbini, pa se nikad nije ni ženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio rodnu kuću u Prizrenu i došao u Beograd, postavši vojni pitomac i kasnije, mladi potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je nagonio da pomogne otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

Imao je uspešnu vojničku karijeru, krunisanu u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Međutim, velike sile nisu dozvolile Srbiji da vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države i to ga je žestilo. Iz rata se vratio ranjen, penzionisan kao pukovnik, ali, što je važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije kralja Milana Obrenovića, i nagrađen je ogrom-nim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, prethodno vlasništvo osuđenog zaverenika u ubistvu kneza Mihaila.

O svojim zaslugama kruni Aranđel Lakić nikada nikom nije pri­čao i ljudi o tome nisu mnogo znali. Jednog dana sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo…

Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, okružena šumom i nekoliko kilometara udaljena od naj­bližih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinak hektara zemlje i veliki deo šume. Uglavnom pašnjake, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo bre­žuljak je bio u njegovom posedu.

Uskoro su ljudi zaseok koji je oko njegove kuće iznikao nazvali Lakići.

Kralj Milan Obrenović je u to vreme bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao duže vremena, skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru bio rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć svojih veza, brzo je postao jedan od najcenjenijih i naj­bogatijih ljudi u kraju.

Njegovom dobrom glasu doprineli su izuzetna velikodušnost i darežljivost prema siromašnim seljaci-ma, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

Veliki deo imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi i upravo je tamo više od devet desetina novca lično uložio u izgradnju ovog pravo­slavnog hrama, osveštanog 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima i ne bih se tome vraćao.

Dakle, Aranđel Lakić…

Njegova tajanstvena uloga na dvoru produžena je i posle abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom vladalo namesništvo, sve do punoletstva kralja Alek-sandra Obrenovića. Tih godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra. Putovao je više puta i ostajao nedeljama u Beču. Poslednji put se vratio u društvu kralja Milana 1894. godine, posle državnog udara koji je izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

Činilo se da je u samom državnom udaru i sam imao aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njima zaposeo vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indi­kativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, a u zdravici je objavio svoju odluku i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć. To je vreme iskoristio da bi po beogradskim ka­sarnama dobio zakletvu vernosti od vojske.

Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću i posle Aleksinog rođenja više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima i puštali da radi sve što mu se prohte.

Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da sin krene njegovim stopama. Ni dve godine nisu prošle kad je bio prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao povinovati vojnoj disciplini. Pravio je probleme koji nisu mogli da se tolerišu, čak ni uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi.

Bila je tu još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan.

Radilo se o začetku nekakvog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa ponekad gubio i padao u trans. Nije se to dešavalo često, ali sasvim dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te je njego-ve odiseje u nesvesno, nazivao vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pi­sati nešto kasnije.

Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsus­tvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, što je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu ništa postizali. Naime, Aleksa poče otkrivati devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući druš­tvo po okolnim krčmama i po sumnjivim konacima. Razvio se u nao­čitog mladića, a računavši i bogatstvo kojim je raspolagao, postao je curama neodoljiv. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

Ni ženidba sa već nosećom Valjevkom Milicom Gačić, poreklom iz bogate kuće, na koju ga je otac prinudio spasavajući obraz, kako svoj tako i devojčinih roditelja, ništa nije promenila u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući sred Lakića. Aleksino se zdravstveno stanje pogoršalo, neobični napadi su učestali. Da nije večito bio okružen braćom po piću, možda bi negde i stradao. Prijatelji bi ga tada odnosili u konak, gde bi se zatekli. Aleksa nije dozvoljavao da ga odvode kući… Ukućane nisu obaveštavali. Aranđel Lakić ni slutio nije da se duševno zdravlje nje­govog naslednika pogoršava…

I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi boemski, da se nije desilo nešto, što ga je, na neki način, promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu nje-gove porodice…

Bilo je to krajem leta 1895. godine.

Ali, o tome ću nešto kasnije, po prikazu događaja koji su svemu prethodili…

Vrata pakla

Već je pala noć kad se Mihajlo vratio od paroha Luke Jevre­movića do starog, munjom precepljenog drveta. Laki je traktorom već bio izorao duboku rupu, nekoliko metara niže od drveta, i počeo plugom da zakačinje ogromne komade slepljene cigle i kamena, zatrpane ispod brda. Pronašao je urušeni deo podruma!

„Ako nađeš tu išta, sem konjskih kosturova, prist’o je paroh da sutra peva opelo!“, obavestio je Lakija kad je stigao.

Kamene gromade Laki je otkopavao lopatom, ali su bile previše teške da bi njih dvojica vadili rukama. Mihajlo se dosetio rešenja i otišao je kući po lance za bikove, da bi njima kačili krupan šut i delove nagorelih greda, pa ih traktorom čupali napolje. Doneo je i metalno korito za šurenje svinja u koje su ubacivali manje komade, pa ga napunjenog, lancima i traktorom izvlačili uzbrdo.

Bio je to dug i mukotrpan posao, prolazili su sati. Reflektor za noćno oranje na traktoru obasjavao je sve dublju rupu, pa su zaklju­čili da je to deo kamenog stepeništa, koje je silazilo u dubinu, prema šumi…

Iako nisu nijednom stali, a već je bilo skoro četiri ujutru, nisu napredovali više od desetak metara u dubinu. Sa većom dubinom, bilo je teže izvlačiti šut, lanci nisu bili dovoljno dugački! Srećom, zidovi stepeništa stajali su celi, nisu se bili urušili, pa nije bilo opasnosti da će ih zatrpati odron. Ipak, Laki je bio očajan, bio je izračunao da je nagib brda na ovoj strani oko dva do tri metra na deset metara, a s obzirom da je pećina ispod brda bila duga preko sto metara, morali su otkopati još dvadesetak metara do dna!

Seli su umorni na vrh stepeništa, u leđa im je udarala svetlost reflektora i rupa pred njima je, zbog njihovih senki, izgledala još zlokobnija i neosvojivija.

Zapalili su po cigaru. Pušili su ćuteći, i gledajući niz stepenice u pomrčinu.

„Aleksa, zajebano po noći vaditi ovaj šut, jebeno taman kô da vadiš šišarke iz guzice. Da se manemo ovoga za noćas, a sutra da nađem pomoć, da ondak kopamo dublje?“ pitao je Mihajlo, dok je pušio cigaru.

Laki ga nije čuo. Gledao je ukočenim pogledom u dno ste­peništa.

Nešto se tamo čulo. Nekakvo pucketanje. A onda je video svet­lost fenjera. Prema njemu, iskočivši sa desne strane, kao da se provu­kao kroz nekakvu pukotinu u zidu stepeništa, prilazio je onaj petnaestogodišnji dečak, penjući se stepenicima.

Stao je ispred njih, još uvek u ruci držeći fenjer. Svetlost ih je obasjala svu trojicu, činilo se nadjačala i reflektor sa traktora! Laki je pogledao Mihajla, ovaj je pušio i gledao u njega, izgledalo je da dečaka ne primećuje. Vratio je pogled na dečaka. On je stavio prst na usta, utišavajući ga, a onda prošaptao: „Na kraju si tunela. Nemoj sad odustati. Tamo dole je spasenje. Nije sad daleko, nadomak ti je ruke! Samo požuri, dok se Ona nije vratila! Kopaj! Kopaj!“ Onda je nestao, sve sa fenjerom, kao da je ispario!

Mihajlo je gledao u njega, kao da je nešto pitao i čeka odgovor. Rekao mu je samo:

„Blizu smo, Kameni! Blizu smo, stari moj!“

Skočio je i strčao dole.

Mihajlo je polako ustao, bacio opušak iza sebe i više sebi, nego Lakiju, rekao:

„Naravno da smo blizu, skoro k’o da sedimo na vrećama kostiju! Još koji metar i lično će Lucifer vrata da nam otvori…“

„Donesi mi baterijsku lampu!“, vikao je Laki odozdo.

Kad je Mihajlo sišao dole sa lampom, video je Lakija da oslobađa od kamenja deo zida sa desne strane. Bacao je kamenje sebi iza leđa. Tu se uklještilo nekoliko debelih greda, koje su vero­vatno tamo pale sa krova podruma.

„Osvetli ovde,“ rekao mu je Laki, pokazujući na grede.

Mihajlo je osvetlio i tad su obojica videli!

Kroz grede su virile pukotine, a iza njih prazan pro-stor!

„Vidiš, stepenište na ovom mestu silazi udesno. Grede su zatvorile prolaz šutu, i on se nije odronio do dna stepeništa, samo do ovog zida pravo,“ pokazivao je Laki Mihajlu, smejući se. „Treba samo da izvučemo ove isprepletene grede i moći ćemo sići dole!“

Da oslobode prvu gredu trebalo im je dobrih pola sata. Izvukli su je iza sebe, na stepenište. Naredne dve su izvukli brže i deo šuta sručio se na nastavak ste-peništa.

Konačno, imali su dovoljno širok prolaz da se provuku dalje!

Tajna kuće Alekse Lakića, skrivena više od sto godina, bila je na pedesetak koraka, koliko je još trebalo da siđu niz stepenište, od konačnog otkrivanja!

„Je l’ sam prič’o ja za vrata pakla?!“ reče Mihajlo Lakiju, gleda­jući u metalna vrata, koja im se nađoše na putu.

Laki je, u svetlosti Mihajlove baterijske lampe, ugledao jedan četvrtasti prašnjavi fenjer, koji je visio na zidu. Dohvatio ga je, obrisao o majicu i upalio je Zippo upaljačem fitilj. Svetlost fenjera zaigra po zidovima, rasipajući svetlost na sve četiri strane.

Šarke su zacvilele kad su se obojica svom težinom naslonili na vrata i ona se otvoriše.

„Bogte, ovde je kô na hipodromu, sam’ konji fale“, iznenadi se Mihajlo, šarajući lampom po praznom prostoru ispred njih. „Mada, bojim se da će i konja biti, bar nji’ovi’ kosturova!“

„Izgleda kao prirodna pećina u brdu, samo je neko pod poplo­čao opekama. Ovde se verovatno skladištila krijumčarena roba u tursko vreme!“, rekao je Laki.

Odjek njihovih glasova vratio im se iz pomrčine i oni zadrhtaše!

Pošli su polako napred, prateći linije poda.

„Kako si saznao za ovu pećinu?“ pitao je sad Mi-hajlo.

„Sanjao sam je“, odgovori mu Laki.

Posle dvadesetak koraka naišli su na veliku gomilu beličastih kostiju.

„Jadan konj…“, prošaputao je Mihajlo.

„Aleksa Lakić je konje, verovatno, samo ispregao, a kad je posle više dana izašao polulud napolje, zaboravio je na njih! Tu, u mraku, nalaze se kosti još tri vranca… Njihovo njištanje se danima čulo iz podzemlja, o čemu je pisao Vukadin Luković. Ni kočija ne može biti daleko!“ rekao je Laki.

I zaista, već su kroz svelost lampe mogli videti i kraj pećine. Plafon je bio kamen i neravan i naglo se spuštao prema podu. Na samom kraju pećine, videla se kočija.

Par minuta su u tišini koračali prema njoj.

Raskošna drvena kočija, sa četiri ogromna drvena točka, obrubljena železom, visoka poput Džon Dira, ponos Aranđela Lakića, stajala je pred njima! Prkosila je zubu vremena čuvajući tajnu Alekse Lakića, o mestu gde je proveo svoje najbednije dane, dok su ga svi tražili, u vremenima početaka nervnog rastrojstva!

Dok je Mihajlo obilazio kočiju razgledajući je, pun divljenja i stra­hopoštovanja za njenu grandioznost i lepotu, Laki je otvorio dvokrilna vrata i popeo se preko dva drvena stepenika, osvetljavajuću njenu unutrašnjost ispruženim fenjerom.

I nije Laki zastao na pragu da bi se divio majstorski izrezbarenim reljefima na ružinom drvetu plafona i zidova, crvenom satenu sa sitnim zlatnim cvetićima udobnih sedišta smeštenih napred i nazad, debelim pamučnim zavesama optočenim zlatnim resama na pro­zorima, zastao je, jer je sad video da je njegova potraga okončana!

Na zadnjem sedištu kočije sedele su mumificirane mošti dve osobe, naslonjene jedno na drugo, prva je bila u ostacima prljavo bele haljine, koja joj je padala do vrhova nožnih kostiju, a druga je bila gola, sa iskidanom krpom samo oko karlične kosti… Svuda oko kostiju, po sedištu su stajale hrpice dogorelih ostataka lojanih sveća.

U tim trenucima, u njemu su se borila osećanja; olakšanje zbog završetka potrage, ali i beskrajna tuga zbog sudbine dva mlada bića, Magdalene Simonović, prekrasne devojke, i njenog brata dečaka, kome ni sad ime nije znao. Stajao je tako, činilo se večnost, gledajući u taj nestvarni prizor.

Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića, kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa, možda željan da i on, tu pored njih skonča, da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo! Kako im pali sveće, kako ih moli za oproštaj, a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede, jer je kriv, iako to nije hteo, eto svojim rukama oboje ih je zadavio, tamo, u šumi, kod potoka… Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma, i ovde, na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire, da bi, danima kasnije, samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine!

I nije Laki više mogao da gleda u te kosti, skrenuo je pogled, hteo je da se okrene, da pobegne, ali, onda mu je pogled pao na drugo sedište, i tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića, koju mu je, iza ramena, bio čitao!

I znao je!

Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića, zapisanih iz pera njegovog pobratima, Vukadina Lukovića!

Vizije Alekse Lakića su se ovde zapisane, čuvale sve ove godine, ove jadne kosti!

Podigao je malu, crnu knjižicu sa sedišta.

Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem, onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo, otvorio ju je i počeo okretati listove. Sitnim, ali čitkim rukopisom Alekse Lakića, zapisa­nim već izble-delim mastilom, bile su ispunjene skoro sve stranice…

A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis. Tu je pisalo:

„Imao sam poslednju viziju. U istu ovu kočiju, možda sto godina od sada, od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale, ušao je jedan čovek sa fenjerom. Pomolio se nad kostima, i tada je na sedištu ugle-dao ovu moju beležnicu. Uzeo je u ruke, prelistao do za-dnjeg zapisa, a onda mu je celo telo zadrhtalo, pao je na pod i zaplakao! Bijaše to moj daleki potomak, koji je moje ime nosio…“

Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo...