Sakupljam kučiće lutalice i hranim ih dok ne postanu
velike džukele.
Nemam s kim ni da se, kao čovek, posvadjam...
Nekad sam tako bezobrazan, sirov i brutalan, to nisam
ja, ali to me opušta...
Kad pričam o tamo njima, odjednom sam pun rdje i
otrova! Neću o njima, bojim se, neću sav otrov izbaciti, ostaće ga u meni,
otrovaću nevine.
Nećemo o politici. Politika je kurva. Kurve pošteno
rade za svoj dinar. Političari su pošteni... Ma, jesam li rekao, nećemo o
politici!
Nije moje da mislim, ima ko je plaćen da misli za
mene... Kad sledeći put budem otvorio usta, biće to zato što mi
se zeva, a ne zato što mi se priča šta mislim...
Zašto ja jedini da uvek ispadnem lud i ofiram šta
mislim?!
Hiljadu puta sam naglas rekao šta sam mislio... Nije
vredelo... Od sada ću samo glasno da odćutim!
Postoje reči koje samo bockaju, i one koje probadaju, a
postoje i neke koje ubijaju!
Moja inspiracija dolazi iz jaja, polupanih, a
nemućenih, na oko...
Sto ću zala učiniti. Prevariću. Krašću. Slagaću. Tebi neću!
Ako si ti kraljica trotoara, ja sam kralj asfalta.
Zaista su retki ti trenuci... kad mogu reći za sebe da
mislim kako sam pametan! Ni ovo nije taj trenutak...
Pametan postajem iz inata! Kad mi neko, a da to nisam
ja, kaže da sam glup!
A to da ja negiram nekim individuama i samo postojanje
ljudske inteligencije, čista je podmetačina, ali, to je tačno!
Paradigma čovekovog razvoja od majmuna ka ne-majmunu,
je biti lenj u radu a vredan u izmišljanju.
Umreću. To je loša vest. Dobra je, da zbog prepucavanja
oko nadležnosti božje ili djavolove birokratije, mesto i vreme još nisu utvrdjeni.
Kad naučiš živeti sam, pokrivaš plaštom oholosti i
nadmoći samoću u sebi. Svet gledaš iz staklene kugle, i ćutnjom se braniš od
predatora...
Nekad volim kad sam sam. Danas ne...
Kuvam neki bućkuriš iz kesice u šerpi, je li neko za finu
večeru sa mnom, uz sveće?
