Oproštaj od Lakija

Beograd, 2012. godine.

Laki je nervozno šetao po praznom klubu, pogledajući svaki čas u veliki zidni sat sa kukavicom. Bilo je skoro osam uveče. Daljinski telefon mu je bio u džepu, ali nije zvonio…

21. decembar 2012. godine…

Marija je još od juče popodne ležala u porodilištu. Imala je sve znake skorog porođaja, kad ju je na brzinu izveo iz stana, smestio u auto i odvezao tamo. Znaci su bili preuranjeni. U dogovoru sa lekarem, ipak je ostala da leži u porodilištu, jer lekar je smatrao da bi do porođaja moglo doći u naredna dvadeset četiri sata...

Prošlo je 25 sati…

Kako se svet, po Majanskom kalendaru, primicao svom kraju, topilo se i Lakijevo strpljenje. Nije ni pomi-šljao na najavljenu propast, iako je svuda vladala naelektrisana atmosfera, pa se po restoranima organizovao Doček Smaka Sveta, a grupa Smak se okupila za koncert u Beogradu. Aman bre, ljudi, svet ne nestaje po najavi staroj pet hiljada godina, nego neumitno klizi ka svojoj propasti decenijama. Pa opet, za Lakija neće biti propa-sti, nego radosti zbog rođenja naslednika! Osećao je Laki da će beba biti dobro. Proteklih meseci, baš zbog Mari-jine kasne trudnoće, bili su stalno na pregledima i vežba-ma održavanja trudnoće. Beba je dobro napredovala! Marija se držala medicinskih saveta u pogledu ishrane i načina života, pa je čak i on, Laki, prestao da puši! Ipak, iščekivao je zvonjavu telefona, pošto više nije hteo zvati porodilište. Odustao je od telefoniranja, više nije mogao dosađivati sestrama na prijemnom. Zapamtio je imena svih dežurnih, čak i kad se smenjuju, ali nikakvih novosti nije bilo. Na kraju su ga posavetovale da ne zove više, obećavši da će one njega nazvati čim se situacija pro-meni.

Oglasi se zvonce na ulaznim vratima. Znak da je neko ušao.

Laki se okrenu, da bi se već u sledećem trenutku ši-roko osmehivao! Na vratima je bio Mile Desertić, prijatelj, sestrić, a eto sad već i pašanac. Oženiše se sestrama, Laki sa Marijom, a Mile sa Magdalenom Ranitijević!

Pozdravili su se lakim udarcem otvorenih šaka.

„Gde si, Mishelin, šta ima?“, pitao je Laki nasme-janog prijatelja.

„To sam i ja tebe hteo pitati“, odgovori Mile. „Još nema vesti?“

Laki je uzdahnuo: „Nema“, reče kratko.

„Ma, biće Lakiša, sve u redu, već koliko noćas dobićeš sinčinu, da ima Mihailo s kim da se igra.“ Mihailo, njegov sin, tek što nije napunio godinu dana.

„Znam i sam, ali šta mogu kad sam nervozan! Ne do-bija se svaki dan u pedeset drugoj godini života naslednik!“ Laki se nasmeja: „Odakle ti?“

„S posla.“

Mile je postao vlasnik agencije za obezbeđenje i nije više radio noću, kao nekad.

„Hajde sedi, da popijemo nešto“, ponudi ga Laki.

„E, ne mogu, žurim, čeka me Magdalena, da oku-pamo Mihaila… Popićemo ako noćas dobiješ vesti. Odmah me probudi, to sam došao da ti kažem.“

Ispratio ga je prema vratima kluba.

Mile je na vratima malo zastao, naglo se okrenuo i zagrlio Lakija. Ćutali su par trenutaka zagrljeni, da bi se najzad odmakao.

„Vidimo se, Lakiša!“ rekao je i izašao u veče…

Lakiju su, zamalo grunule suze. Suzdržao se, ali je jedva čujno prošaptao: „Lepo je imati prijatelja…” Krenuo je niz klub.

Dah mu zastade!

U fotelji, pored kase, sedeo je isti mladić u beloj odeći koga je video pre dve godine, na sahrani Magdalene Simonović i njenog brata! Ozbiljno ga je posma-trao.

„Čekao sam te više od dve godine,“ rekao je Laki, kad je uspostavio kontrolu nad sobom. „Obećao si da ćeš ponovo doći!“

Aleksa Lakić se gorko nasmejao. „Znam“, odgovorio je.

Gledali su se ćutke par trenutaka i Laki sede na dvosed, nasuprot gosta.

„Nećemo se rukovati“, nasmeja se nervozno Laki.

Aleksa Lakić, onaj mlađi, nije na to odgovorio, već se malo zamisli, pa progovori:

„Odlagao sam ovaj susret maksimalno. Od našeg prethodnog susreta u mom svetu prošlo je svega tri dana. Znam da sam ti ostao dužan mnoge odgovore i zaslužio si ih. Moj glavni zadatak bio je da zaštitim tvog budućeg sina, Aleksu Lakića Juniora, koji će se roditi za nekoliko sati. U tome smo obojica uspeli!“

„Ali… ti kažeš Aleksa Lakić Junior?“ prekinuo ga je Laki. „Ja sam planirao da sina nazovem po svom ocu, Lazaru…“

Aleksa Lakić ga je ozbiljno pogledao u oči i bilo je u tom pogledu neke tuge.

„A jesi li o imenu sina već razgovorao sa Marijom?“ upitao je.

„Nisam, mislio sam, ima vremena…“ Laki zastade, u glavi mu zazvoni alarm! Nešto se tu nije uklapalo…

„Tvoj sin će se zvati Aleksa Lakić Junior i nećeš mu ti dati ime.“ Rekao je to oštro, poput presude i dodao tiše, gledajući ga u oči: „Žao mi je što ti ovo moram reći i ne-ma načina da se to lepo kaže. Ti, Laki, nećeš dočekati rođenje svog sina. Aleksa Lakić Junior rodiće se noćas, ali tvoje srce neće izdržati dotle. Umrećeš mirno, u snu. To je ono što će se dogoditi. “

„Zar ni sina da ne vidim?“ Laki se tresao.

Aleksa Lakić je ćutao. „Znam, nije isto kao kad sina držiš na rukama, ali ako će ti biti lakše, tvoj sin će izgledati upravo kao ja, zato što sam ja njegov klon!“, oglasi se najzad.

Laki je pogledao u mladića kao da ga prvi put vidi. Tražio je sličnosti. Te oči, kako nije odmah primetio, to su Marijine oči, samo zelene! Mnogo Lakića imalo je zelene oči! Eto i Mile, i on je iz loze Lakića! Imaju iste oči! Nos… nos je isto Marijin. Pravilan, dugačak… A šta ima moje? Oblik glave, jaka brada? Zar je moguće da on ipak jeste moj sin?! Rekao mi je da je moj potomak, ali sin…? …Ne, šta ja pričam, ovo nije moj sin, ovo je samo slika napravljena od vazduha!

Laki je uzdahnuo i spustio glavu.

„Nije isto…“, prošaptao je.

„Žao mi je…“, ponovi Aleksa Lakić.

Tišina se poput zida spustila između dva čoveka, oca, i slike njegovog sina. Laki je sagnute glave želeo da mu se svest isprazni. Terao je misli od sebe, kao što kočijaš tera vrance u zaprezi. Poželeo je da umre istog trenutka. Šta više da čeka? Šta ga još interesuje? Ali, misli su se vraćale i on se uhvati za jednu kao davljenik za slamku spasa.

„Ali… ako bih sad zvao hitnu pomoć… možda… možda…?“

Aleksa Lakić je bio oštar: „Medicina 21. veka ne po-znaje metodu transplatacije srca u roku od nekoliko časova! Ali, ako želiš, ti ih pozovi…“

Laki se odlučio.

„Ne želim“, reče i ponovo odlučno pogleda u svog sina kloniranog. „Ali, sada želim odgovore!“

Ustao je i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minu-ta vratio se, noseći u ruci malu kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

„Znaš li šta je ovo?“ upitao je, posmatrajući ga pa-žljivo.

„Znam. Tvoj predak je u tu beležnicu upisivao svoje susrete sa mnom “, rekao je mirno.

Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove i pustio ih da se poput karata preslože sa desne na levu stranu. Kao da je niz crteža naterao da se pokrenu.

„Ovde ima sto osamdeset šest zapisa, za šest godi-na, od čega sto deset u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu sirotu decu!“ Lakijevo lice je bilo ukočeno kao u bakarne statue. „Pročitao sam te bajke od prve do posle-dnje strane za ove dve godine toliko puta da sam svaku reč naučio napamet!“

„Dosta toga sam lagao,“ rekao je mirno Aleksa Lakić.

Laki je spustio beležnicu na sto i blago ju je pomi-lovao.

„Kako da znam da ne lažeš i mene?“ Gledali su se nekoliko trenutaka pravo u oči.

„Zato što sam sad prvi put došao neovlašćeno, u svoje ime. Sve do sada to mi je bio posao!“, odgovori Aleksa Lakić, ne spuštajući pogled.

„Zašto?“ kratko je pitao Laki.

„Jer osećam da sam ti dužan! Hteo sam da shvatiš kako je sve što sam uradio bio način da sprečim eliminaciju tvog sina! Kad bih počeo priču ispočetka, trebalo bi mi više vremena da je završim, nego što ga ti još imaš!“ Aleksa Lakić mlađi prvi put se pokrenuo i u ruci mu se stvorio uređaj sličan tabletu, kakav je Laki kod njega prvi put zapazio pre dve godine, na groblju. Spustio ga je na sto.

„Prvo pitanje je da li ti želiš da mi veruješ ovo što ću sad da ti ispričam?“, pogledao ga je upitno, dižući jednu obrvu.

„Imam li drugog izbora?“ odgovorio mu je Laki pi-tanjem.

„Bojim se da nemaš. Imaš izbor da me saslušaš, ili ja mogu i da odem…“ rekao je Aleksa Lakić uverljivo.

Laki je samo klimnuo potvrdno glavom.

„Najpre, moja mentalna slika, dolazi iz budućnosti, 299 godina od danas. Dolazim iz Bellanda, megapolisa koji je nastao spajanjem Beograda, Novog Sada i Niša. Svet je sasvim drukčiji. Belland je jedan od gradova Republike koja pokriva područje Evrope. Pre više od dvesta godina globalno natezanje SAD, Rusije i Kine pretvorilo se u rat svetskih razmera. Republika je ostala neutralna. Rat se završio pobedom Rusije. Na neki način pobedila je i Republika, koja je sukobe izbegla neutralnošću. Posledice rata su bile stravične. SAD se raspala. Rusija je stvorila Zakavkašku uniju, u kojoj je danas veći deo Azije. Kina se ogradila i uvela karantin prema ostatku planete. O Južnoj Americi i Africi se ne zna gotovo ništa. Republička armija čuva granice, štiti gradove od bandi, ali i od Zakavkaške unije, koja ima ideju da joj je Republika nešto dužna za reparacije rata. Repu-blika i Unija su u permanentnom sukobu, ali u vidu ogra-ničenih operacija po granicama zahvaljujući ravnoteži vojne moći. Podeljene su interesne zone i odatle se nemilosrdno izvlače resursi. Glavna prednost Republike su međudimenzionalna putovanja, čiji je izumitelj upravo tvoj sin, Aleksa Lakić Junior.“

Laki se pokrenuo. Prvi put, od početka izlaganja, on je imao pitanje.

„Moj sin će otkriti međudimenzionalna putovanja? Kakvo dobro je to donelo? I sam kažeš da je planeta u kolapsu?“

Aleksa Lakić je za trenutak zaćutao razmišljajući, pa nastavio:

„Nemam sve informacije kakve su se aktivnosti od-vijale na međudimenzionalnim putovanjima. Pomenuo sam ti ravnotežu moći. Republika ima tehnologiju puto-vanja kroz dimenzije, a Zakavkaška Unija ima vrlo efikasnu odbranu. Zato se putovanja odvijaju samo na teritoriji Republike. Pravo da ti kažem, više i nisam siguran šta sam radio, niti šta sam postigao. U zadnje vreme desile su se stvari koje su me pokolebale u uverenjima, ali to nije nešto što bi ti razumeo. Biće bolje da nastavim priču o tvom sinu. Aleksa Lakić Junior će sa majkom Marijom uskoro otići u Pariz i tamo će provesti detinj-stvo. Biće to vrlo inteligentan dečak, željan znanja, i obrazovaće se na najprestižnijim evropskim univerzitetima. Postaće vlasnik nekoliko doktorskih disertacija, od kojih su najvažnije dve; iz fizike i psihologije. Upravo kombinacijom te dve nauke, otkriće mogućnost prelaska kroz dimenzije! Živeće dugo, nadživeće svoje potomstvo. Agenti koji rade posao koji je Junior osmislio kloniraju se iz njegovih gena. Zato je vrhunski prioritet Republike da se Aleksa Lakić Junior sačuva od neprijateljskog delovanja. Zbog toga je njegova loza najčuvanija državna tajna, za koju znaju samo odabrani. Nedavno sam saznao da sam upravo njegov klon i kao takav dobio zadatak da poništim teroristički napad jednog našeg od-beglog agenta, utoliko opasnijeg što je klon Magdalene Ranitijević. Takođe nosioca superiornih gena.“

„Milova Magdalena…? Ima superiorne gene?“

„Ana Simonović je napravila divljački vremenski udar, koji je istog trenutka promenio i tvoju i moju stvarnost! Niko više ne zna kakva bi bila stvarnost da se Ana nije umešala. Iako nije uspela u onome što je naumila, isijala je deo sopstvene mentalne energije na sve one na koje je uticala. Ne znam, to je samo moje mišljenje, a možda i nisam u pravu… Ali znam… U mom poslu, svaki put kad utičem na nekog, ja mu predajem deo sebe. Dovoljno moći da uradi ono što sam želeo da postignem! Ovo je pitanje, kao, „šta je starije, kokoška ili jaje?“ Da je Ana Simonović znala preciznije da udari, mi sad ne bi pričali, niti bi postojali, a kakav bi svet bio, to bi bilo da prosuđuju na onima koji u njemu žive!“

„Ta Ana… ona je bila zla sila koja je obuzimala Magdalenu, Roksandu, Magdu…?“

„Da. Ona je bivši agent MDO koji je ukrao uređaj za međudimenzionalna putovanja i pobegla je izvan kupola. Prvi udar na vreme je napravila 1895. godine, kada su se Magdalena i Aleksa Lakić upoznali. Napadala je redom sve Simonoviće i Lakiće. U prvom udaru je promašila. Aleksa Lakić je ubio Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Morao sam izvesti 186 susreta sa Aleksom Lakićem da bih amortizovao uticaj udara na bu-dućnost! Moj zadatak je bio da sprečim udar na Juniora, štiteći njegove direktne pretke, tebe i Mariju Ranitijević. Ana je ukrala osnovni uređaj, ali on funkcioniše uporedo sa nizom kontrolnih uređaja koji mu daju pravac, smer, tačan trenutak mešanja. Nedostajao joj je i Pretvarač Temporalnih Odsjaja. Zato sad ti mene ovde vidiš kao da sam stvarno prisutan, dok se Ana svuda pojavljivala poput aveti i lutala je po prošlosti. Ja sam bio u pred-nosti, jer sam mogao da napravim na desetine preciznih susreta, dok bi ona slučajno potrefila samo jedan.

„Ti si mene posetio samo jednom, na groblju, a ina-če me je posećivao neki dečak.“

„Dečak je bio moja mentalna projekcija tvog sina… Znao sam da si dugo patio što nemaš potomstvo i moja procena je bila da će upravo dečak imati na tebe najpovoljniji uticaj!“

Laki se sa mukom nasmejao.

„Mnogo ti znaš, priznajem, ali to ne znači da ti verujem…“, dodao je tiho.

Aleksa Lakić se takođe nasmejao.

„Ja znam da ćeš mi do kraja razgovora poverovati. Kako znam? Pa zato što ja dolazim iz budućnosti!“

Laki je pogledao Aleksu Lakića u oči: „Kažeš, možeš da mi pokažeš mog sina? Sada?“

Aleksa Lakić je dohvatio tablet i gurnuo ga ka sredini stola, bliže Lakiju.

„Mogu da ti slikom pokažem sve najvažnije trenutke njegovog života, ceo život u par sati! Jesi li spreman?“

„Sačekaj,“ rekao je Laki. „Mile… Mile se malopre na vratima, od mene oprostio… Jesi li mu rekao?“

Aleksa Lakić mu se uneo u oči.

„Ne zna. Ali će mu sutra i do kraja njegovog života, biti drago što je to učinio. Ja sam ga samo malo pogurao…

Zdravo snovi, zbogom

      Apoteoza…

      … Koplje rimskog centuriona je probolo iznad boka telo umirućeg čoveka, i svetina je počela da se razilazi…

      Josif je izdaleka zamišljeno gledao vrh ograde Getsemanskog vrta, koji se rasplinjavao pod crvenom svetlošću zalazećeg sunca.  Stari čovek je upravo razjurio od sebe služinčad, koja se bila ustrčala oko njega, da bi mu saopštili vest o svršetku događaja. Gomila oko ograde sada se razilazila, ćutljivi  muškarci i žene koje su naricale. Još nekoliko minuta je stajao gledajući svetinu, a onda se i sam okrenuo i pošao za slugama.

      Rimska vlast nad Judejom, provincijom podeljenog Izraelja, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim osvojenim zemljama, a sada provincijama Rimske Republike. Bila je okrutna, ali i potkupljiva, spremna na spletkarenje i svađanje društvenih grupa, radi lakše vlasti, ali i u stalnom nespokoju od mogućih pobuna. Najvažnija stvar za rimskog prokuratora, ipak, bilo je redovno ubiranja poreza, i lično bogaćenje, kako bi što pre nadoknadio dugove prethodne javne službe u samom Rimu, i spremanje za novu, posle svršetka prokonzulstva. Ono je uvek bilo svojevrsna nagrada, nekad zaslužena a često potkupljena sumnjivim zaslugama. Znao je to Josif, jer bio je on član Sinedrije, Veća staraca, i sa takvim rimskim službenicima imao je posla veći deo života. Ali, Josif je bio i esen, i nije se mirio sa rimskom dominacijom.

      Gotovo je, pomislio je, još uvek žustro koračajući prema kući. Pobuna je u samom začetku doživela neuspeh, i sad se moralo spašavati šta se spasti može. Mnogo denara je koštalo podmićivanje rimskog službenika, ali je to nešto što je moralo da se učini. Još nije sve bilo ni gotovo, bezbednost porodice je bila sad ugrožena, i morao je hitno da Magdalenu i Lazara izvuče iz Jeruzalema. Njegov svetovni položaj kupovao mu je još nekakvo vrlo kratko vreme, ali, ukoliko se uskoro ne sklone, ni plaćeno mito neće im više garantovati život!

       Bog je svemoguć, pomolio mu se Josif. Sačuvaće on decu Izraelja…       

      Ali, pre toga je trebalo učiniti najvažniju stvar!

      I Josif je ubrzao korake, idući prema Solomonovom Hramu.

      Danas je bila Pasha, i u vreme tog svetovno-verskog praznika Sinedrija ne zaseda, i dan se provodi u molitvi. Ali, Josif je već bio ugovorio sa Jakovom, koga su nazivali još i Pravednim, a koji je sad u Hramu, čeka da preuzme sedam sanduka svitaka, skupljenih tokom više desetljeća, i pohranjenih u kući Josifovoj. Bili su to dokumenti izvorne esenske vere, učenje Ivana Krstitelja, ali i rodoslovlja sveštenika-kraljeva iz loze Davidove, plemena Judinog, čiji su i Josif i Jakov bili potomci. Svici su sad morali biti sakriveni u podrume Hrama, na bezbedno mesto, daleko od dohvata Rimske prokurije, ali i domaćih političkih i verskih oponenata, koji su služili Rimu. Jer, Josif je sad morao na pogibeljan put. Na tom putu vrebale su mnoge opasnosti, mogućnost spasenja porodice jeste bila izvesna, ali ne i sigurna, i takav rizik za gubitak vekovnog blaga nije mogao preuzeti na sebe, da bi ga sa sobom poneo.

      Jakova je zatekao na stepeništu Hrama, ćutljivog i zagledanog u nebo iznad Jeruzalema. Još je bilo crveno, sunce je tek skoro sišlo ispod linije horizonta.

      “Gotovo je”, rekao je Josif Jakovu.

      Jakov je bio duplo mlađi muškarac od Jakova, i iako je već bio sveštenik i učitelj, pao je ničice pred noge Josifove, pozdravljajući ga. Josif ga uhvati za ramena i izdiže do svog lica. “Možeš da se ponosiš, tvoj brat je junak; hrabro je izdržao sve muke”, rekao je Jakovu.

      “Gde je on sada?”, pitao je Jakov.

      “U Getsemanskom vrtu, čuvaju ga legionari. Tamo su i Marija i Magdalena, i dva esenska sveštenika-vidara. Došli su pravo iz Aleksandrije. Pomazaće ga, pre nego što ga ostave u grobnici. Ali, mi sad moramo da se dogovaramo o poslu, koji se noćas mora izvršiti!”

      I dva čoveka, Josif i Jakov, uđoše u Solomonov Hram, dok su se sa Jeruzalemskog neba polako iskradali poslednji sunčevi zraci, a prva ukrsla zvezda najavi početak sudbonosne noći…

      

Argus Books Online Magazine No9

Argus Books Online Magazine

broj 9 januar 2014.

Za Argus Books Online Magazine pišu:

Lazar Janić, Mirjana Zarić, Stevan Šarčević, Veljko Lađevac, Marko Raguž, Branislav Filipović, Saša Mićković, Milan Knežević, Jelena Stojanović, Angelina Dimitrijević, Zorica Tijanić, Jelena Šestović, Tanja Bulović, Zoran Vučković, Dragan Vilić, Marina Adamović, Dragan Karolić, Miloš Petronijević.

Pročitaj magazin

Zašto ja više nisam ja?

Naziv ovog neobičnog dela, "Misli očešljane vetrom", savršeno opisuje ono što ćete naći unutar korica jedne vrlo zanimljive knjige. Na prvi pogled čitaoca može zbuniti nedefinisana forma iskaza, jer se radi o nesortiranim mislima nastalim kao statusi po društvenim mrežama. Uglavnom se radi o aforizmima, donekle složenim u smislenu celinu, ali ima tu i nekoliko poetskih momenata, pa i nekoliko priča.

Ipak, postoji zajednički imenitelj svih ovih raznorodnih tekstova, a to je Janićeva žal za prošlošću. Nostalgična atmosfera neprestano upućuje na taj zaključak, čak i kada se radi o najžešćim žaokama kritički okrenutim prema svetu koji nas okružuje. Najsažetiji smisao i ideja ove knjige nalazi se u kreščendu, možda najsjajnije tačke ove zbirke, priče “Zdravo snovi, zbogom”:

“Samo, zašto ja ne znam koji je danas datum…?

Samo, zašto ja ne znam gde se nalazim…?

Samo, zašto ja sada, u stvari, nisam više ja?!”

Ako bismo sudili po ovoj zbirci, mogli bismo zaključiti da je Janić izuzetno razočaran svetom koji ga okružuje. Niko tu nije pošteđen, ni prijatelji, niti ljubavnice bivše i buduće, o vladajućoj nomenklaturi da i ne pričam...

Čak je i Deda Mraz dobio svoje u jednoj od Janićevih satiričnih tirada.

I za kraj bih još dodao nešto vrlo neobično, što će upasti u oči svakome ko je pratio Janićev rad. U zbirci "Misli očešljane vetrom" nejednom se pojavljuje Aleksa Lakić!

Za one koji ne znaju, dodaću da je Aleksa Lakić glavni junak Janićevog ključnog dela, trilogije „Oni su ovde, sa nama“.

Ne mogu, a da se ne upitam, ko je u stvari Aleksa Lakić? Radi li se o Janiću lično, pa bi u tom slučaju dogodovštine Alekse Lakića mogli podvesti pod svojevrsnu romantiziranu autobiografiju?

Ili je to samo njegov alter ego, ličnost koju je autor glorifikovao kao osobu koja bi želeo da bude?

Odgovor na to pitanje zna samo Lazar Janić, autor ovog interesantnog dela. Kakav god on bio, taj nedobijeni odgovor plete mrežu tajnovitosti oko autorovog stvaralačkog opusa.

I ko zna?

Možda je baš tako i najbolje.

Stevan Šarčević

Kupi knjigu

My Books

Vreme je za promene!

Mislim da stojim, ali kilometri pored puta odlaze u noć, ispisani su na belim kamenovima samotnjacima, belim kao linija koja mi beži pod točkove... Nema sobraćajca da mi napiše kaznu jer sam prekoračio brzinu, i zato što sam promašio put... Nema stopera koji ide u mom smeru... Nema nikog ni da mi u susret dođe... Samo ja i moja cesta. Ja ljubavnik a ona moja ljubavnica...

Živeo sam u mnogo gradova, sela, i sad sam ovde... Kad me pitaju, odakle sam, kažem odasvud i od ovde.

Kad pogledam iza sebe, vidim knjige... Kad pogledam ispred sebe, vidim nedovršene knige... Kad pogledam gde sam sada, ne vidim... Čak se i onaj čovek koje me posmatrao iz ogledala, okrenuo i otišao negde....

Da se zovem Kvint Cecilije Metel Pije, pomislili biste da mi je otac radio kao konobar u Rimu, a nije!

Imam jednog prijatelja... Leži pored mene. On mene voli više nego ja njega. Sve će mii oprostiti, ako ga dvaput dnevno negde izvedem... U park, negde...

Ja sam pas lutalica. Baci mi kosku, i ostaću dok je ne oglođem. Onda, otići ću dalje...

Ja sam džukela. Pas mi je prijatelj....

Kad šutneš na trotoaru ispred zgrade promrzlo pseto lutalicu, samo zato što laje ne tebe, misliš da si veća džukela? U pravu si, jer ono samo čuva ono za šta misli da mu je dvorište...

Ja sam bog. Moje su greške namerne a omaške zlonamerne.

Prvi čovek na zemlji se zvao Adam. Prvi majmun na zemlji se zvao Ćita. Od Adama je nastao Tarzan, a od Ćite svi ostali majmuni.

Ja sam majmun. Od mene je nastao ljudski rod. Bar, onaj majmunski deo...

Slab sam sa rečima... Voleo bih da umem da kažem samo ...A?... i da me svi razumeju...

Ćutanje je je najrečitiji odgovor... Ne uvek, ali često.

Jedna je ljubav... jedan je život... sve ostalo je imitacija.

Ja sam magacioner. Skladištim zle sumnje i izneverene nade.

Kad volim, boli... Kad ne volim, prazno je... Voli me, da te boli, ili neka ti bude prazno bez mene!

Kad izgubiš prijatelja, to nije kao da si ljubav izgubio... Prazno je. U ljubavi postoje sebični motivi, u prijateljstvu ne. Mnogo je gora izdaja prijatelja...

Ako je put kojim mi dolaziš u susret suviše uzan da se mimoiđemo, ja ću se pomeriti da ti prođeš... Jer, odande, gde ti sad ideš, ja sam se već vratio.

Rakija, cigare? Ma kakvi! Dve stvari koje najviše ugrožavaju zdravlje su: promaja i batine.

Vreme je za promene. Promenite se!

Konkurs za najbolje knjige

  

IA Nova POETIKA i  Argus Books&Magazines raspisuju konkurs za najbolju knjigu poezije i najbolju knjigu proze, objavljenu između dva sajma knjiga u Beogradu. Sva izdanja objavljena pod etiketom Nova POETIKA, od 01.11.2013. do 01.09.2014. imaju pravo konkurisati... Sva dela objavljena na jezicima našeg govornog područja (srpski, hrvatski, bošnjački...), pisana latiničnim ili ćiriličnim pismom mogi učestvovati na konkursu. Izdanja koja kojima se konkuriše nisu žanrovski ograničena.

Redakcija IA Nova POETIKA će rezultate konkursa objaviti 15.09.2014. a autori najbolje proglašenih izdanja (poetskog i proznog) dobiće pravo na objavljivanje svog narednog izdanja, pod etiketom Nova POETIKA. Kompletne troškove izdanja, u tiražu od 300 primeraka (za izdanje knjige poezije u ediciji U JEDNOM DAHU) i 500 primeraka (za izdanje knjige proze u ediciji ROMANI novele PRIČE) snosiće izdavač IA Nova POETIKA.Nagrada za nagrađene knjige može biti zamenjena (na zahtev nagrađenog autora) i umesto objavljivanja knjige postati novčana: - za najbolju knjigu poezije 300 eura i za najbolju knjigu proze 500 eura.

Knjige koje budu proglašene najboljima će biti promovisane u specijalnim terminima na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2014.

Napomena: Konkurs je raspisan za autore Nove POETIKE koji su objavili (ili će objaviti) svoju knjigu u izdavačkoj kući Nova POETIKA u periodu od 01.11.2013. do 01.09.2014. Dakle, sva dela koja budu objavljena, pod našom etiketom, automatski učestvuju na konkursu.

Radove slati na sekretarpoetika@gmail.com u jednom word dokumentu.

“Srba će ostati koliko za pod jednu šljivu”

Jednom…. možda… čak i vrlo verovatno, i bude ostvaren ovakav scenario budućnosti kakav su opisali Lazar Janić i Stevan Šarčević u romanu “Sam, ispod šljive”. Kažem vrlo verovatno, jer se upravo, na ovom evropskom tlu, dešavaju neke stvari, javne i tajne, koje vrše selekciju naroda po raznim osnovama. Pripreme za budućnost su uvek dalekosežne, temeljne i jako dugo traju, tako da liče na istoriju napisanu nevidljivim rukama pojedinaca. Podela sveta je budućnost koju ne mogu izbeći ni Srbi.

Lepo napisano štivo. Jednostavnost rečenica je odličan način da se opišu dogadjanja i akcije koje našem sadašnjem umu nisu poznate. počev od tehnike, pa preko umne i psiho aktivnosti aktera iz vremena pređašnjeg i vremena budućeg.

Čitanje mi je otežavalo mestimično teško praćenje radnje, prvenstveno jer se ona vrlo brzo i vrlo često prebacuje iz jednog vremena u drugo. Osećala sam se kao ping-pong loptica trčeći umom i okicama par vekova nazad i napred po vremenskim nitima.  Hahaha... Likova je podosta, akcije takodje, i ovo svakako nije roman koji je dosadan. Glavni junak, nosi isto ime u svim vremenima, što je u skladu sa temom romana, kloniranje pripadnika superiornih loza (u ovom slučaju to je srpska loza), ali ne kao vladajućih pojedinaca, već kao izvršitelja nevidljivom rukom napisanih naredbi. Ipak, i to je malo otežavajuća čitalačka okolnost, ali svakako tera um na akciju… zar to i nije suština SF romana?

“Srba će ostati koliko za pod jednu šljivu” pročitaše iz stare, vekovima švercovane knjižice iz sela Kremna, dva različita, iz lažne udobnosti pomerena Srbina, sedeći ispod GMO šljive. Samo im je falio miris i ukus požegača….ali to je bilo na nekoj drugoj vremenskoj niti. Istorija ide dalje, nevidljivim rukama pojedinaca ispisana.

Dakle, ko želi da sazna šta će biti u glavnim crtama sa svetom, po vrlo logičnom sledu sadašnjih događanja, preporučujem da pročita roman "Sam ispod šljive"…..ko zna, možda se i nadjemo nekad na nekoj vremenskoj niti.;)

Za obojicu autora po : cmok: cmok: za uživanje u čitanju.

LJILJA MMM

(komentar preuzet sa foruma Krstarice)

Argus Books Online Magazine #8

Argus Books Online Magazine

broj 8. novembar 2013.

Za 8. broj Argus Books Online Magazine piše 20 autora 38000 reči na 116 strana u koloru. Ako želite da i Vi budete autor u narednim brojevima magazina, javite nam se na mejl argusbooksmagazines@gmail.com

Sam, ispod šljive u prodaji!

„Nije loša ova GMO šljiva. Znaš li da su ovde nekad rađale požegače?“ Klinac koji je uzbrao šljivu izgledao je kao jebeni dendi iz donjeg grada. Vrana kosa mu se po zadnjoj modi kovrdžala preko čela, imao je lice kao da su ga remasterovali za filmski spektakl i filozofsko-zabrinuti pogled prodorno zelenih očiju. Bio je odeven u vikoplast koji je poprimio zelenoplavkastu nijansu u skladu sa okolinom.

„A?“, trže se Milivoj Jovanović, nikako ne očeku­jući pridošlicu, a ponajmanje nekog ovakvog. Pomalo se kolebao oko pomisli zašto li ga nije primetio sve dok se ovaj nije našao tačno iznad njega. Da li je to bilo zbog maskirne opreme ili zato što se Milivoj totalno isključio iz okoline? Teško je to bilo proceniti, jer Milivoja je progonio poslednji pogled koji je Ana Simonović bacila na njega. Pogled kao u devojčice, pomalo naivan, pomalo tužan. Nikako ga se nije mogao osloboditi.

„Požegače, stara sorta, sad istrebljena. A negde na paralelnoj niti ovi brežuljci vrve njome.“

„Ko si ti?“, pribrao se najzad Milivoj i upitao najlogičniju stvar koja mu je pala na pamet.

„Aleksa. Donedavno MDO agent, Lakića klon. A ti mora da si policajac koji je jurio Anu.“

„Da. Policajac koji ju je jurio i ubio“, odgovorio je ne razumevajući zašto se ispoveda nepoznatoj osobi. Nekako je to bilo prirodno, kao što jezik sam od sebe kreće ka šupljem zubu.

„Ne deluješ posebno euforično zbog toga“, reče mladić ozbiljnim tonom. Ta rečenica bi Milivoju u bilo kojoj drugoj prilici delovala ironično, ali ne sada i ne ovde.

„Zašto bih bio?“, zapita sa neugodnim osećajem svraba na čelu. Došljak mu uputi dugi ispitivački po­gled, otkide još jednu šljivu, pa zapita:

„Lepa je bila Ana, zar ne? Lepa?“ Milivoj se priseti glatkih pokreta dugačkih udova, smrtonosnog plesa izvedenog pred njegovim očima i crne kose koja se vijori poput vela. Da bila je lepa. Lepa kao lasica u kokošinjcu.

„Vrlo lepa“, reče iskreno. Aleksa klimnu ozbiljno glavom, spusti se u travu pokraj njega i uzdahnuvši sede oslanjajući se o stablo leđima. Milivoj ga ponudi cigaretom, on uze, a Milivoj izvadi poslednju, pa zgužva praznu paklicu.

„Jesi li telepata?“, upita pripaljujući.

„Najbolji“, odgovori mladić povlačeći dim sa uživanjem i posle kratke stanke doda: „Mislim da neko vreme neću koristiti taj talenat.“

„Jesi li bio u meni?“, zapita Milivoj sa zebnjom. Nije voleo kad mu neko brljavi po mislima.

„Jesam. Znaš, smešno je to. Dok sam dolazio ovamo, bio sam siguran da ću te ubiti. Na tvoju sreću video sam ti misli. Shvatio sam da smo lice i naličje istog ogledala“, reče pridošlica ozbiljno.

 „Je l’ da?“, zapita Milivoj sve ubeđeniji da sa momkom nije baš sve kako treba.

„Vidiš, oboje smo imali isti posao. Ubiti Anu. I oboje smo se hiljadu puta zapitali: zašto?“

„Da se dodvorimo glavonjama?“, nagađao je Milivoj.

„Tačno. Da se dodvorimo krvopijama koje isisavaju životne sokove iz nas. Da odradimo njihove prljave poslove“, zagleda mu se klinac u oči svojim zelenjavim pogledom.

„Jebeno.“, reče Milivoj, sve zbunjeniji njegovim nastupom. Bilo je nečega u njemu.

„Doveli su ovamo tebe i najzloglasnijeg likvidatora Međudimenzionog odseka. Zašto? Da ubijete jednu ženu? I to vam nije bilo dovoljno. Dovukli ste i armiju sa sobom.“ Klinac se najednom smračio, kao da je besan zbog nečega. Milivoj ga odmeri sa negodovanjem. A šta je trebalo da urade? Da dovedu hor bečkih dečaka, ne bi li sjebali superklona A klase?

„Armija je ovde zbog nekakve revolucije“, pobuni se. Mali je imao čudesan talenat da stvari okrene naopačke i rasturi mu misli. Najednom se osećao krivim.

„Revolucije? Šta to pričaš?“, iznenadi se Aleksa. Milivoju bi drago što je najzad nestalo njegove superiornosti i zažali što ni sam nije mnogo više znao o toj zemljoradničkoj pobuni.

„Neka seljačka buna, jebem li ga. Armija je u punoj pripravnosti“, reče neodlučno.

„Dakle, uradila je ono što joj je bio cilj. Ne verujem da je vredelo njenog života, pa ipak...“

„Ipak?“, Milivoj je postajao sve zainteresovaniji. Koliko god sumanuto delovao, to što je klinac pričao bilo je i više no razložno. Nije Milivoj baš sve razumeo. Ništa o Aleksi nije znao. Koliko god dobar istražitelj bio, nikakve šanse nije imao da probije empatičke štitove Juniorovog naslednika. Nije mogao videti njegovu tugu, nije spoznavao očaj što mu je razdirao grudi, niti je znao da bi Aleksa najradije zagrlio Aninu lešinu i ridao. Kako je mogao poznati njegove misli? Kako je mogao probiti odbranu super-klona stvorenog za psihičke udare? Nije razumeo da se Aleksa kaje što je gubio vreme proučavajući MDO arhive. Možda bi još bila živa da je smesta krenuo, možda ne bi sad ovde mudrovao nego bi je ljubio, ljubio, ljubio, baš onako kako je trebalo da bude.

„Sve je ovde. Pročitaj ako te zanima.“ Aleksa pruži Milivoju neku knjigu. Pravu knjigu, kao iz muzeja. Na koricama je bila retardirana fotka nekog starkelje i krupnim slovima ispisano: KREMANSKO PROROČANSTVO.

Kupi knjigu