Sam, ispod šljive - Osmo poglavlje

8.

      „Ima dana kad je bolje i ne ustajati iz kreveta“, pomisli Žan Luj Batista kad mu sekretarica javi da je Ždanov upravo krenuo iz Moskolhoza. Zlovoljan je Žan danas. Otpade mu i popodnevna partija tenisa. Šta, do đavola, rade ti likovi iz spoljnjih poslova kad on mora da rešava sporove oko interesnih sfera? Nije li mu preko glave već i tog odmetnutog agenta? Mogla je komunjara da se javi i preko komsata, ali eto i danas se politika vodi kao i vekovima ranije. Pa zar ti majmuni iz Zakavkaske unije misle da je Oktobarska revolucija njihov zabran? A i ovi naši, iz Pollandskog MDO su uprskali stvar… Zakavažljani su dvadesetorici Pollandskih agenata spržili umove, jer vojska nije uspela dovoljno dugo da održi van funkcije njihov odbrambeni štit od mentalne energije potrebne za rad na vremenskoj niti … I sad Ždanov dolazi da upozori i Belland da se ne petljamo u njihovu prošlost…! Nije nego! Ali,  Ždanov je samo  glasnik, a ja...

      „Do đavola, šta sam onda ja?“, pomisli na kraju odmeravajući sekretaricu. Plava lepojkica, ambiciozna i podatna. Ne nosi veš, suknjica na njoj je sasvim komotna. Samo da je imao malo više vremena, sad bi je povalio, ovde povrh pisaćeg stola. To bi mu donelo olakšanje, kao i svaki put. Šteta samo što nema vremena za opuštanje. Aleksa Lakić samo što nije stigao. Niko nema taj potencijal. Najbolje od najboljeg. Odmahnu rukom i cura izađe vrckajući guzom. Zašto li se prihvatio ovog posla? Mogao je kao Džon po cele dane da se petlja po cvetnoj bašti i bavi se slikanjem i poezijom, ili kao Mario, eksperimentisati sa opijatima i dolpengengerima. Nasmeja se zamišljajući Mariovu nafiksanu, raspomamljenu njušku i njegovu gojaznu telesinu okruženu  najlepšim golišavim Bellandskim dolpengengerima. Još dok mu se ta misao oblikovala, Žan Luj je znao i odgovor. Bilo bi mu dosadno. Njegovi prijatelji su vodili prazne i besmislene živote i niko ih neće zapamtiti. Zar ih domoroci nisu nazivali besmrtnicima? Znao je on; samo jedan je način da sebe učiniš besmrtnim. Da učiniš nešto što će odzvanjati kroz vekove. Pređe potom preko arhivera dlanom i potraži identitet odmetnutog agenta. Podaci se pojaviše i Žan Luj pomisli da je to opasna osoba. Vrlo opasna osoba. Iako je sve znao, prelete još jednom podatke. „Nikad nisi dovoljno pripremljen“, pomislio je.

„Identifikacija: Kolonijalni Super Klon - A.N.A. (Klasa A, Namena - Armija)

Poreklo tkiva: Lokalna Loza -  Simonović

Osobine: Povećana otpornost, super senzibilna, infiltrator, telepata.

Aktivacija: 22. maj 2298.

Namena: Obaveštajne operacije, Zakavkaska unija.

Specijalnost: Infiltracija, prikupljanje informacija, atentati.

Odlikovana, medaljom sloge i ljubavi 2302 za posebne zasluge u širenju demokratije.

Demobilisana 16. marta 2303. po završetku sukoba.

Aktivirana u MDO 17. juna 2303. Prekvalifikacija i školovanje dovršeni  01. decembra 2307.

Istaknuta u misijama korekcije istorije. Polje delovanja: Balkan.

Tokom 2309. pokazuje znake neuravnoteženosti.

17. avgusta iste godine uklonjena iz aktivnih operacija.

Odbija podvrgavanje preprogramiranju.

Nadzorni sistemi gube operativca A.N.A. Simonović 12. novembra 2309.

Pretpostavljeni uzrok: operativno uklanjanje implanata.“

      Potom ponovo pokrete arhiver i fiksira ga na pojmu „Lakić, Aleksa, Junior“. Podaci zasvetlucaše:

„Puno ime: Aleksa Lakić, odrednica: Junior -  Rodjen 22. decembra 2012. Preminuo 15. septembra 2100.  Školovan na prestižnim evropskim univerzitetima, doktorirao fiziku i psihologiju. Utemeljitelj multidimenzionalnih putovanja. Prvi poznati telepata, empatičke sposobnosti nadprosečne. Zbog izuzetnih zasluga za izgradnju Republike počasno uvršten među Besmrtnike. Otac: Aleksa Lakić, nadimak: Laki. Majka Marija Lakić, devojačko prezime: Ranitijević .“

      Mehanički je prelazio preko opštepoznatih stvari i gotovo je zatvorio arhiver kad u dnu ekrana stade da žmiga: „Database link“. Žan Luj otvori još jedan prozor, a onda uzdrhta. Pomisli za trenutak da je loše memorisao, ali greške nije bilo. Još jednom je proverio podatke odmetnutog agenta i obli ga hladan znoj. Porodica Ranitijević je u bliskom srodstvu sa Simonovićevima! Jebena genetska veza! Okrenu se komsatu i pritisnu crveni, nikad ranije upotrebljeni taster. Zašto se ovo baš njemu dešava, dođavola! Zacvile iritantna elektronska uzbuna i na ekranu se pojavi službenica ozbiljna lika.

      „Kakva je anomalija u pitanju, gospodine Batista?“, upita ga ravnim, službenim tonom.

      „Ukrštanje superiornih gena, po mom znanju dosad neunešenih u registar!“

      Lice joj se uozbilji, a prsti zaigraše po kontrolnoj tabli.     „Trenutak“, reče i komsat potamne. Onda zatitra i pojavi se nasmešeno lice. Hans! Nije ni znao da je tako visoko pozicioniran.

      „Žan Luj, očekivao sam tvoj poziv“, reče hladno, kao da im deca nisu nerazdvojni prijatelji, „jeste li pronašli uređaj?“

      „Ne, ali sam ubrzao postupak. Nešto drugo je u pitanju. Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“

      Hansovo lice se trglo kao od udarca.

      „Siđi sa komsata i digni štitove, odmah!“, viknu. „Prelazimo na mentalni kontakt, šaljem poziv Visokom savetu.“

      „Šta se de...“, zausti Žan Luj, ali ekran je već potamneo. Onda oseti komešanje i vrtoglavicu unutar sebe. Višestruko povezivanje na subnivou! Nije spreman, ne još! Prekasno, sastanak je počeo.

      Svi znate šta se desilo. Imamo odmetnutog agenta. Dok se privikava na subnivo, pritiska taster ispod naslona stolice. Zidovi zatreptaše od elektroničkog pražnjenja. Nikad dosad nije podigao empatičke zidove. Danas je izgleda dan kad će mnoge stvari uraditi po prvi put.

      Zar to još nije rešeno? odjeknu prigušeno u mislima. Govor misli je obično kristalno jasan, ali sad je prigušen, kao da šapuću. Žan Luja prođoše žmarci.

      Na putu smo da uradimo najbolje. Policija je dobila instrukcije da eliminiše klona, odgovori.

      To nije dovoljno. Mala je terenac, neće lako izaći na kraj s njom.

      Moraš je usporiti. Šta se dešava na vremenskoj niti?

      Agent je tamo. Jedan od Juniorovih klonova, završio je  operativni zadatak na meti Slobodan Milošević. Ali, nešto drugo je problem...

      Šta?

      Ima nešto što sam upravo primetio. Nije mi jasno kako to niko nije uočio, sve vreme se nalazi u javno dostupnim bazama podataka...

      Ne igraj se našim strpljenjem. O čemu je reč?

      Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.

      Nastade muk, ili nešto najbliže muku u govoru mislima. Telepata u njemu nije registrovao poruke ali empata jeste. Preneraženost, iznenađenje, strah.

      Zaustavite to divljanje po dimenzijama! Odmah! Poruka odjeknu poput pucnja biča.

      Šta ako stvarnost više nije ista kao pre nedelju dana? Ova poruka je bila prigušenija, ali i mračnija.

      Kako to misliš? odvrati prvi avatar. Neko vrlo moćan, pomisli Žan Luj.

      Udareno je na dve najvažnije loze. Ako je to uticalo na vreme - prostor, onda smo na paralelnoj niti, a da toga nismo ni svesni. Naša stvarnost je jednostavno... drugačija.

      Još uvek imamo kontrolu, i moramo je zadržati!

      Tačno. Kontroloru, preusmeri agenta! Uputi ga samo u ono, što mu je u ovom trenutku potrebno da završi misiju!

      Sad imamo dva prioriteta. Prvi je i najvažniji, obezbediti nepovredivost direktnih predaka Juniora. Drugi je Magdalena Ranitijević.

      Junior ima savršenu odbranu i odbegli agent se neće usuditi da ga direktno napadne. Spržilo bi je u deliću sekunde! Zato će napasti njegove pretke!

      Još uvek imamo netaknuta sva tri prstena odbrane. Kučka je tek zagrebala po prvom!

      Prvi udar smo očekivali i amortizovali. Znamo kad smo napadnuti;  22.septembra 1895. godine.

      Izabrala je trenutak upoznavanja Magdalene Simonović i Alekse Lakića.

      Ali, ona ne može da nanišani. Sad joj nedostaje oprema, nije sve mogla izneti. Adapter može da je odvede u prošlost, ali je nedovoljan. Može promašiti vreme i za čitave vekove. Sad će lutati.

      Naš agent je u prednosti. On može nišaniti vreme u sekund koji poželi. Daj mu instrukciju o tome.

      Završavamo. Zidovi neće dugo izdržati. Samo nam još fale agenti Zakavkazlja na vremenskoj niti.

      U redu. Kontroloru, imaš instrukcije. Gledaj da uradiš to kako treba. Ne želimo da se probudimo kraj logorske vatre u nekoj divljini, zar ne?

      Naravno... Uradiću sve što treba.

      Mahinalno je spustio empatičke štitove i tek dok je isključivao arhiver postade svestan da mu ruke drhte. Izmenjena stvarnost? Zaista, ta odmetnica nije radila fine kalibracije prošlosti kao što se to praktikovalo posle mnogostrukih testova na simulatorima, nego je izvodila divlje nekontrolisane udare čije posledice niko ne može da predvidi kao... Kao Junior, do đavola! Stomak mu se zgrčio kad je shvatio da nikad niko ne bi znao da se stvarnost izmenila da Junior, nekada davno, u holo zapisu svoje diverzije, nije ostavio i zapis njegove stvarnosti! Ako je stvarnost izmenjena, izmenjeni su i oni i sećanja i svi istorijski zapisi! Niko toga ne bi bio svestan, stvarnost koju žive bila bi jedina, a ona u kojoj su bili, preselila bi se na susednu nit! Potegao je dugi gutljaj direktno iz flaše i prijatna toplina razli mu se utrobom. To ga je donekle smirilo.

      „Pošaljite mi tog agenta“, obrati se sekretarici, ovog puta glasom, preko interfona. Mentalne komunikacije mu je za neko vreme bilo preko glave.

      Vrata su se bešumno otvorila i u prostoriju je ušao mladić, centralna ličnost malopređašnjeg sastanka. Srednje visine, dobre gradje, u standardnom odelu od vikoplasta koje je poprimilo snežno belu boju. Crnokos, kratke talasaste kose, koja mu se kovrdžala na čelu. Savršeno lepog lica, pravilnog nosa i radoznalih, ali prodornih zelenih očiju. Juniorov superklon. Najbolji agent MDO, Aleksa Lakić…

      “Sedite, Aleksa… Popićemo prvo po jedan pravi konjak, da se opustimo…” Pružio je ruku ka stolu, i iz kristalnog servisa natočio u dve visoke čašice mrku tečnost.

      “Prihvatiću, ako nije nepristojno od mene da pijem sa jednim besmrtnikom… “, nasmejao se Aleksa i seo za sto nasuprot njega. 

      “Zapravo, Aleksa, svi smo mi ljudi, i ne možete ni zamisliti, koliko smo, u stvari, slični…” Dodao je čašicu agentu, pa nastavio:   

      “Obavešten sam da ste zadatak sa SIobodanom Miloševićem uspešno završili! Čestitam!”

      “Pa, mogu reći da je bilo dosta lako. Prodao sam mu lepu priču o lepoj budućnosti. Ali, mislim da sam ga imao već na početku, kad sam mu pokazao kako pokunjeno sam priznaje svoj poraz na predsedničkim izborima! Čovek je želeo da bude doživotni predsednik, poput Tita, i ja sam mu samo pokazao kako će to moći da postigne!”

      “Zato vi i jeste naš najbolji agent, imate tako nevino lice, a tako prodoran pristup metama… Ali, dosta je sad slavopojki, imamo jedan ozbiljan problem na vremenskoj niti, a koji je, verujem, kao stvoren za vas!”

      Besmrtnik je iskapio svoju čašicu konjaka i onda pogledao agenta u oči.

      “Preći ću pravo na stvar. Vi ste već dobili instrukcije za ovu misiju, ali ću vam ja dodati još neke. Znate da imamo odbeglog agenta, i znate za njeno neovlašćeno mešetarenje po vremo-prostoru.”

      Aleksa Lakić je samo malo klimnuo potvrdno glavom, nije bilo potrebno da odgovara na činjenicu koja je besmrtniku poznata i ovaj je odmah nastavio:

      “Prioritete ste već dobili u instrukciji, ja bih vam sad još samo podvukao da ćete započeti od trenutka T minus šest godina, kad je Aleksa Lakić, vaš prvi imenjak, imao petnaest godina. Ali, dodao bih još jednu stvar, na sve ono što već znate… Za ovu metu odobreno vam je mešanje nivoa 10, dakle maksimalan upliv u minimalnim vremenskim intervalima!”

      “Ali… mešanje tog inteziteta može dovesti do pucanja mete…?” Aleksa Lakić se nije pobunio, ali jeste začudio ovoj instrukciji.

      “To je već ukalkulisano. To je činjenica koja se već dogodila. Prioritet nam nije Aleksa Lakić iz 1874. godine, nego Aleksa Lakić Junior, rodjen 2012. godine.  Kučka je već odradila posao. Prvi Aleksa Lakić je 1895. godine promenio istoriju, ubivši Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Verujem da za to već znate. Sam čin ubistva nemate ovlašćenje da sprečavate!”

      “Ali, zašto ga onda ne bi ostavili na miru?”

      “Zato što je takvo mešanje neophodno zbog viših interesa Republike. To su interesi o kojima ne znate ništa i nemate potrebu znati!”

      Viši interesi, pomislio je Aleksa Lakić. Ovi besmrtnici su ponekad tako arogantni! I nije se pokajao, zna on da mu misli čitaju kao na dlanu, ali daje sebi oduška za njihove odluke sa kojima se ne slaže, ali koje će, ipak, sprovoditi u delo.

      Besmrtnik je digao glavu i nasmejao se.

      “Svidjate mi se, Aleksa. Volim što ste direktni…” zatim spusti glas: “Za odbeglog agenta ćemo se pobrinuti mi, vaše je samo da sledite zadate parametre u instrukciji. Vaša prednost je nenadoknadiva. Nije iznela celokupnu opremu, i tamo, izvan kupola, ona nema načina da je se dočepa. Sam adapter, koji poseduje, vodiće je u prošlost u skokovima, ne može na njemu podesiti tačan trenutak, pa će se gubiti u vremoprostoru.”

      “Ali, to znači da ni mi ne možemo locirati gde se tačno u prošlosti nalazi.”

      “Lociraćemo je ovde fizički. Mere su već preduzete.”

      Aleksa Lakić je dohvatio svoju čašicu sa konjakom i izručio sadržaj u grlo.

      “Ako je to sve, ne bih da gubim ni časka.”

      “Još samo jedna stvar… Ni u kom slučaju nemojte sprečavati ni jednu aktivnost Magdalene Ranitijević 2010. godine. To vam je strogo zabranjeno!”

      “Znam, viši interesi,” nasmejao se Aleksa Lakić.

      Kad je izašao u hodnik ispred kancelarije, na lice Alekse Lakića navukla se senka. Jer, znao je  ko je taj odbegli agent!

      Prisetio se ponovo zaprepašćenja, kad je, neposredno pre sastanka sa direktorom, sa holomemo kartice letimično pregledao instrukcije za ovu misiju.  Ponovo su ga pokosile te prkosne oči, boje žada, kao kad ih je prvi put video!  Ta zelena prostranstva njenih zenica, koja je bezuspešno tražio već tri meseca, na licima slučajnih prolaznika na Bellandskim ulicama, i u sumnjivim lokalima na obodima grada…         

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Sedmo poglavlje

7.

      Angela Radesku je sluđeno buljila u hologram što je nestalno treperio pred njom. Bila je to Ana, ali ovde nije nosila one seksi krpice po kojima ju je pamtila, nego nekakvu uniformu vojničkog tipa. Pa ipak, čak ni strogi kroj onoga u šta je bila odevena nije mogao prikriti sklad i besprekorne proporcije njenog tela . Kako je samo mogla poverovati da je nešto tako savršeno najobičniji relaksacioni klon? Oči joj se vlaže, a utroba treperi od prisećanja na dodire. Skreće pogled ka isledniku ledena izraza i vraća se u realnost. Čak ni dok su je hapsili nije bila potpuno svesna opasnosti kojoj se izložila kad se upustila u igru sa Anom. Život joj je bio lagodan, najveću nevolju predstavljali su joj odnosi sa momcima, pre svega sa Milanom. Imala je interesantan posao, sredstva za život dostojna slobodnog Građanina Republike, svoja sportska popodneva, večernje izlaske, kućnu poslugu i sve luksuzne spravice koje bi poželela. A onda se pojavila Ana. Kako objasniti bezličnom policajcu zašto je pokrala MDO? Kako da mu objasni taj pitomi i željni pogled? Kako bi ikada iko mogao da shvati šta je Ana bila za nju?

      „Dakle, udarili ste joj šamar. Šta se dogodilo posle toga?“, prekide joj misli policajac.

      „Pogledala me je“. Bilo je to lako reći, ali kako objasniti njenu tugu u očima? Kako preneti pogled jagnjeta izvedenog pred mesarevu sataru? I kako opisati strast u istom tom pogledu? Jer kad je Ana podigla pogled na nju, znala je da je učinila nešto što ju je uzbudilo. Pogled joj je bio tužan, ali prepun pritajene vatre. Blago napućene usnice su vlažile i blago rastvorene otkrivale su ravnu belinu zubića, kao da se sprema za poljubac. Uzdrhta prisetivši se.

      „Onda...“, zastade prisećajući se.

      „Onda?“, oglasi se islednik posle kraće pauze.

      „Uhvatila me je za ruku kojom sam je udarila“, kao da je ponovo osetila toplinu tog dodira, „nežno, a onda mi je nešto gurnula u šaku, a onda... onda...“, zastaje, ali ovog puta islednik je ne požuruje.

      „Poljubila mi je ruku... Ruku kojom sam je ošamarila!“, gotovo je vrisnula kad je najzad to izgovorila. Policajac ju je ćutke promatrao i muk postade neprijatan. Osećala je potrebu da nastavi.

      „Milan je to primetio. Poludeo je“, uzdrhta prisećajući se surovog udarca pesnicom posred prelepog lica. „Tukao ju je sve dok nije pala, a onda je nastavio da je šutira, iako ga je ona molila i molila...“

      Zastala je prisećajući se i preplavi je snažan osećaj kajanja i krivice. U stvari, prava je istina da joj je njen bol tada prijao. Osećala se poput vučice što se izborila za svog mužjaka. Dok ju je Milan mlatio, verovala je da joj se najzad vratio, da odbacuje tu malu namigušu. Ni na kraj pameti joj palo nije da je Milan jednostavno ljubomoran. On ju je poznavao bolje od nje. Policajac najzad izgubi strpljenje i prekide tišinu: „Nastavite.“ Angela pretrnu. Kako da nastavi? Na koji način da mu prenese šta se to prelomilo u njenoj duši? U stvari ni sama nije znala koji je bio pravi razlog. Da li to što ju je tada prvi put videla razodevenu? Ili cepanje te svilaste kože pod udarcima kaiša? Njeno skvičanje, poniženje, bol, patnja? Šta?! Šta je otvorilo put njenoj čežnji?

      „Naredio joj je da se svuče. Molila ga je da je više ne bije, ali on je samo bez reči otkopčavao svoj kaiš. Kad je najzad ostala samo u donjem vešu, kaiš mu je bio dvostruko savijen u rukama. Podviknuo je „Do gola!“ pucketajući opasačem. Ona je svukla grudnjak, pa gaćice i... i...“, setila se sa kojom je zavišću osmotrila Anine oble bokove, teške dojke i tanani struk. Nelagodno se priseti svog nezadovoljstva položajem njenih ruku kojima je zaklanjala venerin breg. Jasno se seća da je neizmerno želela da ga osmotri... Ne, ne da osmotri... Da ga dodirne...

      „Angela, ne mogu svaku reč čupati iz vas!“. Glas islednika ju je trgao i postideo, kao da je devojčica uhvaćena u krađi slatkiša. Oseti vatru u obrazima i spusti pogled, pa reče:

      „Široko je izmahnuo i ošinuo ju je opasačem preko butane.“ Ponovo ugleda široki rumeni trag što je ostao na Aninoj glatkoj koži. Milan je zastao i opčinjeno je zurila pogleda prikovanog za tu prvu brazdu urezanu u savršenu kadifastu put, koja je malo pomalo tamnela pod navalom krvi iz popucalih kapilara.

     „Onda je Milan nastavio, sve brže i brže, sve surovije... Ona se vrišteći grčila pod njim na patosu, a onda je pokušala da otpuže poput psa. Išao je za njom sve je bešnje šibajući, sve dok ga neko nije zaustavio. Onda ju je dohvatio za kosu i nekud ju je odvukao...“, stresla je glavom pokušavajući da obuzda navalu emocija. „Ne znam šta se posle toga desilo.“ Pa opet, kako god zvučale priče o istini što oslobađa, ono najdublje iz sebe nije uspela da istisne. Nije mu rekla da je poželela da istrgne opasač iz Milanovih ruku. Nije mu rekla da je maštala o tome da joj raseca bledu put, da je šibom primorava da rastvori kolena i nije priznala da je poželela da je bije sve dok joj ne otme dušu. Da je uzme tako vrišteću i podatnu i priloži je u vitrinu svojih trofeja, odmah pored fotki sa rivijere i pehara koji je zaradila na kvizu „ko je brži, ko je bolji.“ 

      „Rekli ste mi da vam je nešto gurnula u ruku. Šta je to bilo?“, zapita je islednik posle napete stanke.

      „Papirić sa njenom adresom“, reče nehajno. Posle onoga što je ispričala osećala se lakše.

      „Imate li tu adresu negde zabeleženu?“, nastavi inspektor da zapitkuje.

      „Ne treba mi beleška, znam je napamet. Južne kapije, trinaesti blok 246. Dvanaesti sprat,  stan 3.“

      „Zmijarnik?“, pitanje je odisalo nevericom, što joj ostade nejasno. Gde bi drugde živeo doplgenger?

      „Da. Zmijarnik“, potvrdi ravnodušno. Zatim dodade: „Ružno mesto.“

      „Jeste li ikada otišli tamo?“ Glupo pitanje. Ne misli valjda da bi tek tako upamtila adresu na kojoj nije bila. Čudeći se sopstvenoj smirenosti odgovori mu: „Jesam. Mnogo puta.“

      „Ako sam dobro razumeo, vaš verenik je curu izudarao bez ikakvog povoda.“

      „Da, tako izgleda“, odgovori nesigurno.

      „Zašto ste onda svedočili u njegovu korist?“ Lakonski postavljeno pitanje delovalo je poput udarca posred želuca. Oni sve znaju! Sve imaju u svojim jebenim memotankovima i ne mogu se prevariti.

      „Ja... Mislila sam... Nadala se... Da će to obnoviti našu vezu.“ U stvari, bila je naivna, beskrajno naivna. Tada je još verovala da je Milan ljubomoran na nju. Ali istina je bila nešto sasvim drugo.

      „Tako? I je li pomoglo?“ Plač zatitra u Angelinom grlu, ali uspe da ga savlada.

      „Ne. Dan kasnije raskinuo je veridbu i rekao mi je da više ne želi da me vidi.“ Milan nije bio ljubomoran na nju, nego na Anu. To je bila surova stvarnost koju nije mogla da prihvati.

      „Šta se onda desilo“, ponudi je cigaretom i osloni se laktom na sto iščekujući.

      „Poludela sam. Dan kasnije odvezla sam se do Zmijarnika.“ Dva sata vratolomne vožnje, pomisli.

      „Da vidite Anu?“. Angela pogleda islednika u oči, pa pripali ponuđenu cigaretu i povuče dugi dim.

      „To mi je bila namera, ali sam izgubila hrabrost u poslednjem trenutku. Obilazila sam njenu zgradu, sedela na klupici, posmatrala prozor za koji sam verovala da je njen... Ali nisam ušla.“

      „Zašto? Zašto niste ušli?“, zapita je islednik.

      „Ne znam. Plašila sam se tog susreta. Plašila sam se sebe.“

      „Aha“, reče on kratko, a ona pomisli da je bolje ne opisivati šta je tamo videla. Zatim nastavi:

      „Još nekoliko puta sam se vraćala, ali nijednom nisam imala snage da se uspnem do njenog stana. Pri jednoj od tih poseta Zmijarniku desila mi se jedna neprijatnost. Naletela sam na skup nekakve sekte. Vikali su da sam tlačitelj, da živim od njihove krvi...“ Glas joj zadrhta.

      „Napali su vas?“ Oh, kako je samo staložen i nadmen! Nije se on suočio sa tim fanaticima.

      „Ne, nisu, ali su me preplašili. Posle toga sam uvek vodila Adolfa sa sobom“

      „Adolfa? Ko je Adolf?“ Prokleti birokrato, ni ti ne znaš baš sve, pomisli Angela.

      „Moj pas. Napuljski mastif, vrlo odan, vrlo opasan“, objasni.

      „Dakle vi i Adolf ste tumarali Zmijarnikom? Ne vidim kakve to ima veze sa ukradenim adapterom.“

      „Oh, to je trajalo nekih dve nedelje. Ni sama ne znam šta sam htela. Mrzela sam je, želela sam da joj saspem u lice da mi je otela verenika, da mi je uništila život!“ Da, mrzela ju je i čeznula za njom.

      „Kad ste, u stvari, ponovo videli Anu?“, najzad je upita, prekidajući njeno okolišanje. Ona uzdahnu.

      „Bila je nedelja, neradni dan. Prethodnih nekoliko dana nisam tamo odlazila. Ali tu sam noć samo na nju mislila. Mrzela sam je, krivila sam je što me je Milan ostavio. Rano ujutro sam počela da pijem. Oko podneva uzela sam pištolj, utovarila Adolfa u kola i zapucala ka Zmijarniku. Ali tog dana nisam oklevala. Uspela sam se stepenicama i ušla u njen stan sa oružjem u ruci. Da sam je zatekla, najverovatnije sad ne bih bila ovde“, nasmeši se sumorno. „Upucala bih je kao zeca. Ali tamo nikog nije bilo“, reče pa zastade spuštajući pogled.

      „Kako ste se srele?“, nastavi da propituje islednik.

      „Vratila sam pištolj u džep i pozvala Adolfa. Bila sam već na pragu, kad se oglasilo jedno: Ko je to?“, glas joj se gotovo pretvorio u šaptanje.

      „Znači, Ana je ipak bila tamo?“, zaključi ovaj kao da otkriva toplu vodu.

      „Izašla je sva mokra iz kupatila. Uvila se u neki peškirić i delovala je zbunjeno.“

      „Šta ste uradili?“ Angela se trže, zastade, podiže pogled, a onda uspomene provališe iz nje poput prolećne bujice.    „Stegla sam oružje u džepu. Prst mi je podrhtavao na orozu, ali ona me je posmatrala tako radosno, tako... Tako toplo... Ona... Ona...“

      Angela zastade i nastade duga pauza. Onda spusti pogled i nastavi: „Ispustila sam pištolj, prišla joj i ošamarila sam je... Onda još jednom, pa opet. Kod četvrtog šamara peškir je spao sa nje i otkrila mi se. Spustila je ruke i prkosno podigla glavu. Gledala me je izazivački i pomislila sam da će me udariti. Potegla sam pištolj i uperila ga u nju. Ali ona je samo stajala i gledala me inadžijski...“ Opet nastade pauza. „Onda sam je zgrabila i počela sam da je ljubim. Bila je mokra i vrela, kože mekane i mirisne pod mojim željnim šakama. Pištolj mi je ispao iz ruke, a da to nisam ni primetila. Oborila sam je na krevet, gurala joj koleno među prepone, milovala predivno telo i ljubila, ljubila... Usne su joj bile podatne i meke, ukusa prvih jagoda, onih što u maju pristižu sa polja izvan kupole, a njen jezik predusretljiv, spreman da prati svaku moju želju. Posle sam je ujedala za vrat. Bila je tek okupana i vlažna i mirisala je po jeftinom sapunu, sva glatka i baršunasta. Onda sam joj sisala bradavice kao novorođenče, pa klizila jezikom niz stomak, sve dok nisam stigla do prepona. Međunožje joj je bilo depilirano, glatko kao u devojčice. Zaronila sam joj među usmine. Bila je slana i kiselkasta i slatka, sve u isti mah, otvorena poput knjige. Gubila sam se među njenim nogama, zaronila u njenu ženstvenost i ne znam ni sama koliko je to trajalo. Dugo, predugo. Sve dok se najednom nisam postidela. Tek tako, bez ikakvog prelaza, postala sam svesna da vodim ljubav sa ženom i znala sam da je to zabranjeno, da to nisam ja. Otrgla sam se tom zamamnom viru i dohvatila pištolj sa poda. Prislonila sam joj ga na glavu i prst mi zadrhta na orozu, a ona... Ona...“

      „Kako je ona reagovala?“, zapita sagovornik bezizražajno.

      „Samo me je gledala. Sva se pretvorila u oči, sva je bila ljubav i tuga. Uspravila se u sedeći položaj potiskujući mi ruku sa oružjem, ali nijednog momenta nije pokušala da pomeri cev sa svoga čela. Onda je rekla: Učinite to gospodarice! Hoću da mi vi oduzmete život“, glas joj ponovo zadrhta. „To me je razbesnelo. Gurnula sam joj cev među zube i bila na ivici da povučem oroz. Ipak sam je samo odgurnula i krenula ka izlazu gde me je Adolf disciplinovano čekao. Ne znam šta me je tada spopalo. Želela sam da je kaznim, da je nateram da pati... i... i... Napujdala sam Adolfa na nju!“

      „Naredili ste psu da je napadne?“, sad je islednik delovao zbunjeno.

      „Ne... Ne... Adolf je mužjak i on je... On je...“, zamuca Angela nemajući hrabrosti da izgovori.

      „Pario se sa Anom?“, pitanje je postavljeno neutralnim tonom i Angeli laknu.

      „Da, da!“, žestoko zaklima glavom.

      „Kako je ona reagovala?“, pitanja su bila nemilosrdna. Nije želela da se seća.

      „Okrenula je glavu u stranu i plakala je... Molila me je da opozovem psa, ali nije se opirala. Primala ga je potpuno otvorena, nogu oslonjenih o patos tek vrhovima prstiju i tela opruženog po postelji. Male su joj se šake stezale gužvajući čaršave, obraze joj obliše suze, pa ipak je laganim pokretima bokova pomagala životinji. Uživala sam u njenoj agoniji, glasno sam se kikotala i podstrekivala psa. Posle nekog vremena Adolf je postao agresivniji i počeo je da ujeda. Bili su to blagi ugrizi tek da bi je primorao da se pomera prema njegovim potrebama. Kmečala je poput deteta i poslušno pratila  Adolfove komande. Nije prestajala da me moli da prekinem to poniženje, ali meni ni na kraj pameti nije padalo da to učinim.“

      „Samo jedno pitanje“, oglasi se islednik muklo. Angela podiže pogled spremna da se suoči sa njegovom osudom, ali u pogledu nije bilo ni prezrenja ni ljutnje. Izraz mu je bio prepun neverice, možda čak i iznenađenja. „Jeste li primetili na Aninom telu neke ožiljke ili rane?“

      „Rekla sam vam da je bila savršena u svakom pogledu. Koža joj je bila glatka i negovana.“

      „Tako sam i mislio. Šta se onda desilo?“, nastavi on sa pitanjima.

      „Onda sam pozvala Adolfa i otišla bez pozdrava.“ Nastade pauza i tišina poče da je pritiska.

      „Viđali ste Anu i posle toga, pretpostavljam…“, prekide muk najzad islednik.

      „Idućeg jutra sam angažovala službu unutrašnjeg uređenja da joj srede stan. Celog dana sam bila rastresena. Jedva sam čekala da okončam posao i ravno iz kancelarije pošla sam tamo. Dočekala me je vedra, skuvala kafu, pripremila ručak. Ćaskale smo kao dve najbolje prijateljice.“

      „Je li pominjala prethodni dan?“, zapita islednik.

      „Ne. Ni tada ni ikada više. Posle sam joj svakog dana odlazila. Kupovala sam joj haljine, nakit, kozmetiku. Vodila ljubav sa njom...“

      „Svakodnevno ste putovali do Zmijarnika? Zar ne bi bilo jednostavnije da se Ana preselila kod vas?“, oglasi se pitanje koje je i sam sebi bezbroj puta postavljala.

      „Stidila sam je se. Nisam želela da moje komšije saznaju da sam u vezi sa... sa...“

      „Doplgengerom?“, zaključi on.

      „Da... I to ženskim“, dopuni ga Angela.

      „Recite, nije vam bilo sumnjivo da jedan doplgenger ima toliko slobodnog vremena?“  Angela se trže. Nikad na to nije pomislila. Radni klonovi su bili angažovani i po dvadeset časova dnevno.

      „Nisam o tome razmišljala. Bilo mi je lepo“, reče najzad.

      „Kad ste najzad shvatili da imate posla sa nekim drugačijim od doplgengera?“

      „Dve nedelje kasnije mi je rekla da postoji način da našu ljubav učinimo drugačijom.“

      „Drugačijom? Šta je to značilo“, sad je delovao radoznao.

      „Rekla je da postoji mesto zvano Lakići. Mesto u koje se može vratiti i promeniti mi hromozome pre no što se rodim“, reče porumenevši. “Obećala je da će me vaskrsnuti kao muškarca.“

      „Mislite, rekla je da se može vratiti kroz vreme?“  Angela shvati da govori o stvarima koje ne bi smela pominjati.

      „Ja... Ja...“, zamucala je.

      „Ne brinite, upućen sam. Juče me je primio vaš upravnik, gospodin Batista“, reče policajac.

      „Da, na to je mislila. Rekla je da je to već činila“, reče ohrabrena pominjanjem direktorovog imena.

      „Poverovali ste joj?“ Naravno da joj je poverovala. Ko bi osim agenta znao za adapter?

      „Znala je za stvari o kojima sam ja tek načula u poverljivim šaputanjima! Kako ne bih poverovala?“

      „I tražila je od vas uređaj koji će joj to omogućiti, zar ne?“, tonom zaključka reče on.

      „Da. Znate... Znate... Rekla mi je: Nikad me se više nećeš stideti kad se rodiš kao muškarac. Ulazićeš u mene kad god poželiš i biću tvoja do smrti.“ Policajac se nelagodno promeškolji na te reči. Neko vreme ju je pažljivo motrio, pa se najzad oglasi:

      „I onda ste joj doneli adapter. Šta se potom desilo?“

      „Nestala je idućeg dana. Nikad je više nisam videla.“

      „Angela, pomozite mi, u svom interesu. Beskrajno ste naivni i pomoćiću vam koliko mogu, ali morate mi još nešto reći. Da li je Ana pominjala neko mesto? Da li se sa nekim susretala?“

      „Po... pominjala je te Lakiće i nekoliko puta nekakve Kremane... Nije se ni sa kim viđala, samo jednom... Tada sam još verovala da je doplgenger... Vraćala sam se sa posla, a ona je bila pred zgradom i pričala je sa nekim visokim tamnokosim čovekom. Nisam jasno videla o kome se radi, ali znam da mu je jedna ruka nedostajala sve do iznad lakta.“

      „Invalid? U Zmijarniku?“, obrve mu se naglo izviše.

      „Da... Znam da je to neobično...“

      „Možda i nije. Možda uopšte nije neobično.“

      Islednik posegnu za tasterom pred sobom. Vrata se otvoriše i u prostoriju stupi žena lica nalik buldogu u vikoplast opremi. Prišla je Angeli i ona pruži ruke. Lisice škljocnuše i njih dve pođoše, ostavljajući inspektora Jovanovića samog i zamišljenog u isledničkoj sobici.

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Šesto poglavlje

6.

      “Počeću priču od kraja, kako bih vam najbolje predstavio veličinu pogrešnih odluka koje ćete doneti do kraja dana, i kasnije, do sopstvenog političkog kraja!”

      Aleksa Lakić kucnu jednom u nevidlivu tastaturu i pored njega se pojavi dvodimenzionalna slika, dijagonale veće od jednog metra. Na ekranu se videlo neko veliko dvorište i dvojica ljudi, snimanih iz visine, verovatno, iz helikoptera, kako koračaju, osvetljeni reflektorima sa zidova. Sa zaprepašcćenjem Slobodan Milosević prepozna, kao jednog od te dvojice, sebe, ruku vezanih pozadi lisicama, kako hoda pognutih ramena dvorištem! Pored njega je koračao uniformisani zatvorski stražar, držeći ga ispod ruke! Tad prepozna i znak CNN u gornjem desnom uglu ekrana. Ispod je na traci prolazio natpis “Special Report: Former Serbian President arrested!”.

      “28. juna 2001. godine sve Svetske agencije i elektronski mediji objavili su vest da ste upravo izručeni Haškom tribunalu, specijalnom sudu za bivšu Jugoslaviju, formiranom po odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi vam se sudilo za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti,” govorio je Aleksa Lakić, komentarišući sliku.“Ovaj snimak obišao je celu planetu.”

      Slobodan Milošević je prvi put od početka razgovora ustao, obišao sto i došao do ekrana koji je visio u vazduhu na pola metra od njega, i uzbuđeno ga posmatrao. Snimak je trajao manje od jedne minute, i ponovo se ponavljao.

      “Ali… to nije moguće… to je fotomontaža! Koji sud? Ne znam ja za takav sud! Koji genocid? I protiv koga? Kako to, bivšu Jugoslaviju? Ne verujem… ovo… u ovo ne mogu da poverujem!”

      Aleksa Lakić se nasmejao, obrisao rukom snimak, a onda postavio novi.

      Sad slika pokazuje ogromnu masu naroda na ulicama Beograda. I mladi i stari, i radnici i seljaci i gospoda pomešani, u rukama nose najrazličitije zastave mnogih političkih stranaka, i pogrdne parole na račun predsednika Slobodana Miloševića. Dominira parola “Gotov je!” sa stisnutom crnom pesnicom.  Masa se sliva ka Saveznoj Skupštini Republike Jugoslavije. Pevaju: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane…”

      Sledeći kadrovi pokazuju juriš mase u samu zgradu. Malobrojni policajci izbacuju suzavac i povlače se. Sa krova i iz prozora zdanja počinju da ližu vatreni plamenovi i da se vijori crni dim. Sada su to kadrovi iz spaljene televizije. Novinar, iza koga se vidi izgorela tehnika, saopštava da televizija trenutno ne emituje program, jer je narod ušao u svoju televiziju. Moli vlast da prizna volju naroda i da odstupi.

      A onda… Onda vidi sebe. Pogrbljen, stoji ispred zastave Republike Jugoslavije, i smrknutog lica saopštava da je obavešten kako je Savezni ustavni sud proglasio pobedu njegovog protivkandidata… Ovaj snimak se ponavlja više puta.

      Slobodan Milošević sada ćuti, dok gleda snimak. Onda se polako okreće i vraća u svoju fotelju. Seda i nekoliko minuta ne može da dodje do reči. Onda tiho pita:

      “Jesu li… jesu li se ova dva dogadjaja stvarno desila…?”

      Aleksa Lakić ga gleda ozbiljno, pomalo sažaljivo. Ponovo pokretom dlana briše sve iz prostora. “A šta vi mislite?”, odgovara pitanjem.

      Slobodan Milošević ćuti. A onda jedva čujno progovara:

      “Podneću ostavku… Sutra… sutra ću podneti ostavku!”

      “Nećete,” odgovara mu Aleksa Lakić. “Nije to vama svojstveno!”

      “Pa… šta onda da radim…?” Slobodan Milošević se još više smanjio iza svog radnog stola.

      “Doći ćemo i do toga…”, rekao je mirno Aleksa Lakić. “Ali, pre toga, moramo proći kroz jedno svojevrsno putovanje, mojom istorijom, a vašom budućnošću! Zvao sam vas da slobodno udjete u ovu sliku, kod mene… Ali, niste i sad ću ja doći kod vas! Uveravam vas da je to potpuno bezopasno!”

      I Aleksa Lakić je nasmejan zakoračio prema radnom stolu Slobodana Miloševića! Zajedno sa njim, počela je da se primiče i ona bela soba! Stigavši do stola, mladić je seo na njega, okrenut desnim bokom prema sad već zgrčenom i zaprepašćenom čoveku! Belina ih je obišla, i odjurila u daljinu!

      Slobodan Milošević je na nekoliko sekundi zatvorio oči, očekujući… pa, ni sam ne zna šta! Kad ih je ponovo otvorio, i pogledao oko sebe, oko njega ničega nije bilo, osim njegove fotelje, njegovog radnog stola i nasmejanog mladića koji je sedeo na samoj ivici, a svuda oko njih bio je beli prazan prostor bez kraja!

      “Dobro je prošlo,” rekao je nasmejani mladić. “Ništa vam se nije dogodilo!”

      Slobodan Milošević je još uvek zverao oko sebe, pokušavajući da pronikne kroz belinu, da joj odredi perspektivu i daljinu, ali nikakvog repera nigde nije bilo…

       “Šta… šta je ovo?! Gde… gde smo mi…?!”

      Aleksa Lakić se ponovo nasmejao: “Najjednostavnije rečeno, zamislite da smo mi sad u ekranu televizora, gde će upravo početi da se emituje trodimenzionalni film! Osećate li se skučeno, da nemate vazduha? Nema problema, sad ćemo malo izaći napolje, na vazduh!”

      I izašli su! Oko njih se u trenutku stvorilo neko naselje, bila je tu prodavnica, apoteka i ambulanta, nizovi kuća  oko asfaltiranih ulica, koje su, tu od njih, vodile na četiri strane! Bio je lep majski dan, oni su sedeli na raskršću dve ulice, na parking prostoru pored puta u centru naselja, Slobodan Milošević u svojoj fotelji, Aleksa Lakić na njegovom radnom stolu, a oko njih su prolazila vozila, pešačili ljudi, i niko na njih nije obratio pažnju!

      “Nalazimo se u Borovu Selu, tri meseca u tvojoj budućnosti, i sada će se odigrati dogadjaj koji će označiti početak rata u Hrvatskoj”, počeo je mirno da priča Aleksa Lakić.

      I Slobodan Milošević je video da se sada nešto dogadja. Četiri džipa, sa oznakama Policije Hrvatske, dojurila su u centar naselja, sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama. Vozila su stala na samom centru isključivši sirene, i policajci su počeli da izlaze. Tada se iza prozora zgrada, iza kapija i kuća, pojaviše cevi automatskog oružja i sa desetak mesta osuta je paljba po policajcima! Nekoliko njih palo je odmah pored auta, ne stigavši ni da otkopčaju futrole sa oružjem. Ostali se povukoše u zaklon iza auta, odgovarajući pojedinačnom paljbom. Medjutim, bili su u zamci, i nakon što je iza obližnje tarabe doletela flaša napunjena gorivom, sa zapaljenom krpicom zaglavlenom u grliću, i razbila se o haubu prvog auta, zapalivši ga, preživeli policajci uleteše u zadnja dva džipa, pod vatrom ih okrenuše i velikom brzinom napustiše poprište. Ostavili su za sobom nekoliko tela svojih kolega.        

      “Posledica pobede nacionalističke HDZ u Hrvatskoj je da se kod srpske manjine stvorila teška osećanja nespokoja i sećanja na zadnju Nezavisnu Državu Hrvatsku iz prethodnog rata, u kojoj su oni bili masovno likvidirani, iseljavani i pokatoličeni. Otpor kod Srba se javlja sad i protiv ove države, još uvek republike u SFRJ, ali koja traži od nje nezavisnost. Ovde smo videli dogadjaj kad je hrvatska policija došla u Borovo selo da bi uhapsila jednog Srbina, ali, neočekivano je naišla na oštar odgovor srpskog stanovništva.” Aleksa Lakić je završio sa komentarom dogadjaja. “Sledeće što se dešava je masovno pravljenje barikada po celoj Hrvatskoj, na teritorijama na kojima živi srpski narod, Krajina, Zapadna i Istočna Slavonija. Prekinut je saobraćaj na auto putu, i Zagreb je fizički odsečen i od Dalmacije. Srbi dobijaju oružje iz magacina JNA, koja je navodno neutralna, ali je faktički na strani Srba. I ostaje skoro etnički čisto srpska, jer je iz nje masovno dezertirao skoro sav oficirki kadar iz Slovenije i Hrvatske, i dobar deo muslimanskog i makedonskog. Hrvatska se naoružava spolja, ali i vrši blokadu svih vojnih objekata na teritoriji koju kontroliše. Odsečeni od komande, kasarne po hrvatskim gradovima se predaju, novostvorene hrvatske postrojbe uzimaju oružje iz magacina. I rat kreće… Ali, nešto pre toga, i u Sloveniji dolazi do kratkog rata.”

      Prizor oko njih se odjednom promenio, sad Slobodan Milošević sedi za svojim radnim stolom usred železničke stanice u Ljubljani. Izgleda kao beležnik, koji popisuje, jer oko njih se dešava čudna slika; gomila golobradih mladića, golih ili samo u gaćama, uteruje se voz. Oko njih su smrknuta lica naoružanih vojnika sa oznakama Teritorijalne odbrane Slovenije.

      “Slovenija je preuzela državne prelaze na svojoj teritoriji i vojni i državni vrh Jugoslavije donosi čudnu odluku! Šalje nenaoružanu JNA, bez bojeve municije, da te iste prelaze zauzme! Teritorijalna odbrana Slovenije napade vojne kolone, na desetine žrtava su isključivo iz redova te nenaoružane dece. I, na kraju, udara šamar Jugoslaviji, šaljući zarobljene, samo u gaćama, vozovima za Beograd! Rat u Hrvatskoj trajaće još četiri godine, kad će Hrvatska vojska, u silovitom napadu zauzeti samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu, i u najvećem egzodusu u Evropi posle drugog svetskog rata, proterati 200 000 Srba iz Hrvatske.” I slika oko njih sada se promenila, oni sad sede na livadi pored puta, kojim prolazi nepregledna kolona traktora, sa po nešto nabacanih stvari u prikolicama. Traktore voze starci od sedamdeset ili dečaci od deset godina, a u prikolicama su uglavnom žene, deca i starci…

      “Rat u Bosni i Hercegovini izbiće 1992. godine i biće najkrvaviji… “

      Glas Alekse Lakića je ravan i monoton. Oko njih se u momentu menjaju slike, poprišta ratova, porušenih gradova, leševa civila… Slobodan Milošević je zgrčen u svojoj fotelji, otupeo, graške znoja mu se slivaju niz lice, ali on ih ne primećuje. Aleksa Lakić mu namerno ne daje pauzu, sve do zadnjih slika, bombardovanja Beograda, i povlačenja srpske vojske i srpskog stanovništva sa Kosova.

       I, sad je sve gotovo. Sve su slike nestale, ostali su samo njih dvojica u rezidenciji, Slobodan Milošević smanjen u svojoj fotelji, i Aleksa Lakić ozbiljan, još uvek sedi na ivici radnog stola.

      “… I… šta ja sad da radim…?” konačno, skoro šapatom, postavlja pitanje mladiću.

      Aleksa Lakić odgovara:

      “Ja ću ti sada mentalno utisnuti u podsvest sva uputstva tvojih budućih koraka u narednim mesecima. Ona će se aktivirati u momentima kad budeš donosio važne političke odluke, počev od današnjeg sastanka sa Bejkerom; on te, naime, već čeka, ovi tvoji ga zamajavaju, niko ne sme da mu kaže da su te našli besvesnog, kako sediš sam u kancelariji! Tako si ih naučio.  Ova moja uputstva aktiviraće se u tvojoj glavi naizgled kao tvoja sopstvena razmišljanja, jer ću ti učiniti tu milost da ćeš zaboraviti da si mene ikad video. Sledeći njih, uskoro ćeš postati i u Srbiji, ali i u Evropi vrlo cenjen državnik, i mislićeš na kraju svog života da si to svojom političkom mudrošću postigao. Ali, video si malopre, šta si postigao! Ništa od ovog u budućnosti se neće desiti, jer ćeš ti daleko iskoračiti u uvodjenju Srbije u Evropu, toliko daleko da drugim republikama neće ništa drugo preostati, nego da te prate. Već imaš harizmu, a sad ćeš dobiti i oreol reformatora. Srbija će biti deo Evropske Ekonomske Zajednice do kraja ove godine, kasnije Evropske Unije, krv neće nigde pasti i svi će ostati na svojim ognjištima. Ali, neophodno je da se sad opustiš i da se ne opireš! Jesi spreman?”

      “Spreman sam,” rekao je Slobodan Milošević.

      Nešto kasnije, kad se probudio iz transa, oko njega se vrzmalo nekoliko njegovih zabrinutih saradnika, i doktor koji mu je merio krvni pritisak.

      “Donesite mi onu jutrošnju košulju, neka i ima tu fleku od kafe, ne mogu više da izdržim u ovoj, zadavih se!” naredio je svom sekretaru, razvezujući kravatu.

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Peto poglavlje

5.

      „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Tama u kojoj se nalazi sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao. Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Najednom nestaje ledene jeze bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom, Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina, dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se vraća.

     Onda se okolina opet menja. Na bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“...

      Sve nestaje i u lice mu bije bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona, pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu. Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom. Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.

      „Vidim da si spreman za mene“, kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi. Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena. Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:

      „Vidiš, sad si moj. Nikad te više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“

      Naginje se ka njemu terajući ga da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu, nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u čmar, ali nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti. Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te jebem u svaki otvor, u svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “

                               Milivoje! Milivoje! Milivoje!

      Otvara oči i susreće se sa Mileninim očima. Sedi u postelji, nagnuta je nad njim i pridržava mu glavu. Oči joj isijavaju zabrinutost.

      „Opet?“, pita ga tiho.

      „Da“, dahtavo odgovara pokušavajući da se prilagodi stvarnosti. Drhtavo mu se telo kupa u znoju i protresa glavu zbacujući suprugine ruke.

      „O jadni moj Milivoje, šta se zapravo desilo tamo na granici?“, iritira ga njen majčinski ton.

      „Znaš da ne smem o tome da govorim“, brecnu se na nju povrativši kontrolu.

      „Ti si moj heroj“, reče ona i poljubi ga u obraz. „Hoćeš kafu?

      Klimnu glavom, na šta ona ustade, ogrte svoj kućni haljetak i odgega se do kuhinje trupkajući pufnastim papučama. Osluškivao je šuštanje slavine i zveket džezve posmatrajući kredenac na kome se u svojoj kutijici blistao orden čeličnog lava. Milena ga je povazdan glancala i briskala. Valjda da se ne bruka pred gostima.

      Sat kasnije sedi u svojoj kancelariji. Pokušava da se probije kroz suvoparne podatke o odbeglom agentu. Ne nalazi mnogo toga što bi se dalo iskoristiti u istrazi, ali mu je jasno da se radi o veoma opasnoj osobi. Superklon, obaveštajac, telepata. I još nešto. Cura je prelepa, što dodaje još jednu dozu opakosti njenom profilu. Još jednom zagleda hologram. Seks bomba, jebo te! Zatim dohvata dosije male kradljivice. Šta li je tu gusku nateralo da zdipi imovinu MDO? Zar je verovala da će tako nešto ostati neprimećeno? Sva profilisanja govore da se radi o sasvim prosečnoj ličnosti skromnih intelektualnih kapaciteta. U iskazima tvrdi da nije prodala adapter, nego daje neverovatnu izjavu kako ga je poklonila. Poklonila bivšem obaveštajcu koji je k tome i radio kao agent za MDO? Tolika podudarnost ne može biti slučajna. Više je nego jasno da mala nije u stanju da upotrebi adapter. Knjigovođa magacioner je u MDO posao niskog ranga, ali omogućuje prolaz do opreme nedostupne ikome van odseka. Do đavola, pa ni on sam nije do juče ni slutio da postoji nešto što se zove vremensko putovanje! Mala, kako se ono zvaše, znala je mnogo tajni i bila je godinama lojalan službenik. Aha, Angela Radesku, podseti se imena prevrnuvši stranicu. Čak joj je i ime nepamtljivo, a njegov utisak o njoj nije bio ništa bolji. Lik koji se zaboravlja čim ti izađe iz vidokruga. Pitanje je samo da li je Ana baš od Angele dobila adapter, ili je bilo još posrednika. U oba slučaja, bilo bi zgodno saznati gde je Ana, a još bolje - gde je adapter, mada je više no izvesno da se i jedno i drugo nalaze na istom mestu, ako ga već nije prosledila nekom Zakavkaskom agentu. Proverio je bazu i zaključio da Angela nema dosije. Onda rutinski ukuca i ime njenog verenika: Milan Zečević, pa zastade iznenađeno. On ga je imao i to pozamašan. Nasilničko ponašanje, prevare, droga. Sve što prosečan stanovnik megapolisa može sebi da natovari na vrat. Poče da preleće dosije i ubrzo je shvatio da najveći broj prijava potiče od „Društva Za Zaštitu Doplgengera“, pomodnog pokreta koji je stekao zavidnu popularnost. Jovanović ih nije nešto naročito voleo. Nije baš bio ubeđen da nekoliko bubotaka upućenih nekoj lenštini išta menjaju u stotinama doplgengera što se zadave čisteći kanalizaciju, izginu padajući pri čišćenju prozora na oblakoderima ili jednostavno crknu od iscrpljenosti. Gotovo da je odustao od proučavanja izveštaja, kad najednom zastade. Nije ni bilo toliko važno što je zločin bio izuzetno surov, koliko ono što mu je prethodilo. „Dana 23. februara 2311. gospođica Angela Radesku je udarila šamar neidintifikovanom radnom klonu isprovocirana njegovim ponašanjem.“ Bio je to događaj koji je Angela počela da opisuje, kada je hitno pozvan u MDO. „Na to je optuženi Milan Zečević nekoliko puta udario radnog klona u glavu i nastavio je da ga bije sve dok nije pao. Zatim je počeo da ga šutira. Potom mu je naredio da se svuče do gola i počeo je da ga tuče svojim opasačem. Kada ga je poslovođa lokala, koji je u međuvremenu prijavio slučaj, opomenuo da prekine, dohvatio je žrtvu za kosu i izvukao ju je iz objekta. Uhapšen je pri vožnji kola kojima je za zadnju stranu privezao noge žrtve i tako je vukao za sobom.“ Ovo je bilo neobično. Zašto bi ratni veteran visokog ranga, više nego izvesno uvežban borac, dozvolio da mu najobičnija gradska prznica na ovaj način ugrozi život? Nastavi sa čitanjem: „Počinilac je priznao zločin, ali mu je kazna umanjena zbog svedočenja njegove verenice Angele Radesku. Izrečena kazna: četri časa manje na kontroloru životnog ciklusa.“ Previše je tu nejasnoća. Više je no izvesno da će još jednom morati da porazgovara sa Angelom.

      Nešto kasnije ulazi u sumorni islednički sobičak. Angela drhturi za stolom. Kratko je podšišana, sitna, oštrih crta lica. Očito je često posećivala estetičara. Usne su joj punije no što bi bilo prirodno, nos sitniji, a ten tamniji. Pa opet, estetičar ne može sakriti brutalno krupne kosti i kratke mesnate prste. Žena poput nje je najverovatnije nesigurna i iskompleksirana. Milivoj gurnu karticu u  holomemo uređaj, pritisnu tipku „slika“ i devojčine vodenasto plave oči se iznenađeno raširiše posmatrajući hologram visoke i dugonoge dvadesetogodišnje crnke fosforescento zelenog sjaja u očima. Kosa joj u talasastim slapovima pada po ramenima, a tanani joj je struk u kontrastu sa bujnim oblinama raspoređenim gde treba. Angelin izraz je nešto između obožavanja i mržnje, ali je više nego očito da joj je Ana itekako poznata.

      „To je ona, zar ne?“, reče Milivoj, više kao tvrdnju nego kao pitanje.

      „Da“ - glas joj drhti, a oči joj se ovlažiše.

      „Kad ste otkrili da nije doplgenger?“

      „Prekasno!“, izrekavši to Angela započe da rida.

      „Slušajte, Angela, ovo nije bezazleno. Jeste li svesni kazne koja vas čeka? Znate li da možete biti degradirani?“ Devojka podiže užasnuti pogled.

      „Ne možete me degradirati! Ja... Ja...“, ponovo poče da rida.

      „Slušajte Angela, saberite se za sopstveno dobro. Najbolje bi bilo da nastavite priču od trenutla kad ste joj udarili šamar. Tamo smo stali zar ne?

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Četvrto poglavlje

4.

      “Zovem se Aleksa Lakić,” nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha smrznutom čoveku.  “Znam kako vam ovo izgleda, ali vas uveravam da vam se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…”

      Slobodan Milosević oseti da mu je prvo zaprepašćenje prošlo, i da je, eto, za prvu ruku, uspeo da zatvori usta. Onda ih otvori ponovo, i prosu bujicu besmislenih rečenica: “Ma, nije valjda, cija, znam ja… ovaj Bejker… ma, koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se zvaše…? Vidi, molim te, ko televizor, ma uzeli su oni od Tesle… kad je umro u hotelskoj sobi… sve papire… efbiaj i cija, znam, gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, jel´ imaš zakazeno, pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tako baneš, ja sam, jelda, Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo za Bejkera… o čemu bi mi to… jelda… kad nemam ni rezime? A je li, mladiću, da niste vi to nešto pomešali, pa došli na pogrešnu adresu?” Konačno se opet ukočio, gledajući u mladića kako se na  sve ovo zasmejao, i ispružio ruku, dajući mu znak da se zaustavi.

      “Molim vas, dozvolite mi da vam objasnim.  Ovo što sada vidite je običan komsat, a to je uobičajeno sredstvo komunikacije iz sveta u kome ja živim.  A živim baš u ovom gradu, ali u vremenu koje je daleko iza vašeg.  Dakle, uprošteno rečeno, ja vam šaljem poruku iz budućnosti, 320 godina od vaše sadašnjosti… Naravno, i ja znam za Nikolu Teslu, proučavao sam njegov rad na studijama, ali i veliki sam poštovalac umova koji su dali svoj doprinos tokom istorije da svet u kome ja živim bude baš ovakav kakav jeste. Ali uveravam vas, ovo nije izum Nikole Tesle, niti je bilo kakva zavera koja dolazi od tajnih službi vašeg današnjeg gosta, državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Ovo je izum iz mnogo kasnijeg perioda, zasnovan na teoriji o Ajnštajn-Rozenovom mostu, neću vam sad govoriti čiji niti na koji način funkcioniše, da vas još više ne bih zbunio,” rekao je mladić mirno, ozbiljno, gledajući sagovornika pravo u oči.

      Slobodan Milosević je još nepoverljivo gledao, ali, iznenada, u njemu zaiskri njegova dečačka radoznolast, i on, zaboravivši na strah koji je do malopre osećao, duboko uzdahnu, i poče na drugačiji način da posmatra pridošlicu.  Mladić nije bio naoružan, nije imao ništa osim tankog, uz telo pripijenog odela i stolice, dakle atentat otpada kao pretnja. On taman htede da postavi prvo pitanje, od bar tri koja mu sinuše u glavi, kad mladić nastavi da priča.

      “Dakle, predstavio sam vam se, ali, da bih vam pojasnio ono sto ćete sledeće videti, dodao bih još par reči… … Ja sam agent u jednoj organizaciji u budućnosti,  čiji rang bih vam najvernije opisao kao rang jedne agencije pri vašim današnjim Ujedinjenim nacijama. Ova organizacije ze zove Multidimenzionalni odsek ili MDO i odgovorna je samo našoj Republic Gouverment, što bi se reklo, Evropskoj vladi. Uz pomoć tehnologije koju posedujemo, moguće nam je da šaljemo virtuelne slike u prošlost, slične ovoj koju sada gledate. Dakle, ja se zapravo ne nalazim zajedno sa vama u ovoj prostoriji, ovo je samo projektovana slika iz budućnosti. To je neka vrsta kanala, za dvostranu komunikaciju u paralelnom vremo-prostoru, i ništa više od toga. Evo, možete slobodno ući u ovaj prostor, ništa vam se neće desiti, bilo bi to skoro slično kao kad bi ste se namestili ispred kino-aparature koja projektuje film na platno, sa tom razlikom što ovde nećete imati čak ni senku, koja bi zaklonila sliku.”

      “Misliš, ovo što sada vidim je obična slika, poput slike na bioskopskom platnu?” pitao je Slobodan Milošević, još uvek se ne usuđujući da posluša mladića i uđe u sliku.

      “Da, moglo bi se to baš tako uporediti, samo trodimenzionalna holografska slika sa kanalom za dvosmernu komunikaciju, da, baš tako,” nasmejao se mladić.

      “I kažeš, ja i ti sada razgovaramo, iako nas deli 320 godina, ja u 1991.-voj a ti u… 2311.-toj?”

      “Upravo tako!”

      “Hm, i čime se bavi ta tvoja organizacija, ako sam dobro zaključio, virtuelnim izvrtanjem stvarnosti?” pitao je Slobodan Milosević, sad već ozbiljno bio zainteresovan činjenicom da je iznenada postao vlasnik svojevrsne kristalne kugle, u ovom slučaju kocke, kojom može da vidi u budućnost. O, kakve bi sve prednosti mogao da dobije u budućim kontaktima sa svetskim liderima, pomisli, samo pogleda u kuglu, i…

     Odjednom pretrnu, kad je Aleksa Lakić, nasmejan, ustao sa stolice i krenuo prema njemu. Ali, ovaj se zustavi na samoj  ivici slike,  pruži ruku , i sa ispruženim prstom poče da tipka po prostoru ispred sebe, kao po nekakvoj nevidljivoj kompjuterskoj tastaturi.  Sa njegove desne strane odjednom se pojaviše reči, dijagrami i tabele, u raznim bojama, izgledalo je kao da vise u vazduhu!

      “Zapravo, Multidimenzionalni odsek je… Evo, ovo je naša organizaciona struktura.  Kao što vidite, imamo Direkciju pri Evropskoj vladi, i 88 Odeljenja po svetu. Ja pripadam Bellandskom Odeljenju, koje pokriva područje otprilike, vašeg Balkanskog poluostrva,” Aleksa je pokazivao prstom na jedan dijagram.

      “A, šta je to… Belland?”

      “Prošle godine obeležili smo 110 godina od osnivanja Bellanda. Belland je metropolis koji se proteže, otprilike, od vašeg Niša, preko Beograda, pa do Novog Sada. To je skraćeno ime od dve reči, Belgrade i Land, što bi rekli, Beogradska zemlja. Ima 5 miliona 174 hiljada i 804 stanovnika, po ovogodišnjem elektronskom popisu,” rekao je Aleksa, i kucnuo još jednom po svojoj nevidljivoj tastaturi, i sa njegove leve strane pojavi se trodimenzionalna mapa Bellanda.

      Slobodan Milosević tiho zazvižda kroz zube, dok je posmatrao niz poluprovidnih staklenih polulopti, valjkova, kupa, povezanih kvadrovima, koji su se protezali od Fruške Gore, delovima Srema, Banata i Bačke, pa Moravskom dolinom silazili do Niša. “Pa, boga ti, Dunav, Sava i Velika Morava izgledaju kao ponornice koje poniru u grad i izlaze… kod Đerdapa?” prokomentarisa on.

      Dok je Slobodan Milosević zainteresovano posmatrao mapu, Aleksa nastavi: “Zauzima površinu od 15220 kvadratnih kilometara, što znači da na svakom kvadratnom kilometru živi oko 340 žitelja. To je, može se reći, vrlo komotno, vaš današnji Beograd je mnogo naseljeniji. Naročito uzimajući u obzir da se Belland proteže i u visinu, na pojedinim mestima i preko 120 metara! Ceo grad se nalazi pod poluprovidnim kupolama, kako bi zaštitili okolnu životnu sredinu od zagađenja. I sam grad je ekološki, ima veoma skup sistem prečišćavanja vazduha i vode, smeće se svo reciklira i opet ponovo upotrebljava. Ceo postupak je robotizovan i ekološki čist. Preko kupola sakupljamo solarnu energiju, a osim nje koristi se i energija dobijena iz vode…”

      “A izvan Bellanda? Ko živi tamo?”

      “Svo stanovništvo planete preseljeno je u ukupno 89 metropolisa. Sve izvan toga je nenaseljeno ljudima. Priroda je pretvorena u parkove, i fabrike zdrave hrane.

      “Čekaj, pa ko održava te parkove i ko radi po tim fabrikama?”

       “Roboti i doplgengeri. Hmm... Ta je reč možda nerazumljiva. Najkraće bi se to moglo opisati kao ljudski klon, ali bez osećaja i misli. Vode ih računarski sistemi nadzirani iz gradova”

      “Pa, izlazite li u te parkove, na primer, za Prvi Maj?”

      “Nije zabranjeno, ali, mogu vam reći da se stanovnistvo toliko ulenjilo za poslednjih 150 godina, od izgradnje prvog metropolisa, da skoro više niko i ne izlazi van gradova. Samo sportski avanturisti, planinari, i ljubitelji prirode. Ja sam izašao iz grada svega nekoliko puta, ali znam ljude iz moje generacije, i nešto starije, koji nisu niti jednom! Moj otac, na primer, ima fobiju od otvorenog prostora, i ne bi ga niko mogao nagovoriti da proviri izvan kupola!”

      “Je li atmosfera zagađena, kad ste se morali svi preseliti pod stakleni krov? Kako su opstale životinje, kako se ono kaže, flora i fauna?”

      “O ne, ozonski omotač se oporavio, vazduh je nezagađen, kao pre par hiljada godina. A životinjske i biljne vrste se nadziru, lanac ishrane se kontroliše, tako da jedna vrsta ne može da istrebi drugu. Individualno ubijanje životinja je strogo zabranjeno.” rekao je Aleksa Lakić smešeći se.

      Slobodan Milošević je bio prijatno iznenađen. Českao se po uvetu, a onda upita: “A čime se onda bave ljudi?”

      “Oni koji žele da rade, uglavnom organizacijom. Veliki broj ljudi ne radi bukvalno ništa. Samim rođenjem čovek stiče pravo na doživotnu apanažu, koja mu je dovoljna da bezbrižno provede život ne radeći ništa. Kome je takav život dosadan, može da volontira u mnogobrojnim organizacijama sličnim mojoj, u kojoj ja radim. Osim toga, mogu da uče, da pišu, da stvaraju umetnička dela… Ili da učestvuju u upravi, preko Evropske vlade i deetaširanih vladinih ispostava u metropolisima… Pitali ste me ranije čime se bavi MDO? Naš posao je, na primer, održavanje stabilne strukture naše sadašnjosti, rešavanje nekih novonastalih problema čiji je uzrok u nesavršenoj prošlosti. Mi se na tanani način uplićemo u neke ključne trenutke prošlosti, ispravljajući tada nastale greške koje bi u našoj sadašnjosti mogle da nanesu neku strukturnu štetu. Naravno, taj naš upliv mora biti minimalan, i strogo ograničen, kako bi se izbegao vremenski paradoks. Zato je svaka naša aktivnost brižljivo isplanirana, i sveobuhvatna, jer, menjajuci neke ključne pogreške, morali bi kasnije i da ispravljamo negativne posledice takve promene… Ovo što ću vam sada pokazati je samo jedna simulacija… Na primer, kad bi hteli da sprečimo atentat na predsednika Kenedija, to bi kasnije dovelo do promene sudbina mnogo ljudi, eto, onih koji će kasnije izginuti u Vijetnamu.” Aleksa Lakić je pokretom ruke postavio nove snimke, na jednoj je bio prikazan sam trenutak ubistva Džona Ficdžeralda Kenedija, u otvorenoj limuzini, pored supruge Žakline… Uporedo sa njom,  teče još jedne slika sa istog mesta i u istom trenutku, nema atentata, limuzina prolazi to mesto, bez ikakvih pucnjeva! A onda, pored tog snimka, pojavljuje se ogroman trepćući crveni prozor sa ogromnim crvenim slovima ALERT! I izlistavaju se na hiljade podataka, imena ljudi, njihove slike, i podaci o nastupajućem vremenskom paradoksu. “Ako ne bi poginuli, ženili bi se, pravili potomstvo,  a za trista pedeset godina mi imamo paradoks, veći broj ljudi nego što ih imamo u našoj sadašnjosti… Zato bi, na primer, kasnije morali menjati sudbinu svakog takvog pojedinca, kad već nije poginuo u Vijetnamskom ratu, sprečiti ga da ostavi potomstvo, sprečiti ga da iza sebe u istoriji ostavi bilo kakav trag, neki pronalazak, napisanu knjigu, režiran film… Takve pojedince, čije su sami životi produženi do njihove prirodne biološke smrti, ali dejstva njihovih života na buduće generacije morali bi ograničiti, nazivamo “vremenskim repovima”, i za svakog od njih bi morali imati poseban program praćenja! Zato nam je skoro nemoguće da, na primer, sprečimo drugi svetski rat, onemogućivši Hitlera da dođe na vlast. Ta operacija, i kad bi uspeli da je isplaniramo, daleko bi prevazišla po troškovima naš budžet za nekoliko puta. A svetom bi hodalo na milione “vremenskih repova”, kojima od života ne bi ostalo ništa drugo, osim da jedu, piju, vrše nuždu, spavaju, još toliki broj naših agenata morali bi da ih danonoćno prate, posmatraju i u svemu ograničavaju! Zato takva promena, pored toga što bi bila preskupa,  ne bi bila ni humana!”

      “Kažeš, ispravljate pogrešne odluke iz prošlosti?” zainteresovao se Slobodan Milosević. “Znači, ti si ovde zbog neke moje pogrešne odluke koju ću doneti?”

      “E, to je pravo pitanje! Odgovor je, naravno, da, jer inače, ne bih ni bio ovde!”  Aleksa Lakić je jednim pokretom ruke obrisao sve dijagrame, šeme, tabele i mapu Bellanda, kao što bi učenik sunđerom obrisao školsku tablu.

      Onda se okrete sagovorniku i  šeretski mu namignu: “Sad se držite, upravo polećemo!”

      I, mada nisu poleteli, osećaj u stomaku Slobodana Milosevića, u narednih par sati,  bio je upravo  takav,  kao da je poleteo Jatovim starim DC-10 u oblačno i turbulentno nebo!

Lazar Janić - Stevan Šarčević