Sam, ispod šljive - Peto poglavlje

5.

      „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Tama u kojoj se nalazi sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao. Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Najednom nestaje ledene jeze bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom, Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina, dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se vraća.

     Onda se okolina opet menja. Na bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“...

      Sve nestaje i u lice mu bije bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona, pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu. Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom. Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.

      „Vidim da si spreman za mene“, kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi. Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena. Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:

      „Vidiš, sad si moj. Nikad te više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“

      Naginje se ka njemu terajući ga da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu, nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u čmar, ali nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti. Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te jebem u svaki otvor, u svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “

                               Milivoje! Milivoje! Milivoje!

      Otvara oči i susreće se sa Mileninim očima. Sedi u postelji, nagnuta je nad njim i pridržava mu glavu. Oči joj isijavaju zabrinutost.

      „Opet?“, pita ga tiho.

      „Da“, dahtavo odgovara pokušavajući da se prilagodi stvarnosti. Drhtavo mu se telo kupa u znoju i protresa glavu zbacujući suprugine ruke.

      „O jadni moj Milivoje, šta se zapravo desilo tamo na granici?“, iritira ga njen majčinski ton.

      „Znaš da ne smem o tome da govorim“, brecnu se na nju povrativši kontrolu.

      „Ti si moj heroj“, reče ona i poljubi ga u obraz. „Hoćeš kafu?

      Klimnu glavom, na šta ona ustade, ogrte svoj kućni haljetak i odgega se do kuhinje trupkajući pufnastim papučama. Osluškivao je šuštanje slavine i zveket džezve posmatrajući kredenac na kome se u svojoj kutijici blistao orden čeličnog lava. Milena ga je povazdan glancala i briskala. Valjda da se ne bruka pred gostima.

      Sat kasnije sedi u svojoj kancelariji. Pokušava da se probije kroz suvoparne podatke o odbeglom agentu. Ne nalazi mnogo toga što bi se dalo iskoristiti u istrazi, ali mu je jasno da se radi o veoma opasnoj osobi. Superklon, obaveštajac, telepata. I još nešto. Cura je prelepa, što dodaje još jednu dozu opakosti njenom profilu. Još jednom zagleda hologram. Seks bomba, jebo te! Zatim dohvata dosije male kradljivice. Šta li je tu gusku nateralo da zdipi imovinu MDO? Zar je verovala da će tako nešto ostati neprimećeno? Sva profilisanja govore da se radi o sasvim prosečnoj ličnosti skromnih intelektualnih kapaciteta. U iskazima tvrdi da nije prodala adapter, nego daje neverovatnu izjavu kako ga je poklonila. Poklonila bivšem obaveštajcu koji je k tome i radio kao agent za MDO? Tolika podudarnost ne može biti slučajna. Više je nego jasno da mala nije u stanju da upotrebi adapter. Knjigovođa magacioner je u MDO posao niskog ranga, ali omogućuje prolaz do opreme nedostupne ikome van odseka. Do đavola, pa ni on sam nije do juče ni slutio da postoji nešto što se zove vremensko putovanje! Mala, kako se ono zvaše, znala je mnogo tajni i bila je godinama lojalan službenik. Aha, Angela Radesku, podseti se imena prevrnuvši stranicu. Čak joj je i ime nepamtljivo, a njegov utisak o njoj nije bio ništa bolji. Lik koji se zaboravlja čim ti izađe iz vidokruga. Pitanje je samo da li je Ana baš od Angele dobila adapter, ili je bilo još posrednika. U oba slučaja, bilo bi zgodno saznati gde je Ana, a još bolje - gde je adapter, mada je više no izvesno da se i jedno i drugo nalaze na istom mestu, ako ga već nije prosledila nekom Zakavkaskom agentu. Proverio je bazu i zaključio da Angela nema dosije. Onda rutinski ukuca i ime njenog verenika: Milan Zečević, pa zastade iznenađeno. On ga je imao i to pozamašan. Nasilničko ponašanje, prevare, droga. Sve što prosečan stanovnik megapolisa može sebi da natovari na vrat. Poče da preleće dosije i ubrzo je shvatio da najveći broj prijava potiče od „Društva Za Zaštitu Doplgengera“, pomodnog pokreta koji je stekao zavidnu popularnost. Jovanović ih nije nešto naročito voleo. Nije baš bio ubeđen da nekoliko bubotaka upućenih nekoj lenštini išta menjaju u stotinama doplgengera što se zadave čisteći kanalizaciju, izginu padajući pri čišćenju prozora na oblakoderima ili jednostavno crknu od iscrpljenosti. Gotovo da je odustao od proučavanja izveštaja, kad najednom zastade. Nije ni bilo toliko važno što je zločin bio izuzetno surov, koliko ono što mu je prethodilo. „Dana 23. februara 2311. gospođica Angela Radesku je udarila šamar neidintifikovanom radnom klonu isprovocirana njegovim ponašanjem.“ Bio je to događaj koji je Angela počela da opisuje, kada je hitno pozvan u MDO. „Na to je optuženi Milan Zečević nekoliko puta udario radnog klona u glavu i nastavio je da ga bije sve dok nije pao. Zatim je počeo da ga šutira. Potom mu je naredio da se svuče do gola i počeo je da ga tuče svojim opasačem. Kada ga je poslovođa lokala, koji je u međuvremenu prijavio slučaj, opomenuo da prekine, dohvatio je žrtvu za kosu i izvukao ju je iz objekta. Uhapšen je pri vožnji kola kojima je za zadnju stranu privezao noge žrtve i tako je vukao za sobom.“ Ovo je bilo neobično. Zašto bi ratni veteran visokog ranga, više nego izvesno uvežban borac, dozvolio da mu najobičnija gradska prznica na ovaj način ugrozi život? Nastavi sa čitanjem: „Počinilac je priznao zločin, ali mu je kazna umanjena zbog svedočenja njegove verenice Angele Radesku. Izrečena kazna: četri časa manje na kontroloru životnog ciklusa.“ Previše je tu nejasnoća. Više je no izvesno da će još jednom morati da porazgovara sa Angelom.

      Nešto kasnije ulazi u sumorni islednički sobičak. Angela drhturi za stolom. Kratko je podšišana, sitna, oštrih crta lica. Očito je često posećivala estetičara. Usne su joj punije no što bi bilo prirodno, nos sitniji, a ten tamniji. Pa opet, estetičar ne može sakriti brutalno krupne kosti i kratke mesnate prste. Žena poput nje je najverovatnije nesigurna i iskompleksirana. Milivoj gurnu karticu u  holomemo uređaj, pritisnu tipku „slika“ i devojčine vodenasto plave oči se iznenađeno raširiše posmatrajući hologram visoke i dugonoge dvadesetogodišnje crnke fosforescento zelenog sjaja u očima. Kosa joj u talasastim slapovima pada po ramenima, a tanani joj je struk u kontrastu sa bujnim oblinama raspoređenim gde treba. Angelin izraz je nešto između obožavanja i mržnje, ali je više nego očito da joj je Ana itekako poznata.

      „To je ona, zar ne?“, reče Milivoj, više kao tvrdnju nego kao pitanje.

      „Da“ - glas joj drhti, a oči joj se ovlažiše.

      „Kad ste otkrili da nije doplgenger?“

      „Prekasno!“, izrekavši to Angela započe da rida.

      „Slušajte, Angela, ovo nije bezazleno. Jeste li svesni kazne koja vas čeka? Znate li da možete biti degradirani?“ Devojka podiže užasnuti pogled.

      „Ne možete me degradirati! Ja... Ja...“, ponovo poče da rida.

      „Slušajte Angela, saberite se za sopstveno dobro. Najbolje bi bilo da nastavite priču od trenutla kad ste joj udarili šamar. Tamo smo stali zar ne?

Lazar Janić - Stevan Šarčević