Klovn suznih očiju

Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči.  Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!

Kuća obrasla bršljanom

Gde si sad?

Moja maca je zaspala, i nadam se da nešto lepo sanja, ali sigurno ne tako lepo kako ja nju sanjam širom otvorenih očiju... Gde si sad? Moja mala maco, gde si sad? Koga sada sanjaš? Gde si sad?

Chaplin - Movies, Popcorn and Beer Radio Group

Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu

      Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu.

      Aleksa Lakić je, tek posle treće čašice, konačno mi saopštio razlog svoje posete.

      Rekao mi je da mu se ne svidja dezinformacija koju sam proturio medijima o njegovoj navodnoj smrti.

      Rekao mi je da bi bilo u redu, da na istom mestu objavim izvinjenje i ispravku.

      Rekao mi je da ima još nekog nedovršenog posla i da mu je umiranje zasad, zadnja rupa na svirali.

      Posle šeste čašice mi je čak i pokazao delove njegove nove knjige. To je roman o romanu koga piše njegov glavni junak, Lazar Janić... Rekao mi je da još nije smislio kraj...

      Posle desete čašice, verujte mi na reč, ne znam šta je dalje bilo...

      Ujutru sam se probudio mamuran, jer, rakija mu je bila, boli glava!

Sa zalepljenom svežom zakrpom na srcu

Zaogrnut nekom potmulom teskobom, koja mu je besćutno provirivala iz očiju, i sa zalepljenom svežom zakrpom na srcu raštimovanom godinama skrivanja, okrenuo je kameno lice oštrom jesenjem vetru, da mu ublaži ranu... da mu pomiluje dušu.

Lazar Janić 

Vozovi idu

Lazar Janić

U tvom oku više ničega...

Official website of autor

Misli očešljane vetrom

      Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da gledam filmove i slušam muziku, on hoće da piše gluposti na fejsbuku, ja hoću da čitam knjigu, on hoće da je piše... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko može da živi sa ludakom?!

      Nešto razmišljam, kad stanem, da li stvarno stojim, ili samo propuštam sopstvene korake koji negde i dalje odmeravaju moj nedovršeni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put okreće i čeka moj dolazak? Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo, odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene što sam ga godinama tako nepažljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ... I nije problem u nozi, koja je zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na mesta na koja sam pošao, i koja me možda više neće ni čekati...

      Ti si moj bog i ja drugih bogova osim tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista? U bistroj noći talog osećanja najdublje se vidi... Kad mnogo puta ponoviš - volim te! - osećaš li kako se te reči od preterane upotrebe izlizuju, baš poput starih, ispranih farmerica, koje već godinama nosiš...?

    . Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se sunce, poljubi me, raširi gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim...

      Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime!

      Volim da pišem o smrti, jer se, u njenom prisustvu, osećam življim! Znate, živimo jedan život, jedni sa drugima, ili jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke svojih života, jer sve ostalo je samo zaborav i prah...

      Krenuo mladi fazan peške preko livade, znatiželjno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna šta sam ja, panj na livadi, prašnjavi žbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i odšeta polako natrag, valjda da traži gnezdo iz koga se izgubio...

      Mreškajuci kožu čela, rasterujem misli od sebe, kao što konji, nabirajuci kožu u drhtajima, rasteruju muve... Bio sam i video sam... Hteo sam i sanjao sam... Želeo sam, ali nisam... I sad sam ostao samo ja, i ništa više... Došao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam došao, pa pravo, taj put mi se više ne svidja... Desno je put kojim se redje ide... Levo je put kojim još niko nije prošao... Šta izabrati?  Ostao sam sam, na sredini nedovršenog mosta... polovinu prema prošlosti sam sam za sobom srušio, a polovinu prema budućnosti, još nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta!

      Daleko su rumena praskozorja, ostale su samo pijane noći i priče iz nepričave...

      Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se dešava vrlo retko, obično, kad je izgovorim ili napišem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad, da li ja uhvatim pogrešne misli, ili ih kažem pogrešnim ljudima, svejedno je, rezultat je isti!  Osećam se kao da telefoniram telefonom sa neispravnom slušalicom. Sagovornik čuje šta ja kažem, ali ja nikako ne čujem njegov odgovor...

      Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki...  Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu se on obraduje, da se nadiše vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet, ko zna kad, i ko zna gde...

      Nedelja je dan za razmisljanje... Ali, danas nije nedelja! Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli glava, ali zato duša boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to što sam i tražio, još jedno produženo pijanstvo... koje će potrajati... Jedni mi kažu, to je usamljenost, drugi mi kažu, to je ljubav, treći mi kažu da sam budala... A ja ćutim, pijem i ne kažem ništa... jer znam, to je život! Istina se krije na dnu čaše... Samo niko ne kaže, na dnu koje po redu...? Dok pogledaš dno u mnogo čaša, obično i zaboraviš kakvu si to istinu tražio... Znate li o čemu sam malopre razmišljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!

       Sede u parku na klupi dva starca. Hm, kaže prvi. Mhm, odgovara mu drugi. I, samo da znate, oni znaju šta su jedan drugom hteli da kažu.

      I ove subote diskoteke i kafići primiće mlade koji su ovaj dan čekali celih šest dana. Pojaviće se tu i oni koji su još samo u srcu mladi, da se podsete vremena kad su bili glavni gosti. Stajaće za šankovima, ispijati svoje pivo i praviti se da im baš ova muzika i baš ovakva atmosfera odgovara. Daviće konobara i čekati da ugledaju nekog koga će prepoznati, da ga časte pivom u zamenu za pet minuta društva...

      Ili, što bi rekao Aleksa Lakić, old time - gold time!

Lazar Janić

Sam, ispod sljive

     

 Beograd, 1991. godine

      Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti  arogantno mislio da je  d i p l o m a t s k i , u sedam oblandi uvijenim rečnikom  spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog Svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…

      Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu .

      Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?!

      Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik, Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet.  Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi?  Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca?  Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa?

      Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše!

      Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!

      A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban.  

       Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…!

(odlomak iz romana 'Sam, ispod šljive')

Veštičje ludilo

…Senke lišća igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tečnošću, proždirao ju je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je samo vrištao od radosti! Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvodno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je sada čitav ptičji hor pevao pesmu koju je on dirigovao! Bila je to pesma o jednoj lepoj ženi koja ga je čekala, negde tamo iza šume! I istrčao je go na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se provlačio izmeđju višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir ispod tabana, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sad sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili redjati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke... Izronio je iz vetra, preskačući preko vodoskoka, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde... Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je mogao poneti satljik rakije. Obučen u prosto seljačko odelo, i, iako je bilo vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku. Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošlicu. Ovaj se sad teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona mu je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „ Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“ I tada, iz pozadine svesti, dopirla mu je misao da on , u stvari ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane, ...da se sagne, ...da požuri...? ...sad se pitao, kakav mu to čovek znak pokazuje, jer ovaj je sad nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom? Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi? Ne shvatajući više šta se od njega očekuje da uradi, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, noge do članaka, šake i vrhovi guzova su mu bili u vodi... Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlicina ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio da će ga pratiti. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru.

Vesticje ludilo na blogu

Kuća obrasla bršljanom

      Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo.

      “Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da te vidim.  Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene.  Noću bih se budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I pitao se gde ćes biti do kraja mog života. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “

      Malo je poćutao, pa nastavio:

      “I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta nam se to desilo, pokušavao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspeo. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I  istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči.  Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!”

     “Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.”

      Otpio je ponovo iz čase: “Marija, reci mi nešto lepo?”

      “Šta god poželiš!”, rekla je.

      “Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš mome umu, ali ne toliko koliko želiš da osetiš moju kožu na tvom telu. Kaži mi da sam pesnik učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju dušu. Kaži mi da me još uvek voliš, više zbog mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo mrve ljubavi, kao prosjaku! Kaži mi da ćeš mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!”

      “Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo.

      ”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš po kosi i da mi na uho šapućeš uspavanku. Želim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada više ne probudim!”

      Nije ništa govorila. Čuo je kako tiho jeca.

      A onda je prekinula vezu. 

(odlomak iz romana "Kuća obrasla bršljanom" Lazara Janića)


Prodaja knjige na internetu