Sam, ispod šljive - Šesto poglavlje

6.

      “Počeću priču od kraja, kako bih vam najbolje predstavio veličinu pogrešnih odluka koje ćete doneti do kraja dana, i kasnije, do sopstvenog političkog kraja!”

      Aleksa Lakić kucnu jednom u nevidlivu tastaturu i pored njega se pojavi dvodimenzionalna slika, dijagonale veće od jednog metra. Na ekranu se videlo neko veliko dvorište i dvojica ljudi, snimanih iz visine, verovatno, iz helikoptera, kako koračaju, osvetljeni reflektorima sa zidova. Sa zaprepašcćenjem Slobodan Milosević prepozna, kao jednog od te dvojice, sebe, ruku vezanih pozadi lisicama, kako hoda pognutih ramena dvorištem! Pored njega je koračao uniformisani zatvorski stražar, držeći ga ispod ruke! Tad prepozna i znak CNN u gornjem desnom uglu ekrana. Ispod je na traci prolazio natpis “Special Report: Former Serbian President arrested!”.

      “28. juna 2001. godine sve Svetske agencije i elektronski mediji objavili su vest da ste upravo izručeni Haškom tribunalu, specijalnom sudu za bivšu Jugoslaviju, formiranom po odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi vam se sudilo za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti,” govorio je Aleksa Lakić, komentarišući sliku.“Ovaj snimak obišao je celu planetu.”

      Slobodan Milošević je prvi put od početka razgovora ustao, obišao sto i došao do ekrana koji je visio u vazduhu na pola metra od njega, i uzbuđeno ga posmatrao. Snimak je trajao manje od jedne minute, i ponovo se ponavljao.

      “Ali… to nije moguće… to je fotomontaža! Koji sud? Ne znam ja za takav sud! Koji genocid? I protiv koga? Kako to, bivšu Jugoslaviju? Ne verujem… ovo… u ovo ne mogu da poverujem!”

      Aleksa Lakić se nasmejao, obrisao rukom snimak, a onda postavio novi.

      Sad slika pokazuje ogromnu masu naroda na ulicama Beograda. I mladi i stari, i radnici i seljaci i gospoda pomešani, u rukama nose najrazličitije zastave mnogih političkih stranaka, i pogrdne parole na račun predsednika Slobodana Miloševića. Dominira parola “Gotov je!” sa stisnutom crnom pesnicom.  Masa se sliva ka Saveznoj Skupštini Republike Jugoslavije. Pevaju: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane…”

      Sledeći kadrovi pokazuju juriš mase u samu zgradu. Malobrojni policajci izbacuju suzavac i povlače se. Sa krova i iz prozora zdanja počinju da ližu vatreni plamenovi i da se vijori crni dim. Sada su to kadrovi iz spaljene televizije. Novinar, iza koga se vidi izgorela tehnika, saopštava da televizija trenutno ne emituje program, jer je narod ušao u svoju televiziju. Moli vlast da prizna volju naroda i da odstupi.

      A onda… Onda vidi sebe. Pogrbljen, stoji ispred zastave Republike Jugoslavije, i smrknutog lica saopštava da je obavešten kako je Savezni ustavni sud proglasio pobedu njegovog protivkandidata… Ovaj snimak se ponavlja više puta.

      Slobodan Milošević sada ćuti, dok gleda snimak. Onda se polako okreće i vraća u svoju fotelju. Seda i nekoliko minuta ne može da dodje do reči. Onda tiho pita:

      “Jesu li… jesu li se ova dva dogadjaja stvarno desila…?”

      Aleksa Lakić ga gleda ozbiljno, pomalo sažaljivo. Ponovo pokretom dlana briše sve iz prostora. “A šta vi mislite?”, odgovara pitanjem.

      Slobodan Milošević ćuti. A onda jedva čujno progovara:

      “Podneću ostavku… Sutra… sutra ću podneti ostavku!”

      “Nećete,” odgovara mu Aleksa Lakić. “Nije to vama svojstveno!”

      “Pa… šta onda da radim…?” Slobodan Milošević se još više smanjio iza svog radnog stola.

      “Doći ćemo i do toga…”, rekao je mirno Aleksa Lakić. “Ali, pre toga, moramo proći kroz jedno svojevrsno putovanje, mojom istorijom, a vašom budućnošću! Zvao sam vas da slobodno udjete u ovu sliku, kod mene… Ali, niste i sad ću ja doći kod vas! Uveravam vas da je to potpuno bezopasno!”

      I Aleksa Lakić je nasmejan zakoračio prema radnom stolu Slobodana Miloševića! Zajedno sa njim, počela je da se primiče i ona bela soba! Stigavši do stola, mladić je seo na njega, okrenut desnim bokom prema sad već zgrčenom i zaprepašćenom čoveku! Belina ih je obišla, i odjurila u daljinu!

      Slobodan Milošević je na nekoliko sekundi zatvorio oči, očekujući… pa, ni sam ne zna šta! Kad ih je ponovo otvorio, i pogledao oko sebe, oko njega ničega nije bilo, osim njegove fotelje, njegovog radnog stola i nasmejanog mladića koji je sedeo na samoj ivici, a svuda oko njih bio je beli prazan prostor bez kraja!

      “Dobro je prošlo,” rekao je nasmejani mladić. “Ništa vam se nije dogodilo!”

      Slobodan Milošević je još uvek zverao oko sebe, pokušavajući da pronikne kroz belinu, da joj odredi perspektivu i daljinu, ali nikakvog repera nigde nije bilo…

       “Šta… šta je ovo?! Gde… gde smo mi…?!”

      Aleksa Lakić se ponovo nasmejao: “Najjednostavnije rečeno, zamislite da smo mi sad u ekranu televizora, gde će upravo početi da se emituje trodimenzionalni film! Osećate li se skučeno, da nemate vazduha? Nema problema, sad ćemo malo izaći napolje, na vazduh!”

      I izašli su! Oko njih se u trenutku stvorilo neko naselje, bila je tu prodavnica, apoteka i ambulanta, nizovi kuća  oko asfaltiranih ulica, koje su, tu od njih, vodile na četiri strane! Bio je lep majski dan, oni su sedeli na raskršću dve ulice, na parking prostoru pored puta u centru naselja, Slobodan Milošević u svojoj fotelji, Aleksa Lakić na njegovom radnom stolu, a oko njih su prolazila vozila, pešačili ljudi, i niko na njih nije obratio pažnju!

      “Nalazimo se u Borovu Selu, tri meseca u tvojoj budućnosti, i sada će se odigrati dogadjaj koji će označiti početak rata u Hrvatskoj”, počeo je mirno da priča Aleksa Lakić.

      I Slobodan Milošević je video da se sada nešto dogadja. Četiri džipa, sa oznakama Policije Hrvatske, dojurila su u centar naselja, sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama. Vozila su stala na samom centru isključivši sirene, i policajci su počeli da izlaze. Tada se iza prozora zgrada, iza kapija i kuća, pojaviše cevi automatskog oružja i sa desetak mesta osuta je paljba po policajcima! Nekoliko njih palo je odmah pored auta, ne stigavši ni da otkopčaju futrole sa oružjem. Ostali se povukoše u zaklon iza auta, odgovarajući pojedinačnom paljbom. Medjutim, bili su u zamci, i nakon što je iza obližnje tarabe doletela flaša napunjena gorivom, sa zapaljenom krpicom zaglavlenom u grliću, i razbila se o haubu prvog auta, zapalivši ga, preživeli policajci uleteše u zadnja dva džipa, pod vatrom ih okrenuše i velikom brzinom napustiše poprište. Ostavili su za sobom nekoliko tela svojih kolega.        

      “Posledica pobede nacionalističke HDZ u Hrvatskoj je da se kod srpske manjine stvorila teška osećanja nespokoja i sećanja na zadnju Nezavisnu Državu Hrvatsku iz prethodnog rata, u kojoj su oni bili masovno likvidirani, iseljavani i pokatoličeni. Otpor kod Srba se javlja sad i protiv ove države, još uvek republike u SFRJ, ali koja traži od nje nezavisnost. Ovde smo videli dogadjaj kad je hrvatska policija došla u Borovo selo da bi uhapsila jednog Srbina, ali, neočekivano je naišla na oštar odgovor srpskog stanovništva.” Aleksa Lakić je završio sa komentarom dogadjaja. “Sledeće što se dešava je masovno pravljenje barikada po celoj Hrvatskoj, na teritorijama na kojima živi srpski narod, Krajina, Zapadna i Istočna Slavonija. Prekinut je saobraćaj na auto putu, i Zagreb je fizički odsečen i od Dalmacije. Srbi dobijaju oružje iz magacina JNA, koja je navodno neutralna, ali je faktički na strani Srba. I ostaje skoro etnički čisto srpska, jer je iz nje masovno dezertirao skoro sav oficirki kadar iz Slovenije i Hrvatske, i dobar deo muslimanskog i makedonskog. Hrvatska se naoružava spolja, ali i vrši blokadu svih vojnih objekata na teritoriji koju kontroliše. Odsečeni od komande, kasarne po hrvatskim gradovima se predaju, novostvorene hrvatske postrojbe uzimaju oružje iz magacina. I rat kreće… Ali, nešto pre toga, i u Sloveniji dolazi do kratkog rata.”

      Prizor oko njih se odjednom promenio, sad Slobodan Milošević sedi za svojim radnim stolom usred železničke stanice u Ljubljani. Izgleda kao beležnik, koji popisuje, jer oko njih se dešava čudna slika; gomila golobradih mladića, golih ili samo u gaćama, uteruje se voz. Oko njih su smrknuta lica naoružanih vojnika sa oznakama Teritorijalne odbrane Slovenije.

      “Slovenija je preuzela državne prelaze na svojoj teritoriji i vojni i državni vrh Jugoslavije donosi čudnu odluku! Šalje nenaoružanu JNA, bez bojeve municije, da te iste prelaze zauzme! Teritorijalna odbrana Slovenije napade vojne kolone, na desetine žrtava su isključivo iz redova te nenaoružane dece. I, na kraju, udara šamar Jugoslaviji, šaljući zarobljene, samo u gaćama, vozovima za Beograd! Rat u Hrvatskoj trajaće još četiri godine, kad će Hrvatska vojska, u silovitom napadu zauzeti samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu, i u najvećem egzodusu u Evropi posle drugog svetskog rata, proterati 200 000 Srba iz Hrvatske.” I slika oko njih sada se promenila, oni sad sede na livadi pored puta, kojim prolazi nepregledna kolona traktora, sa po nešto nabacanih stvari u prikolicama. Traktore voze starci od sedamdeset ili dečaci od deset godina, a u prikolicama su uglavnom žene, deca i starci…

      “Rat u Bosni i Hercegovini izbiće 1992. godine i biće najkrvaviji… “

      Glas Alekse Lakića je ravan i monoton. Oko njih se u momentu menjaju slike, poprišta ratova, porušenih gradova, leševa civila… Slobodan Milošević je zgrčen u svojoj fotelji, otupeo, graške znoja mu se slivaju niz lice, ali on ih ne primećuje. Aleksa Lakić mu namerno ne daje pauzu, sve do zadnjih slika, bombardovanja Beograda, i povlačenja srpske vojske i srpskog stanovništva sa Kosova.

       I, sad je sve gotovo. Sve su slike nestale, ostali su samo njih dvojica u rezidenciji, Slobodan Milošević smanjen u svojoj fotelji, i Aleksa Lakić ozbiljan, još uvek sedi na ivici radnog stola.

      “… I… šta ja sad da radim…?” konačno, skoro šapatom, postavlja pitanje mladiću.

      Aleksa Lakić odgovara:

      “Ja ću ti sada mentalno utisnuti u podsvest sva uputstva tvojih budućih koraka u narednim mesecima. Ona će se aktivirati u momentima kad budeš donosio važne političke odluke, počev od današnjeg sastanka sa Bejkerom; on te, naime, već čeka, ovi tvoji ga zamajavaju, niko ne sme da mu kaže da su te našli besvesnog, kako sediš sam u kancelariji! Tako si ih naučio.  Ova moja uputstva aktiviraće se u tvojoj glavi naizgled kao tvoja sopstvena razmišljanja, jer ću ti učiniti tu milost da ćeš zaboraviti da si mene ikad video. Sledeći njih, uskoro ćeš postati i u Srbiji, ali i u Evropi vrlo cenjen državnik, i mislićeš na kraju svog života da si to svojom političkom mudrošću postigao. Ali, video si malopre, šta si postigao! Ništa od ovog u budućnosti se neće desiti, jer ćeš ti daleko iskoračiti u uvodjenju Srbije u Evropu, toliko daleko da drugim republikama neće ništa drugo preostati, nego da te prate. Već imaš harizmu, a sad ćeš dobiti i oreol reformatora. Srbija će biti deo Evropske Ekonomske Zajednice do kraja ove godine, kasnije Evropske Unije, krv neće nigde pasti i svi će ostati na svojim ognjištima. Ali, neophodno je da se sad opustiš i da se ne opireš! Jesi spreman?”

      “Spreman sam,” rekao je Slobodan Milošević.

      Nešto kasnije, kad se probudio iz transa, oko njega se vrzmalo nekoliko njegovih zabrinutih saradnika, i doktor koji mu je merio krvni pritisak.

      “Donesite mi onu jutrošnju košulju, neka i ima tu fleku od kafe, ne mogu više da izdržim u ovoj, zadavih se!” naredio je svom sekretaru, razvezujući kravatu.

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Peto poglavlje

5.

      „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Tama u kojoj se nalazi sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao. Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“

      Najednom nestaje ledene jeze bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom, Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina, dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se vraća.

     Onda se okolina opet menja. Na bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“...

      Sve nestaje i u lice mu bije bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona, pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu. Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom. Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.

      „Vidim da si spreman za mene“, kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi. Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena. Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:

      „Vidiš, sad si moj. Nikad te više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“

      Naginje se ka njemu terajući ga da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu, nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u čmar, ali nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti. Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te jebem u svaki otvor, u svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “

                               Milivoje! Milivoje! Milivoje!

      Otvara oči i susreće se sa Mileninim očima. Sedi u postelji, nagnuta je nad njim i pridržava mu glavu. Oči joj isijavaju zabrinutost.

      „Opet?“, pita ga tiho.

      „Da“, dahtavo odgovara pokušavajući da se prilagodi stvarnosti. Drhtavo mu se telo kupa u znoju i protresa glavu zbacujući suprugine ruke.

      „O jadni moj Milivoje, šta se zapravo desilo tamo na granici?“, iritira ga njen majčinski ton.

      „Znaš da ne smem o tome da govorim“, brecnu se na nju povrativši kontrolu.

      „Ti si moj heroj“, reče ona i poljubi ga u obraz. „Hoćeš kafu?

      Klimnu glavom, na šta ona ustade, ogrte svoj kućni haljetak i odgega se do kuhinje trupkajući pufnastim papučama. Osluškivao je šuštanje slavine i zveket džezve posmatrajući kredenac na kome se u svojoj kutijici blistao orden čeličnog lava. Milena ga je povazdan glancala i briskala. Valjda da se ne bruka pred gostima.

      Sat kasnije sedi u svojoj kancelariji. Pokušava da se probije kroz suvoparne podatke o odbeglom agentu. Ne nalazi mnogo toga što bi se dalo iskoristiti u istrazi, ali mu je jasno da se radi o veoma opasnoj osobi. Superklon, obaveštajac, telepata. I još nešto. Cura je prelepa, što dodaje još jednu dozu opakosti njenom profilu. Još jednom zagleda hologram. Seks bomba, jebo te! Zatim dohvata dosije male kradljivice. Šta li je tu gusku nateralo da zdipi imovinu MDO? Zar je verovala da će tako nešto ostati neprimećeno? Sva profilisanja govore da se radi o sasvim prosečnoj ličnosti skromnih intelektualnih kapaciteta. U iskazima tvrdi da nije prodala adapter, nego daje neverovatnu izjavu kako ga je poklonila. Poklonila bivšem obaveštajcu koji je k tome i radio kao agent za MDO? Tolika podudarnost ne može biti slučajna. Više je nego jasno da mala nije u stanju da upotrebi adapter. Knjigovođa magacioner je u MDO posao niskog ranga, ali omogućuje prolaz do opreme nedostupne ikome van odseka. Do đavola, pa ni on sam nije do juče ni slutio da postoji nešto što se zove vremensko putovanje! Mala, kako se ono zvaše, znala je mnogo tajni i bila je godinama lojalan službenik. Aha, Angela Radesku, podseti se imena prevrnuvši stranicu. Čak joj je i ime nepamtljivo, a njegov utisak o njoj nije bio ništa bolji. Lik koji se zaboravlja čim ti izađe iz vidokruga. Pitanje je samo da li je Ana baš od Angele dobila adapter, ili je bilo još posrednika. U oba slučaja, bilo bi zgodno saznati gde je Ana, a još bolje - gde je adapter, mada je više no izvesno da se i jedno i drugo nalaze na istom mestu, ako ga već nije prosledila nekom Zakavkaskom agentu. Proverio je bazu i zaključio da Angela nema dosije. Onda rutinski ukuca i ime njenog verenika: Milan Zečević, pa zastade iznenađeno. On ga je imao i to pozamašan. Nasilničko ponašanje, prevare, droga. Sve što prosečan stanovnik megapolisa može sebi da natovari na vrat. Poče da preleće dosije i ubrzo je shvatio da najveći broj prijava potiče od „Društva Za Zaštitu Doplgengera“, pomodnog pokreta koji je stekao zavidnu popularnost. Jovanović ih nije nešto naročito voleo. Nije baš bio ubeđen da nekoliko bubotaka upućenih nekoj lenštini išta menjaju u stotinama doplgengera što se zadave čisteći kanalizaciju, izginu padajući pri čišćenju prozora na oblakoderima ili jednostavno crknu od iscrpljenosti. Gotovo da je odustao od proučavanja izveštaja, kad najednom zastade. Nije ni bilo toliko važno što je zločin bio izuzetno surov, koliko ono što mu je prethodilo. „Dana 23. februara 2311. gospođica Angela Radesku je udarila šamar neidintifikovanom radnom klonu isprovocirana njegovim ponašanjem.“ Bio je to događaj koji je Angela počela da opisuje, kada je hitno pozvan u MDO. „Na to je optuženi Milan Zečević nekoliko puta udario radnog klona u glavu i nastavio je da ga bije sve dok nije pao. Zatim je počeo da ga šutira. Potom mu je naredio da se svuče do gola i počeo je da ga tuče svojim opasačem. Kada ga je poslovođa lokala, koji je u međuvremenu prijavio slučaj, opomenuo da prekine, dohvatio je žrtvu za kosu i izvukao ju je iz objekta. Uhapšen je pri vožnji kola kojima je za zadnju stranu privezao noge žrtve i tako je vukao za sobom.“ Ovo je bilo neobično. Zašto bi ratni veteran visokog ranga, više nego izvesno uvežban borac, dozvolio da mu najobičnija gradska prznica na ovaj način ugrozi život? Nastavi sa čitanjem: „Počinilac je priznao zločin, ali mu je kazna umanjena zbog svedočenja njegove verenice Angele Radesku. Izrečena kazna: četri časa manje na kontroloru životnog ciklusa.“ Previše je tu nejasnoća. Više je no izvesno da će još jednom morati da porazgovara sa Angelom.

      Nešto kasnije ulazi u sumorni islednički sobičak. Angela drhturi za stolom. Kratko je podšišana, sitna, oštrih crta lica. Očito je često posećivala estetičara. Usne su joj punije no što bi bilo prirodno, nos sitniji, a ten tamniji. Pa opet, estetičar ne može sakriti brutalno krupne kosti i kratke mesnate prste. Žena poput nje je najverovatnije nesigurna i iskompleksirana. Milivoj gurnu karticu u  holomemo uređaj, pritisnu tipku „slika“ i devojčine vodenasto plave oči se iznenađeno raširiše posmatrajući hologram visoke i dugonoge dvadesetogodišnje crnke fosforescento zelenog sjaja u očima. Kosa joj u talasastim slapovima pada po ramenima, a tanani joj je struk u kontrastu sa bujnim oblinama raspoređenim gde treba. Angelin izraz je nešto između obožavanja i mržnje, ali je više nego očito da joj je Ana itekako poznata.

      „To je ona, zar ne?“, reče Milivoj, više kao tvrdnju nego kao pitanje.

      „Da“ - glas joj drhti, a oči joj se ovlažiše.

      „Kad ste otkrili da nije doplgenger?“

      „Prekasno!“, izrekavši to Angela započe da rida.

      „Slušajte, Angela, ovo nije bezazleno. Jeste li svesni kazne koja vas čeka? Znate li da možete biti degradirani?“ Devojka podiže užasnuti pogled.

      „Ne možete me degradirati! Ja... Ja...“, ponovo poče da rida.

      „Slušajte Angela, saberite se za sopstveno dobro. Najbolje bi bilo da nastavite priču od trenutla kad ste joj udarili šamar. Tamo smo stali zar ne?

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Četvrto poglavlje

4.

      “Zovem se Aleksa Lakić,” nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha smrznutom čoveku.  “Znam kako vam ovo izgleda, ali vas uveravam da vam se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…”

      Slobodan Milosević oseti da mu je prvo zaprepašćenje prošlo, i da je, eto, za prvu ruku, uspeo da zatvori usta. Onda ih otvori ponovo, i prosu bujicu besmislenih rečenica: “Ma, nije valjda, cija, znam ja… ovaj Bejker… ma, koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se zvaše…? Vidi, molim te, ko televizor, ma uzeli su oni od Tesle… kad je umro u hotelskoj sobi… sve papire… efbiaj i cija, znam, gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, jel´ imaš zakazeno, pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tako baneš, ja sam, jelda, Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo za Bejkera… o čemu bi mi to… jelda… kad nemam ni rezime? A je li, mladiću, da niste vi to nešto pomešali, pa došli na pogrešnu adresu?” Konačno se opet ukočio, gledajući u mladića kako se na  sve ovo zasmejao, i ispružio ruku, dajući mu znak da se zaustavi.

      “Molim vas, dozvolite mi da vam objasnim.  Ovo što sada vidite je običan komsat, a to je uobičajeno sredstvo komunikacije iz sveta u kome ja živim.  A živim baš u ovom gradu, ali u vremenu koje je daleko iza vašeg.  Dakle, uprošteno rečeno, ja vam šaljem poruku iz budućnosti, 320 godina od vaše sadašnjosti… Naravno, i ja znam za Nikolu Teslu, proučavao sam njegov rad na studijama, ali i veliki sam poštovalac umova koji su dali svoj doprinos tokom istorije da svet u kome ja živim bude baš ovakav kakav jeste. Ali uveravam vas, ovo nije izum Nikole Tesle, niti je bilo kakva zavera koja dolazi od tajnih službi vašeg današnjeg gosta, državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Ovo je izum iz mnogo kasnijeg perioda, zasnovan na teoriji o Ajnštajn-Rozenovom mostu, neću vam sad govoriti čiji niti na koji način funkcioniše, da vas još više ne bih zbunio,” rekao je mladić mirno, ozbiljno, gledajući sagovornika pravo u oči.

      Slobodan Milosević je još nepoverljivo gledao, ali, iznenada, u njemu zaiskri njegova dečačka radoznolast, i on, zaboravivši na strah koji je do malopre osećao, duboko uzdahnu, i poče na drugačiji način da posmatra pridošlicu.  Mladić nije bio naoružan, nije imao ništa osim tankog, uz telo pripijenog odela i stolice, dakle atentat otpada kao pretnja. On taman htede da postavi prvo pitanje, od bar tri koja mu sinuše u glavi, kad mladić nastavi da priča.

      “Dakle, predstavio sam vam se, ali, da bih vam pojasnio ono sto ćete sledeće videti, dodao bih još par reči… … Ja sam agent u jednoj organizaciji u budućnosti,  čiji rang bih vam najvernije opisao kao rang jedne agencije pri vašim današnjim Ujedinjenim nacijama. Ova organizacije ze zove Multidimenzionalni odsek ili MDO i odgovorna je samo našoj Republic Gouverment, što bi se reklo, Evropskoj vladi. Uz pomoć tehnologije koju posedujemo, moguće nam je da šaljemo virtuelne slike u prošlost, slične ovoj koju sada gledate. Dakle, ja se zapravo ne nalazim zajedno sa vama u ovoj prostoriji, ovo je samo projektovana slika iz budućnosti. To je neka vrsta kanala, za dvostranu komunikaciju u paralelnom vremo-prostoru, i ništa više od toga. Evo, možete slobodno ući u ovaj prostor, ništa vam se neće desiti, bilo bi to skoro slično kao kad bi ste se namestili ispred kino-aparature koja projektuje film na platno, sa tom razlikom što ovde nećete imati čak ni senku, koja bi zaklonila sliku.”

      “Misliš, ovo što sada vidim je obična slika, poput slike na bioskopskom platnu?” pitao je Slobodan Milošević, još uvek se ne usuđujući da posluša mladića i uđe u sliku.

      “Da, moglo bi se to baš tako uporediti, samo trodimenzionalna holografska slika sa kanalom za dvosmernu komunikaciju, da, baš tako,” nasmejao se mladić.

      “I kažeš, ja i ti sada razgovaramo, iako nas deli 320 godina, ja u 1991.-voj a ti u… 2311.-toj?”

      “Upravo tako!”

      “Hm, i čime se bavi ta tvoja organizacija, ako sam dobro zaključio, virtuelnim izvrtanjem stvarnosti?” pitao je Slobodan Milosević, sad već ozbiljno bio zainteresovan činjenicom da je iznenada postao vlasnik svojevrsne kristalne kugle, u ovom slučaju kocke, kojom može da vidi u budućnost. O, kakve bi sve prednosti mogao da dobije u budućim kontaktima sa svetskim liderima, pomisli, samo pogleda u kuglu, i…

     Odjednom pretrnu, kad je Aleksa Lakić, nasmejan, ustao sa stolice i krenuo prema njemu. Ali, ovaj se zustavi na samoj  ivici slike,  pruži ruku , i sa ispruženim prstom poče da tipka po prostoru ispred sebe, kao po nekakvoj nevidljivoj kompjuterskoj tastaturi.  Sa njegove desne strane odjednom se pojaviše reči, dijagrami i tabele, u raznim bojama, izgledalo je kao da vise u vazduhu!

      “Zapravo, Multidimenzionalni odsek je… Evo, ovo je naša organizaciona struktura.  Kao što vidite, imamo Direkciju pri Evropskoj vladi, i 88 Odeljenja po svetu. Ja pripadam Bellandskom Odeljenju, koje pokriva područje otprilike, vašeg Balkanskog poluostrva,” Aleksa je pokazivao prstom na jedan dijagram.

      “A, šta je to… Belland?”

      “Prošle godine obeležili smo 110 godina od osnivanja Bellanda. Belland je metropolis koji se proteže, otprilike, od vašeg Niša, preko Beograda, pa do Novog Sada. To je skraćeno ime od dve reči, Belgrade i Land, što bi rekli, Beogradska zemlja. Ima 5 miliona 174 hiljada i 804 stanovnika, po ovogodišnjem elektronskom popisu,” rekao je Aleksa, i kucnuo još jednom po svojoj nevidljivoj tastaturi, i sa njegove leve strane pojavi se trodimenzionalna mapa Bellanda.

      Slobodan Milosević tiho zazvižda kroz zube, dok je posmatrao niz poluprovidnih staklenih polulopti, valjkova, kupa, povezanih kvadrovima, koji su se protezali od Fruške Gore, delovima Srema, Banata i Bačke, pa Moravskom dolinom silazili do Niša. “Pa, boga ti, Dunav, Sava i Velika Morava izgledaju kao ponornice koje poniru u grad i izlaze… kod Đerdapa?” prokomentarisa on.

      Dok je Slobodan Milosević zainteresovano posmatrao mapu, Aleksa nastavi: “Zauzima površinu od 15220 kvadratnih kilometara, što znači da na svakom kvadratnom kilometru živi oko 340 žitelja. To je, može se reći, vrlo komotno, vaš današnji Beograd je mnogo naseljeniji. Naročito uzimajući u obzir da se Belland proteže i u visinu, na pojedinim mestima i preko 120 metara! Ceo grad se nalazi pod poluprovidnim kupolama, kako bi zaštitili okolnu životnu sredinu od zagađenja. I sam grad je ekološki, ima veoma skup sistem prečišćavanja vazduha i vode, smeće se svo reciklira i opet ponovo upotrebljava. Ceo postupak je robotizovan i ekološki čist. Preko kupola sakupljamo solarnu energiju, a osim nje koristi se i energija dobijena iz vode…”

      “A izvan Bellanda? Ko živi tamo?”

      “Svo stanovništvo planete preseljeno je u ukupno 89 metropolisa. Sve izvan toga je nenaseljeno ljudima. Priroda je pretvorena u parkove, i fabrike zdrave hrane.

      “Čekaj, pa ko održava te parkove i ko radi po tim fabrikama?”

       “Roboti i doplgengeri. Hmm... Ta je reč možda nerazumljiva. Najkraće bi se to moglo opisati kao ljudski klon, ali bez osećaja i misli. Vode ih računarski sistemi nadzirani iz gradova”

      “Pa, izlazite li u te parkove, na primer, za Prvi Maj?”

      “Nije zabranjeno, ali, mogu vam reći da se stanovnistvo toliko ulenjilo za poslednjih 150 godina, od izgradnje prvog metropolisa, da skoro više niko i ne izlazi van gradova. Samo sportski avanturisti, planinari, i ljubitelji prirode. Ja sam izašao iz grada svega nekoliko puta, ali znam ljude iz moje generacije, i nešto starije, koji nisu niti jednom! Moj otac, na primer, ima fobiju od otvorenog prostora, i ne bi ga niko mogao nagovoriti da proviri izvan kupola!”

      “Je li atmosfera zagađena, kad ste se morali svi preseliti pod stakleni krov? Kako su opstale životinje, kako se ono kaže, flora i fauna?”

      “O ne, ozonski omotač se oporavio, vazduh je nezagađen, kao pre par hiljada godina. A životinjske i biljne vrste se nadziru, lanac ishrane se kontroliše, tako da jedna vrsta ne može da istrebi drugu. Individualno ubijanje životinja je strogo zabranjeno.” rekao je Aleksa Lakić smešeći se.

      Slobodan Milošević je bio prijatno iznenađen. Českao se po uvetu, a onda upita: “A čime se onda bave ljudi?”

      “Oni koji žele da rade, uglavnom organizacijom. Veliki broj ljudi ne radi bukvalno ništa. Samim rođenjem čovek stiče pravo na doživotnu apanažu, koja mu je dovoljna da bezbrižno provede život ne radeći ništa. Kome je takav život dosadan, može da volontira u mnogobrojnim organizacijama sličnim mojoj, u kojoj ja radim. Osim toga, mogu da uče, da pišu, da stvaraju umetnička dela… Ili da učestvuju u upravi, preko Evropske vlade i deetaširanih vladinih ispostava u metropolisima… Pitali ste me ranije čime se bavi MDO? Naš posao je, na primer, održavanje stabilne strukture naše sadašnjosti, rešavanje nekih novonastalih problema čiji je uzrok u nesavršenoj prošlosti. Mi se na tanani način uplićemo u neke ključne trenutke prošlosti, ispravljajući tada nastale greške koje bi u našoj sadašnjosti mogle da nanesu neku strukturnu štetu. Naravno, taj naš upliv mora biti minimalan, i strogo ograničen, kako bi se izbegao vremenski paradoks. Zato je svaka naša aktivnost brižljivo isplanirana, i sveobuhvatna, jer, menjajuci neke ključne pogreške, morali bi kasnije i da ispravljamo negativne posledice takve promene… Ovo što ću vam sada pokazati je samo jedna simulacija… Na primer, kad bi hteli da sprečimo atentat na predsednika Kenedija, to bi kasnije dovelo do promene sudbina mnogo ljudi, eto, onih koji će kasnije izginuti u Vijetnamu.” Aleksa Lakić je pokretom ruke postavio nove snimke, na jednoj je bio prikazan sam trenutak ubistva Džona Ficdžeralda Kenedija, u otvorenoj limuzini, pored supruge Žakline… Uporedo sa njom,  teče još jedne slika sa istog mesta i u istom trenutku, nema atentata, limuzina prolazi to mesto, bez ikakvih pucnjeva! A onda, pored tog snimka, pojavljuje se ogroman trepćući crveni prozor sa ogromnim crvenim slovima ALERT! I izlistavaju se na hiljade podataka, imena ljudi, njihove slike, i podaci o nastupajućem vremenskom paradoksu. “Ako ne bi poginuli, ženili bi se, pravili potomstvo,  a za trista pedeset godina mi imamo paradoks, veći broj ljudi nego što ih imamo u našoj sadašnjosti… Zato bi, na primer, kasnije morali menjati sudbinu svakog takvog pojedinca, kad već nije poginuo u Vijetnamskom ratu, sprečiti ga da ostavi potomstvo, sprečiti ga da iza sebe u istoriji ostavi bilo kakav trag, neki pronalazak, napisanu knjigu, režiran film… Takve pojedince, čije su sami životi produženi do njihove prirodne biološke smrti, ali dejstva njihovih života na buduće generacije morali bi ograničiti, nazivamo “vremenskim repovima”, i za svakog od njih bi morali imati poseban program praćenja! Zato nam je skoro nemoguće da, na primer, sprečimo drugi svetski rat, onemogućivši Hitlera da dođe na vlast. Ta operacija, i kad bi uspeli da je isplaniramo, daleko bi prevazišla po troškovima naš budžet za nekoliko puta. A svetom bi hodalo na milione “vremenskih repova”, kojima od života ne bi ostalo ništa drugo, osim da jedu, piju, vrše nuždu, spavaju, još toliki broj naših agenata morali bi da ih danonoćno prate, posmatraju i u svemu ograničavaju! Zato takva promena, pored toga što bi bila preskupa,  ne bi bila ni humana!”

      “Kažeš, ispravljate pogrešne odluke iz prošlosti?” zainteresovao se Slobodan Milosević. “Znači, ti si ovde zbog neke moje pogrešne odluke koju ću doneti?”

      “E, to je pravo pitanje! Odgovor je, naravno, da, jer inače, ne bih ni bio ovde!”  Aleksa Lakić je jednim pokretom ruke obrisao sve dijagrame, šeme, tabele i mapu Bellanda, kao što bi učenik sunđerom obrisao školsku tablu.

      Onda se okrete sagovorniku i  šeretski mu namignu: “Sad se držite, upravo polećemo!”

      I, mada nisu poleteli, osećaj u stomaku Slobodana Milosevića, u narednih par sati,  bio je upravo  takav,  kao da je poleteo Jatovim starim DC-10 u oblačno i turbulentno nebo!

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive - Treće poglavlje

3.

      Varadin se naglo ukaza u svem svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni. 

      Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.

      “Dobrodošao, policajac!”, odjeknu mu u glavi mentalna poruka. “Navodimo vozilo, budi miran.”

      Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu, kad se vozilo naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao.

      Kao u pakao da propadam!, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.

      “Izadji iz kola, policajac!”, odjeknu u glavi i on posluša. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na ovoj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja sakriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova mentalna direktiva.

      “Kreni ka meni, policajac.” Na trenutak se zbunio, a onda zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe.

      “Pođite sa mnom”, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu.

      Krenuo je za svojim vodičem, čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.

      Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati:

      “Uđite ovde, molim.” Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta pravom leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!

      “Da, tako nas zovu”, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.

      “Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu glavom.

      “Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:

      “Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!” Od sramote je zamucao:

      “Ne... ne znamo... žena koja je prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.”

      “Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati prvi besmrtnik koga je u životu video.

      “Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?”

      “Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam tako biti jasnije.”

      “Dobro... ali šta je u tome tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran.

      “O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?” Pitanje je bilo neočekivano.

      “Pa... Znam sve...”, zamuca opet Milivoj.

      “Šta? Šta znate?” Zvučalo je to gotovo nervozno.

      “Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene lekcije.

      “Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik.

      “Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...”

      “Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.”

      “Kako? Kako to može da se desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.

      “Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?”

      “Pa... ja...”, poučni besmrtnikov ton nije očekivao, ali on nastavi kao da ga i nije čuo.

      “Pauk mrežu plete zrakasto. Ako istoriju posmatramo kao jednu od niti, onda možemo videti da je od samog početka imala mnogo puteva kojima je mogla krenuti. Pa, opet, krenula je jednim tokom - ovim na čijem se kraju sada mi nalazimo. Ako pratimo tu logiku i tu nit videćemo da se na njoj nalazi mnogo petlji i ukrštanja, koje mogu skrenuti tkanje ka bilo kojoj od susednih niti i analogno povesti zbivanja sasvim drugim istorijskim tokom. Ta ukrštanja nastaju delovanjem važnih ličnosti i promena njihovog ponašanja, ili njihov nestanak može potpuno izmeniti našu stvarnost.

      “Čekajte malo! Taj uređaj koji je ukraden omogućava putovanje kroz vreme?” prekide ga ponovo Milivoj, ali ovog puta sagovornik mu je odgovorio:

      “Ah, ne, putovanje unatrag po niti je nemoguće.”

      “Oh, za trenutak sam pomislio da očekujete od mene da se borim sa dinosaurusima,” reče.

      “Ne lupetajte, Jovanoviću. Nemate vi znanja za tako nešto.”

      “Oprostite, pokušao sam da se našalim. Istina je da ne shvatam značaj uređaja koji je ukraden”, pokunjeno reče.

      “Vidim da ne razumete. Pokušavam maksimalno da pojednostavim izuzetno složen postupak. Zamolio bih vas da ne brzate sa donošenjem zaključaka. Postoji način da se utiče na kritične tačke u prošlosti. Kako bih vam to objasnio? Pokušaću da nastavim analogiju od malo pre. Zamislite veče i tu istu paučinu, ali osvetljenu usmerenom svetlošću. Na zidu iza paučine videćete vrlo oštru senku, sliku mnogo jasniju od nje same. Tako isto i vreme baca senku, uzor, svoju drugu dimenziju u naše vreme. Taj uzor, nazovimo ga senka, uz određena je znanja i opremu dostupan istraživanjima, pa čak i uticajima na prošlost.”

      “Pod određenom opremom podrazumevate ukradeni uređaj? “

      “Da. Vidite, problem je u tome što je uređaj prekjuče upotrebljen. Ne pitajte kako znam. Jednostavno znam. A znam i to da to mogu učiniti samo posebno obučene osobe i to tek pod pretpostavkom da znaju šta traže. Sve je to neka vrsta telepatije, prenos misli kroz dimenzije. Meta može videti sliku, čuti reči, a u izuzetno retkim slučajevima preklapanja frekvencije, koja se dešava kod genetski istovetnih osoba, može doći čak i do kontrole uma, nešto kao i kod doplgengera.” Milivoj nije baš mnogo shvatao, ali je njegov policijski instinkt osetio nedostatak u priči. “Ali, pomenuli ste posebnu obuku. Ja sam mislio da se ona obavlja samo kod vas.”

      “Tačno. Žena koju tražite zove se Ana Simonović. Tu su vam svi dostupni podaci o njoj.” Pruži mu holomemo karticu. “Opominjem vas da se radi o izuzetno opasnoj osobi. Pre no što se odmetnula bila je jedan od naših najboljih agenata. Nipošto ne stupajte u kontakt sa njom.” Lice mu se smrači, pa reče: “Likvidirajte je čim je locirate!”

       Milivoja je ozlojedila lakoća kojom je to izgovorio.

      “Likvidiram? Ja... Ja nisam plaćeni ubica”, pobuni se.

      “Slušajte, Jovanoviću, niste slučajno odabrani za ovaj zadatak. Pratili smo vašu karijeru još od vremena pograničnih incidenata sa Zakavkaskom Unijom. Tada niste bili toliko bolećivi kao što se sada prikazujete”, zareža najednom besmrtnik. “Mogu učiniti da vam karijera munjevito krene uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestanete. Izbor je na vama”, reče naizgled ravnodušno. Milivoj se štrecnu pa pokajnički reče:

      “Izbor baš i nije naročito izdašan.”

      Sagovornik mu se nasmeši.

      “Nađite je i ubijte je. To je sve što se od vas traži. Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra se možete naći na mestu načelnika odeljenja, a onda... Ko zna?”

Lazar Janić - Stevan Šarčević

Argus Books Online Magazine broj 5.

Argus Books&Magazines Online Store

ShopMania BIZ eCommerce Rešenje

Lice Alekse Lakića je bilo nepomično

     

       Laki se odlučio.

      “Ne želim”, rekao je i ponovo odlučno pogledao u klona svog sina. “Ali, sada želim odgovore!”

      Onda je ustao i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minuta vratio se dole, noseći u ruci malu, crnu, kožnu beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

      “Znaš li šta je ovo?” upitao je, posmatrajući mu pažljivo izraze lica.

      Lice Alekse Lakića je bilo nepomično.

      “Znam. Aleksa Lakić, tvoj predak, u tu beležnicu je upisivao sve njegove susrete sa mnom”, rekao je mirno.

      Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove, i pustio ih da se, poput karata preslože sa desne na levu stranu korica, od početka do kraja, kao kad bi niz crteža na listovima naterao da se pokrenu u pokretnu sliku.

      “Ovde ima 186 zapisa, za šest godina, od čega su 110 u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu jadnu decu…!” Lakijevo lice je sad bilo mračno poput bakarne statue. “Pročitao sam ove bajke od prve do zadnje strane za ove dve godine toliko puta, dok nisam sve od reči do reči naučio napamet!”

      “Dosta stvari sam ga lagao,” rekao je opet mirno Aleksa Lakić.

      Laki je spustio beležnicu na sto, i blago je pomilovao.

    

       (odlomak iz romana u nastajanju "Sam, ispod šljive")